Nedavna turneja po regionu, tokom koje su se čelnici Srpske napredne stranke – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić – u Ljubljani najprije sreli sa bivšim premijerom Slovenije i predsjednikom Slovenačke demokratske stranke, Janezom Janšom, zatim u Podgorici sa predsjednicima Demokratske partije socijalista, Socijalističke narodne partije i Nove srpske demokratije – Milom Đukanovićem, Srđanom Milićem i Andrijom Mandićem – u Crnoj Gori i Srbiji naišla je na zapanjujuće oštre reakcije. Zamjenik predsjednika srpskih naprednjaka, Aleksandar Vučić, u razgovoru za Portal Analitika kaže kako je „do sada neviđena hajka koja se vodi protiv SNS-a posledica približavanja parlamentarnih izbora i režim Borisa Tadića, suočen sa rezultatima istraživanja, kreće u najbrutalniji obračun sa svojim političkim protivnicima“.

O kakvim istraživanjima govorite?

O onima koje ne možete naći ni u jednom srpskom štampanom ili elektronskom mediju. Naime, kontrolisana štampa je dobila nalog da istraživanja ili ignoriše ili da, računajući da prosečan građanin sa svim tim silnim procentima i ciframa teško izlazi na kraj, objavi deo istine koji ima za cilj da javnost i dodatno zbuni. Tako smo pre nekoliko dana pročitali da SNS ima podršku 24, a DS 19 procenata građana. Da, tačno, ali to se odnosi na 100 posto populacije i, kada to prevedete na 62% onih koji će izaći na izbore, dobijate 36:26 u korist naprednjaka. Eto, to je odnos snaga!

Da, ali, imali smo i istraživanje Nove srpske političke misli, po kome ste za svega dva procenta ispred demokrata.

Molim vas da se uozbiljite. Ne mogu da verujem da se pozivate na Đorđa Vukadinovića, koji je, od Vojisalva Koštunice, samo prekomandovan Borisu Tadiću.

I sa sve tih 36% na koje se pozivate, vaša stranka ipak ne bi uspjela da sastavi novu srpsku vladu. Na koga računate?

Srpska napredna stranka je u koaliciji sa više manjih stranaka…

Jeste, ali ni one vam nisu dovoljne. Partija zamjenika premijera i ministra policije, Ivice Dačića, ima – kažu analitičari – najveći tzv. koalicioni potencijal. Može li SPS biti vaš partner?

Ivica Dačić je čovek u koga nemam ama baš nikakvog poverenja. Jednom su nas prevarili i to je dovoljno. Uostalom, kako da sarađujem sa Aleksandrom Antićem, predsednikom gradskog odbora SPS-a i predsednikom Skupštine Beograda, koji u glavnom gradu ima preko dvadeset kafića ili restorana? Kažite mi koji beogradski restoran nije ili Antićev ili Srđana Stojanovića, kuma gradonačelnika Dragana Đilasa? Pa, nema ga. Sve su uzeli, opljačkali… Dakle, što se tiče SNS-a, naš plan je vlada sa manjinama…

Odakle taj nagli zaokret? Da li je u pitanju procjena da biste tješnjom saradnjom sa manjinama najlakše oprali svoje biografije?

Nema sumnje da smo, kao i mnogi, u prošlosti dosta grešili. Ali, uprkos greškama, mogu slobodno da kažem da nikada ništa nisam ukrao, da nikoga nisam ubio…

Ali jeste politika kojoj ste pripadali…

Ne bih se složio sa tom vašom konstatacijom, ali – nemojmo sada o tome… Dakle, pitali ste me o manjinama. Ako pogledate sve ono što je poslednjih desetak godina na tu temu govorio Tomislav Nikolić, lako ćete uočiti određeni kontinuitet. Pa, još 2006, u intervjuu za sarajevski nedeljnik Dani, koji je, ako se ne varam, dao upravo vama, Nikolić je govorio o potrebi da manjinski narodi budu nezaoblilazni činilac svake buduće vlade, pa i naše. I još nešto: Tomislav je čak 2003. govorio o „dvoje vrata“ koja su Srbiji neophodna – jedna za Evropu, druga za Rusiju. Hoću da kažem da sve to nije od juče, kako bi neko ovde hteo to da predstavi.

U intervjuu koji sam 2003, za srpsko-crnogorsko izdanje magazina Playboy, uradila sa Tomislavom Nikolićem, na moje pitanje – da li bi Srpska radikalna stranka priznala rezultate crnogorskog referenduma o nezavisnosti tadašnji zamjenik Vojislava Šešelja je odgovorio: „Naravno da bi priznala. Ko tu može da pravi problem? Ko može da ignoriše volju građana? Samo da sve bude posteno i javno sprovedeno, bez krađe i falsifikata.“

Eto, vidite..

Da, samo je problem u tome što su srpske stranke, dok su u opoziciji, po pravilu veoma tolerantne u odnosu na Crnu Goru; kada dođu na vlast, e, tu se već stvar mijenja.

Neće tako biti, videćete. Mi smo ozbiljni ljudi, odgovorni. Sazreli smo i samo jaki ljudi u politici mogu da priznaju da su, posebno na globalnom nivou, pravili određene greške. Slučajno, među te greške ne spada odnos prema manjinama.

Šta spada? Ili, hajdemo lično: kako se uopšte dogodilo da od jednog od najtvrđih radikala – sa svim onim što takva ocjena podrazumijeva – postanete tako vatreni evropejac?

Dok smo još bili u Srpskoj radikalnoj stranci, dugo smo pokušavali da ljude ubedimo da na stvarnost gledaju iz drugog ugla, realistično. Čovek sam koji mnogo čita, koji se trudi da stalno nešto uči i, zahvaljujući tome, spoznao šta su bile ključne greške srpskog naroda tih 1989. i 1990.

Šta su ključne greške?

Najkraće: nismo razumeli šta je značio pad Berlinskog zida. Pored nas su tutnjali vozovi, a mi smo mislili da su u pitanju dečje igračke. Opsednuti mitovima, zabludama, bez kapaciteta da uhvatimo korak sa svetom, ostali smo izolovani – nismo razumeli svet, svetske procese; nismo razumeli – ništa! Deo krivice za to prihvatam, nije sporno. Kao veoma mlad čovek, u to vreme sam verovao da smo najjači, da smo sebi dovoljni. Godinama, stvari su se menjale. Kako sazreva, čovek počinje da shvata… Izvinite, šta će Srbija da radi, kakvu će imati ekonomiju ako se ne približimo EU? Ozbiljan političar vodi računa o tome, brine o rezultatima. Znate, ne možete na semaforu imati rezultat 0:3, a onda i dalje verovati treneru i igračima koji vas ubeđuju da je to izvanredno, da niste imali sreće, sudija vas je pokrao… Ne prihvatam tu vrstu izgovora; tražim odgovornost za to 0:3. Jer, pogledajte: bruto društveni proizvod, nezaposlenost, indeks borbe protiv korupcije… U svemu smo najgori u Evropi i svetu. A mi želimo to da promenimo. Ljudi su to razumeli, to cene. Siguran sam da najveći deo naših građana nema ništa protiv politike SNS-a; možda može imati protiv mene ili Tomislava; ali, protiv politike koja je razumna, logična, koja gleda u budućnost, nemaju, ubeđen sam, ništa.

Imaju li, šta mislite, građani nešto protiv vaših sastanaka sa muftijom Zukorlićem, Janezom Janšom, Milom Đukanovićem? Vidjeli smo kako je reagovala vladajuća koalicija, koja, čini mi se, nema ništa protiv vaših odlazaka u SAD, Moskvu, Brisel, kod Štefana Filea…

A, ne, ne, grešite… Ne možete da verujete šta sve režim u Srbiji radi kako bi osujetio naše susrete sa najvećim evropskim zvaničnicima, sa brojnim ambasadorima velikih sila u našoj zemlji… Ti pokušaji idu dotle da se odavde pozivaju pojedini evropski staferi i mole da, ako nas već primaju, ne puste unutra kamere da to snime… Ali, kada ih pitate šta imaju loše da kažu o sadržini susreta koji smo imali sa, recimo, Štefanom Fileom, američkim, britanskim ili ruskim ambasadorom, ne znaju šta da kažu. A, inače, Fileu veoma zameraju što nas prima, samo što evropskom komesaru, po tom pitanju, ne smeju ni reč da kažu; ne smeju da pisnu.

Razgovarate li nekada o tim problemima sa svojim velikim prijateljem, famoznim savjetnikom predsjednika Tadića, Mikijem Rakićem?

Miki Rakić i ja smo politički protivnici koji se poštuju i koji jedan drugome, lično, želimo svako dobro. Ali, nemam iluziju da Rakić ne radi za svoju stranku na isti način na koji i ja radim za svoju. Osim što mi je prijatelj, Miki Rakić mi je istovremeno i najveći politički protivnik. Da li razgovaramo o tome šta nam sve rade, razgovaramo; nekada smo to radili više, u poslednje vreme sve manje…

Kada smo već kod tog prijateljstva, spekuliše se da sa Mikijem Rakićem držite vezu računajući da biste, nakon parlamentarnih izbora 2012, upravo sa DS-om mogli da napravite novu vladu.

A, ne, ne… Nema koalicije sa DS-om! Tačka! Budući u panici, male stranke-ucenjivači konstantno lansiraju takve priče. A ponavljam vam: nema ništa od toga! Mi ne lažemo… Znate, često nam postavljaju pitanje kako smo uspeli da ubedimo Brisel da smo se promenili. Odgovor je veoma jednostavan: iskrenošću. Jer, šta god o meni mislili, uveren sam da, dok me slušate, verujete da govorim ono što mislim. To su prepoznali i ljudi u Briselu i strani ambasadori…

Kojima se zviždalo na skupu vaše partije u Nišu. Da vas podsjetim: zviždalo se predstavnicima američke, njemačke i crnogorske ambasade…

Jeste i ne možete da verujete koliko sam bio uplašen kada sam, izlazeći na binu, od prisutnih zatražio da – kao dobri domaćini i dobri Srbi – tim istim ljudima, u znak izvinjenja, upute aplauz. Naravno, ti ljudi su mogli i da me ne poslušaju, da i meni krenu da zvižde; ali, rizikovao sam i uspeo: poslušali su me. E, upravo u takvom ponašanju, u takvim odlukama, građani prepoznaju nekog ko je odgovoran i ko je sposoban da ih vodi. I, ne govorim uzalud o nedavnim posetama regionalnim liderima kao o paradigmi: kada pogledate sve te histerične reakcije režima, pitanje je da li nam je neki od susreta sa liderima stranaka u regionu doneo pozitivne poene kod našeg biračkog tela. Ali, rizikovali smo, jer smo smatrali da se na taj način ponaša neko ko je odgovoran i ko želi da kaže signal da će i u budućnosti donositi odluke koje se možda neće uvek dopadati njegovim biračima, ali koje su dobre za zemlju.

Da krenemo sa muftijom Zukorlićem: kakav ste dobar signal poslali sastavši se sa njim?

Najpre, morate znati da je na predsedničkim izborima 2004, Boris Tadić pobedio Tomislava Nikolića za nešto više od 60 000 glasova koje mu je obezbedio upravo muftija Zukorlić. Zukorlića su učili kako za njih da krade, obećavali mu da će, kada pobede, ujediniti razjedinjenu Islamsku zajednicu, da će organizovati izbore za Bošnjačko nacionalno veće, vratiti imovinu… I, naravno, kada su pobedili, kao i sve ostale kojima su prethodno obećavali brda i doline, slagali su i muftiju Zukorlića. Čovek ih je upozoravao, apelovao, ali, s obzirom da se radi o arogantnoj i osionoj vlasti čiji je jedini cilj da ukrade što više može, nisu se obazirali. Što je najgore od svega, doveli su do ogromnih tenzija na relaciji Srbi – Bošnjaci; u Novom Pazaru danas imamo jak otpor Bošnjaka prema Beogradu koji se svakoga dana pretvara u otpor prema srpskoj naciji. Žao mi je, politika se ne vodi na taj način. Problem se mora rešavati, a muftija Zukorlić je, zahvaljujući neodgovornoj vlasti, postao unutrašnji problem Srbije. Sa Crnom Gorom stvari stoje drugačije…

Kako?

Prvo, danas nas napadaju, a do juče su sa Milom Đukanovićem bili najbolji prijatelji. Izvinite, ko je 2006. slao svoje ljude u Budvu, na konvencije DPS-a? Ko je išao u Podgoricu da prvi čestita nezavisnost Milu Đukanoviću? Koga je isti taj Đukanović finansirao sve do 5 oktobra? Pa, Demokratsku stranku! E, Đukanović je danas „neprijatelj“ Srbije, na isti način na koji su neprijatelji Janez Janša ili muftija Zukorlić…

Dobro, ali činjenica je da ste o Đukanoviću nekada govorili najgnusnije stvari i da vam on, na isti način, nije ostajao dužan. Dozvolite, citiraću vam…

Ne, nema potrebe; svi se toga vrlo dobro sećamo. I nemojte misliti da i te nekadašnje međusobne optužbe nisu bile predmet naših nedavnih razgovora.

Na koji način?

Podsetili smo jedni druge kako smo se međusobno vređali, ali smo isto tako zaključili da je u ovom momentu mnogo važnije kako obezbediti bolje odnose naše dve države. Pa, molim vas, nemojte da citiram šta je sve Ivica Dačić govorio o Tadiću i obrnuto. Verovatno niste znali, ali Boris Tadić je, kao sekretar GO DS-a, u septembru 1993. čak podneo ostavku u znak prostesta zbog namere Zorana Đinđića da napravi koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije; danas, ne samo da je sa njima u koaliciji, nego je sa Dačićem potpisao Deklaraciju o pomirenju i iz sve snage lobira ne bi li SPS ušao u Socijalističku internacionalu. I, sve je to važno samo zbog jedne stvari.

Zbog čega?

Da sačuvaju vlast i da zajedno nastave da pljačkaju i otimaju. Ali, to je druga tema. Tema nas i gospodina Đukanovića je bila kako da Crna Gora i Srbija budu najbolji prijatelj, najbliži partneri…

Pa će Đukanović sa vama tako nešto uspjeti da ostvari?!

Ne, nego će sa Tadićem i DS-om! Videli smo, uostalom. Slažem se, priznanje nezavisnosti Kosova nije bio gest koji je Srbija mogla da protumači kao preterano prijateljski, ali, izvinite, ako zbog iste te stvari ne proterate ambasadore SAD i dvadeset i dve zemlje EU, onda se, molim vas, nemojte junačiti na manjem od sebe – Crnoj Gori i Makedoniji. To nije pošteno.

U Crnoj Gori se moglo čuti da ste Tomislav Nikolić i vi u Podgoricu došli kako biste uzeli novac od mafije; po toj verziji, Stanko Subotić je spojio Đukanovića i vas…

Prvo, razgovore sa Đukanovićem, ali i sa svima u Crnoj Gori, organizovao sam sam: lično sam telefonirao Andriji Mandiću, Srđanu Miliću i gospođi Dragici Ćeranić i tražio sastanak sa svima, pa i sa Đukanovićem. Evo, pitajte ih! Nikakav kontakt, nikakav posrednik nije bio potreban. Drugo, gospodina Medojevića koji, vidim, danima trubi na tu temu, moraću da razočaram: nismo došli da tražimo pare; došli smo da razgovaramo. Ali, zar nije simptomatično da su, kao razlog posete, Medojeviću najpre na pamet pale – pare?! Zašto? Bojim se da je u pitanju ozbiljan oblik autoprojekcije…

Pustite sad psihologiziranje…

A, ne, ne, nije psihologiziranje. Medojević zna šta znači dolaziti negde po novac i, čim dođemo na vlast, javno mu obećavam da ćemo otvoriti istragu o tome kako je u Beogradu uzimao novac od svih – počev od srpskog Telekoma pa do Miše Beka…

Hoćete da kažete kako imate istog finansijera?

Ko?

Pa, tvrdite da Miša Beko finansira Medojevića; radikali kažu da Beko finansira Srpsku naprednu stranku.

Zapamtite: nas ne finansira niko! Medojević je odavde nosio kofere para i, neka se još malo strpi: osim ko su mu finansijeri, kada dođemo na vlast, javnosti ćemo omogućiti da sazna ko se sve i kada sretao i družio sa beogradskim mafijašima …

Znate da je Nebojša Medojević u savezu sa vašim glavnim partnerom iz Crne Gore, Novom srpskom demokratijom?

Šta me briga?! Naš partner je Nova srpska demokratija i ne smem ni da kažem šta sve Srbi misle o Medojeviću i njegovom „naplaćivanju usluga“. Ono što o njemu misle građani Crne Gore, videlo se na izborima. I tek će se videti! Što se tiče Subotića, reč je o notornoj laži…

Gospodine Vučiću, nije tajna da ste se Tomislav Nikolić i vi prije nekoliko godina u Parizu, u hotelu Ritz, sreli sa Stankom Subotićem…

Nije istina! Sreli smo se sa gospodinom Đukanovićem, koji je u Ritz-u imao poslovni ručak. Prišli smo mu, pozdravili se sa njim i nismo obraćali pažnju sa kim sedi.

Šta ste vi radili u Ritz-u?

Gospodin Nikolić i ja smo imali poslovni ručak sa nekom ruskom grupom…

U isto vrijeme i na istom mjestu?

Tako je.

I, u pitanju je bila – slučajnost?!

Verovali ili ne, apsolutna slučajnost!

Analitika, 02.12.2011.

Peščanik.net, 02.12.2011.