Kragujevac, Wikipedia, foto: Duschann http://goo.gl/E4bHwj

Vođenje srbijanske politike nije odmaklo daleko od blata iako je „asfaltom za demokratiju“ presvučeno mnoštvo staza i bogaza, pristupa vikendicama funkcionera, seoskih mostića, sokaka do roditeljskih kuća političara, putića do crkava u izgradnji ili zavičaja lokalnih vlastodržaca. Jedan takav asfaltni seoski drum odvaja se sa magistralnog puta Jagodina-Paraćin, odmah iza putokaza za hotel „Alfa“, koji je smešten u nedođiji Pomoravlja, na samoj obali Velike Morave, nedaleko od seoskog groblja u Končarevu, prestonom mestu Dragana Markovića Palme, vlasnika živih i mrtvih duša u tom kraju. Taj pomoravski Čičikov ispekao je svoje „male škole za velike ljude“ na Arkanovom dobrovoljačkom „megatrendu“, u vreme kada je divlja akumulacija kapitala predstavljala pitanje nacionalnog opstanka. Onda su došle promene. Čičikov je pažljivo pratio politički barometar. Ispostavilo se da arkanovski temelji nisu bili uzdrmani ničim što je nastupilo nakon pada Miloševića. Naprotiv, političko tržište se otvorilo i Čičikov je počeo da trguje mrtvim dušama. Kada je trebalo pomoći DSS-u, bio je tu, kada je pomoć tražio SPS, podrška je bila spremna, kada je PUPS-u zatrebala potpora, ponudio ju je, kada je trebalo razonoditi DS, upriličena je zabava. Na istom onom mestu, u Končarevu, gde se kao oko ognjišta odvijala čitava politička praksa Čičikova koji je, sledeći diktat dana, mislio globalno, a delovao lokalno. To je dovelo do njegove presudne važnosti u kičmi svih srbijanskih režima – od miloševićevske paradržave do vučićevske paravan demokratije. Ako je Zemun kao rodno mesto radikalske politike prvi vratni pršljen aktuelnog režima, onda je Jagodina bar sedmi, koji se lako može napipati ispod kože, ali je neobično sličan svima koji slede duž kičmenog stuba. Stoga je bitan u političkoj motorici, što je slučaj preuzimanja vlasti u Kragujevcu ovih dana i pokazao.

Dugo je SNS pokušavala da osvoji vlast u Kragujevcu. Bila je to stvar prestiža i ambicije pre svega predsednika Tomislava Nikolića, zavičajnog političara, koji je izgubio masovnu podršku baš u Kragujevcu u vreme svoje tranzicije ka SNS-u. S druge strane, bila je to ambicija premijera Vučića kome je bilo preko potrebno preuzimanje ekonomskih resursa i privrednih sistema, koji se danas u javnosti predstavljaju kao najgori u državi, dok će već sutra biti promovisani kao privredno čudo predsednikovog sina Radomira Nikolića, „stečajnog upravnika Kragujevca“, odnosno novog gradonačelnika, koji je zauzeo mesto dugogodišnjeg kragujevačkog lidera Verka Stevanovića. „Ni kriv ni dužan“, Nikolić Junior se našao u ulozi koja je predstavljala porodični san – otac predsednik, majka predsednikovica i komandir za vanredne situacije, a on gradonačelnik. Kada je nakon hitnog postupka izglasan (49 od 50 glasova), stao je za govornicu i izdeklamovao svima poznatu priču o „javašluku prethodnih gradskih vlasti i dubiozi“, nagoveštavajući svoje funkcionerske muke, borbu sa štrajkačima i radničkim nezadovoljstvom u Kragujevcu. No tom prilikom je rekao i jednu važnu stvar, a to je najava konačne harmonizacije odnosa sa republičkim vlastima, tj. sa ocem, majkom i partijskim kolegama u Vladi.

Sama tehnika smene gradskih vlasti u Kragujevcu spada u domen devetnaestovekovne političke prakse koju je baštinio i Dobrica Ćosić, opisavši je prethodno u svojim ranim radovima. U to vreme, svaki je politički vođa ili viđeniji seljak držao svog zatočnika u podrumu. Radilo se o plaćenom ubici, ucenjivaču ili progonitelju. Kada nešto nije išlo kako treba, on je stupao na scenu. Radio je noću i izvan svakog zakona a jedina funkcija mu je bila da „raščisti put“ svome gazdi. Danas zatočnici imaju mnogo više od podruma i zimovnika. Poseduju cele opštine. Ovoga puta, Dragan Marković Palma je „raščistio put“ svome novom gazdi tako što je preko trideset odbornika SNS, SPS, Jedinstvene Srbije i ostalih preletača iz drugih stranaka, možda čak i iz LDP-a (koji se ogradio od optužbi Verka Stevanovića da su glasali protiv njega) držao pod ključem tri dana i noći u svom hotelu „Alfa“. Kako mediji prenose, to je učinjeno preventivno, kako bi se sačuvalo jedinstvo nove skupštinske većine u Kragujevcu. U skladu sa važećim normama nove ideologije, iz hotela na obali Morave mogao je da izađe samo onaj odbornik koji bi dokazao da tog dana ima slavu. I to na tri sata. Svakako je za tu priliku dobijao i pratnju do kuće i nazad. Tih dana bilo je nemoguće odsesti u tom hotelu, prenose mediji. Uostalom, tamo niko nikada i nije odseo ukoliko nije bio povezan sa političkim marifetlucima lokalnog vlastodršca. Hotel „Alfa“ smišljen je kao politički karantin, poput onog koji je Ćosić opisao u svojim poznijim delima, samo se taj zvao hotel „Luks“ i nalazio se u moskovskoj ulici Gorkog br. 26, a po normama tada važeće ideologije, kadrovik je mogao da napusti svoju sobu, uz stalnu pratnju, jedino ako bi išao na vrbovanje ili saslušavanje. Nije tek tako glavna Staljinova deviza bila: „Poverenje je dobro ali je kontrola bolja“. Tako su i Nikolićevi odbornici organizovano odvezeni na „prijateljsko pecanje“ kod pomoravskog Čičikova. Tamo su mogli da gledaju u mutnu Moravu kroz prozore svojih soba ili da puše u salonima. Ako bi se neko požalio, verovatno je mogao da dobije odgovor da sve to spada u bavljenje politikom u Srbiji. Od štampe su svakako dobijali Informer i Novi put. Važniji odbornici među njima mogli su da budu zatvoreni u bungalovima kakvih ima u sklopu hotela „Alfa“. Ne znam da li su opremljeni citatima i slikama naših književnih klasika kao što je to slučaj sa Palminim drugim hotelom u sklopu Aqua parka (hotel „Hill“). No ako je onaj namenjen za kontroverzne biznismene, onda je hotel „Alfa“ predviđen za kontroverzne političare; verujem da je u tom duhu i osmišljen njegov enterijer.

Dragan Marković Palma je negirao sve ove navode, a proteklog vikenda je ugostio i Nikolića Juniora s kojim je podelio svoju dugogodišnju strast varaličarenja smuđa. Nakon toga je izvedena operacija zauzimanja Kragujevca. Korak pobednika sada je usmeren ka Vojvodini.

Peščanik.net, 30.10.2014.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)