Opet nam se oglasio Marinko M. Vučinić. Onako skromno. Trogatelno. Demokratski. Zahteva da se objavi njegov tekst kako bi se utvrdio „meritum stvari“. Budući da redakcija Danasa nije našla za shodno da preštampa njegov dugački, nepismeni i nebulozni tekst (zauzelo bi to celu stranu), ja ću ovde ukratko prepričati sadržaj tog pisanija kako Marinko ne bi bio uskraćen, onemogućen.
Skrajnut, itd. Elem, Marinko, sve poznatiji pod nadimkom „Bara“, Vučinić temelji svoje tvrdnje o tome da sam konvertit na osnovu činjenice da je za vreme dok sam bio urednik užičkog časopisa Međaj, pre dvadeset i više godina, objavljen broj posvećen razgovoru sa Sretenom Marićem i Dobricom Ćosićem. Fakat, objavljen je. Puka činjenica. Niti sam kad krio da sam u to doba bio uveren da je Ćosić bio stožer naše (pokazalo se – kilave) opozicije, niti sam kad krio da sam potpisao taj broj, niti se kajem što sam ga potpisao. Štaviše, mislim da taj broj Međaja još uvek ima izvesnu istorijsku vrednost. Ono što MMV prećutkuje jeste isto tako neosporna činjenica da je taj broj uredio i razgovor vodio Slobodan Gavrilović, član redakcije. Taj svat je još uvek na istom poslu. Istina, na višem. Državnom nivou.
Ali to je njegova stvar.
Moje stvari su, pak, moje stvari. Budući da meni – za razliku od Slobe Gavrilovića – Dobrica Ćosić nije ni idol, ni ktitor ni politički mentor, već jedan od mnogih ravnopravnih učesnika u javnom, kulturnom i političkom životu, što će reći osoba čije delovanje, kao i delovanje svih drugih, podleže kritici javnosti, kada je, dakle, vajni i vapajni pozivar na „nacionalno jedinstvo“ izjavio početkom devedesetih kako bi ponovo krenuo u rat protiv četnika, ja sam shvatio da je taj čovek krajnje sumnjiv. Iz prostog razloga što ne uspeva da prevaziđe tragičnu nacionalnu rascepljenost. Posle je sled događaja i samopotkazivačka progresivna demencija „oca nacije“ pokazala kakva je to „demokratija“ po meri Ćosića i njegovih poslužitelja.
Evo kakva je: biće onako kako mi kažemo i nikako drugačije. Prolazilo je vreme, otac nacije je srljao iz budalaštine u budalaštinu i samo vrapcima, Slobi Gavriloviću i legiji poslužitelja nije bilo jasno da je Ćosić godinama pričao prazne priče o demokratiji i da je njegov glavni i jedini cilj kako da u svim režimima sačuva svoju guzicu, svoj „položaj“, svoje apanaže i svoje posede – od kojih nijedan nije u V. Drenovi. Sve mu ostavio otac u Beogradu. Tako je Ćosić dobardančaršijao onoliko, podržao S. Miloševića, istovremeno se pojavljujući na osnivačkim skupštinama svih opozicionih stranaka, sledeći kukavno seljačko pravilo da se „nikad ne zna“, da „treba „biti dobar sa svima“, pravilo koje – vidimo – perfektno funkcioniše.
Nisam samo ja, hvala Bogu, primetio Ćosićev hohštapleraj, flertovanje sa udbom i ko zna šta sve ne. Primetli su to svi koji nisu na Ćosićevom platnom i stambenom spisku. I mnogi su pisali o tome. Po Marinku, pak, M. Vučiniću, zbog toga što sam se u nekoliko napisa osvrnuo na poslove i dane Dobrice Ćosića, ja sam po definici konvertit.
Siromah Marinko ima teške probleme sa terminologijom. I sa mnogim drugim stvarima. Ako nešto nije promenjeno u značenju reči „konvertit“ – a lako može biti pošto Gavrilović pokreće i leksikografsku delatnost – onda bi ispalo da sam ja prešao iz hrišćanstva u budizam ili islam. Do sada se, a videćemo kako će biti ubuduće, reč „konvertit“ odnosila isključivo na onoga koji menja veru. Promeniti mišljenje o nekom čoveku, na osnovu promene njegovog delovanja, nije nikakvo konvertitstvo. Ja razumem da veseli Marinko hoće da se kandiduje za „nacionalnog radenika“; evo, Vukadinović i Antonić napraviše karijere; džuboks analitičari: ubaciš kinticu, dobiješ analizicu. A Marinku samo mrvice sa stola.
Nepravda, pa to ti je.
Da ne bude zabune. Svakome, pa i Marinku MV, onoliko je dozvoljeno (pa i poželjno) da kritikuje moje tesktove. Pod uslovom da se kritika odnosi na ono što u tesktovima piše. Pa ako ja, recimo, među mnoštvom drugih stvari, napišem da je Koštunica nesposobnjaković, vrdalama, organizator razaranja sopstvenog grada, dodeljivač tuđih stanova i otimač tuđih firmi, onda Vučinić i ostale delije iz NSPM treba da izađu u javnost sa argumentima koji će opovrgnuti moje tvrdnje, a ne sa – sada već deplasiranim i jadnim – baljezgarijama o tome kako sam oblatio Ćosića, izdao Kosovo i kako nameravam da promenim istoriju, geografiju, poznavanje prirode i društva, moral, Antonićeve „vrednosti“ i pročaja.
Opskuranti tipa Marinka Vučinića i ostalih nspmovaca nisu nikakav problem. Problem je opskurantska politika i dan-danas u najvećoj meri seljačkoćosićevska. Samo se u „mračnim, statičnim i vlažnim mestima“ (N. Čanak) kakve ta politika obilato proizvodi, množe intelektualci, analitičari i „šefovi katedri“ takvog profila. Reformom političke scene, bez koje neće biti nikakvog napretka, takvi likovi će momentalno nestati. Za sada ništa ne ukazuje da će stvari teći u tom pravcu, pa je za očekivati proliferaciju beslovesnih tekstova, beslovesnih TV emisija, beslovesnih novina, beslovesnih pojava, koje novele zakona o informisanju ne samo da neće ublažiti, već će im dati dodatni vetar u leđa.
A sad, opet par amandmana, da se stvar ozakoni dok ne dođu bolja vremena.
Član 2344332
Marinko Vučinić se ima smatrati vrhunskim intelektualcem.
Amandman na član 2344332
Zlonamernici koji tvrde da Marinko Vučinić nema nikakvo delo, da je funkcionalno nepismen i nelogičan, stavljaju se van zakona jer narečeni nije imao vremena da napiše delo zbog brige za Srbiju.
Član 554432
Direktor Službenog glasnika, radi privida demokratičnosti, može objaviti i Basarinu knjigu, ali nipošto je ne sme staviti u knjižare.
Enjoy serbian demokracy.
Danas, 01.09.2009.
Peščanik.net, 01.09.2009.
Srodni link: Svetislav Basara – Amandmani
