Barak Obama je pokorio ceo svet. Kada je 16. januara 2007. u Springfildu u Ilinoisu, na mestu odakle je Abraham Linkoln krenuo na put koji se završio ukidanjem ropstva, objavio svoju kandidaturu za predsednika, niko nije verovao da on ima bilo kakve šanse da se približi nominaciji svoje partije, a kamoli da postane najmoćniji čovek na svetu. Bio je totalni autsajder i njegova kandidatura je izgledala kao još jedan simboličan pokušaj da se popravi položaj Afro-amerikanaca u SAD. On je, naravno, sve vreme ponavljao da se ne bi kandidovao da ne misli da ima šanse da pobedi. Porodica Klinton, koja je vladala Demokratskom partijom poslednjih 15 godina ga nije smatrala ozbiljnom pretnjom. U stvari, Hilari je preliminarne izbore smatrala samo formalnošću koju treba obaviti da bi došlo do obračuna sa nominovanim republikancem. Organizacija njene kampanje je bila očajna, ona i njeni savetnici su igrali na kartu njene prepoznatljivosti i na rezultate Bilovog mandata, pogotovo u oblasti ekonomije.
To je Obaminoj kampanji bio glavni adut. Dvojica ključnih ljudi iza Obame su Dejvid Plaf, menadžer kampanje, i Dejvid Ekselrod, glavni strateg. Oni su znali da ne mogu da računaju na velike donatore demokrata, jer su oni iza Hilari. Zato su preuzeli finansijski model koji je stvorio Hauard Din u svojoj neuspešnoj kampanji za nominaciju 2004: internet, to jest male donacije simpatizera poslate preko oficijelnog sajta kampanje.
Krenuli su u Ajovu. Obamina kampanja je otvorila kancelarije u toj državi u martu, nekoliko meseci pre nego što je Hilari kročila nogom u tu državu. Krenuli su bukavalno od kuće do kuće i polako su stvorili bazu simpatizera i volontera koji su postali nosioci kampanje. Hilari je tek u novembru shvatila šta se dešava, preplavila je Ajovu novcem, ali to nije bilo dovoljno da spreči poraz. I taj 3. januar 2008. je dan kada je po prvi put izgledalo realno da Obama bude novi predsednik. U Ajovi je začeto ono što je danas najorganizovanija kampanja u modernoj istoriji SAD. U svakoj državi stvari su postavljene na isti način. Izgradnja podrške “odozdo”, širenje od usta do usta i onda finalizovanje jakom medijskom kampanjom i Obaminim oratorskim sposobnostima, koje su u rangu Kenedija. Hilari je pokušala sve da se vrati u igru, ali već do Super utorka je bilo jasno da ona samo snagom svoje kampanje neće uspeti da osvoji nominaciju.
Poklon je stigao u obliku Obaminog pastora Rajta, koji je bio najveća Obamina kriza tokom celog izbornog ciklusa. Rajtovo “God Damn America” se vrtelo na svim televizijama, svakoga dana, po čitav dan. Na rešavanju tog problema se pokazala sva sposobnost Obame i njegove kampanje. 18. marta 2008. u Filadelfiji Obama je održao govor pod nazivom “More Perfect Union“, u kome je govorio o prirodi međurasnih odnosa u SAD i kojim je priču o pastoru Rajtu stavio pod kontrolu. Kada je pastor nastavio sa svojim ispadima, pretvarajući sebe u karikaturu, Obama ga se odrekao.
Drugu priliku Hilari je dobila kada je Obama napravio politički ispad i stanovnike ruralne Pensilvanije okarkterisao kao “ogorčene”.To je pomoglo Hilari da dobije izbore u Pensilvaniji, ali to je bilo samo odlaganje neizbežnog. A neizbežno se dogodilo 3. juna kada je Obama i formalno obezbedio nominaciju.
Leto je proteklo u boljem upoznavanju Obame sa glasačima. Definitivno smo saznali da on nije liberal. Naime, tokom preliminarnih izbora liberalno krilo demokrata je stalo uz Obamu (podržao ga je senator Tedi Kenedi, neformalni vođa liberala u SAD). Obama je sa obe ruke dočekao ovu podršku, ali nikada se nije deklarisao kao liberal. Njegovo pomeranje u centar nakon završetka preliminarnih izbora se protumačilo kao nešto što je neizbežno za svakog kandidata, ali je Obama u stvari tek tada pokazao svoje prave političke pozicije. On veruje u 2. amandman (pravo na nošenje oružja), glasao je za dalju autorizaciju prisluškivanja koju je zatražila Bela kuća, nije protivnik smrtne kazne, protiv je gej brakova. Njegov centrizam je na izvesno vreme ogorčio liberale, ali oni su znali ono na šta je Obama sve vreme računao – da boljeg kandidata od njega liberali odavno nisu imali i da će on kao predsednik uzeti u obzir i njihove ideje, što se nije desilo od mandata Džimija Kartera.
Nakon konvencija i nominacije Sare Pejlin za potpredsednicu, svi su počeli da paniče. Svi, sem Obame, Plafa i Ekselroda. Dok se Sara šepurila po Americi i izigravala hokej-mamu, udovoljavajući najnižim porivima srednje klase i inspirišući najluđe snove konzervativaca, Obamina kampanja je po modelu Ajove sređivala organizaciju u presudnim državama i skupljala novac. Obama je odlučio da ne koristi javne finansije (prvi kandidat koji je to uradio), kojima se iz budžeta kandidatu garantuje 180 miliona dolara i odabrao internet. Početkom oktobra se pokazalo koliko je to bila pametna odluka. Kampanja je objavila da je u septembru skupila 150 miliona dolara. Dobar deo tog novca je došao baš zbog panike izazvane Sarom Pejlin što je, ironično, i njen najveći uspeh. Naime, svakim danom Sara je pokazivala i još uvek pokazuje koliki je problem za Mekejna. Nakon početničkog entuzijazma koji je stvorila, njen balon se izduvao i ona je trenutno najnepopularniji kandidat od svo četvoro. Otkriveno je da su republikanci potrošili 150 hiljada dolara za njenu odeću, izbila je na videlo gomila skandala iz njene prošlosti. Iz Mekejnove kampanje su procurele vesti da je guvernerka Aljaske već počela kampanju za nominaciju 2012, često nastupajući van dogovorenog scenarija.
Nedelju dana pred izbore, Obama je u vođstvu, većem ili manjem, u svim odlučujućim državama zahvaljujući ogromnoj i sposobnoj organizaciji volontera potpomognutoj jakom kampanjom iz medija. Njegovo vođstvo mu omogućava komforniji ulazak u izbore, jer je za razliku od Mekejna on napravio više kombinacija kojima će doći do potrebnih 270 elektora. Može da se desi i da izgubi u Ohaju, u kome je trenutno u vođstvu od 5%, a da pobedi, što se nikada do sada nije desilo kandidatu Demokratske partije.
Naravno, iznenađenja su uvek moguća, ali značaj ove kampanje nije samo u tome što će jedan Afro-amerikanac možda postati predsednik SAD, već i u tome što je jedan mladi, ambiciozni senator, zajedno sa iskusnim i sposobnim političkim stratezima, fundamentalno promenio način na koji će se od sada američki političari boriti za mandat u Beloj kući.
Peščanik.net, 29.10.2008.
