U utorak je predsednik Obama pred kadetima Vest Pointa održao govor u kome je izneo novu strategiju rata u Avganistanu. Od četiri moguće opcije koje mu je predložio Pentagon, Obama je odlučio da naredi slanje dodatnih 30.000 vojnika koji bi trebalo da pomognu što bržem okončanju rata. Takođe je odlučio da povlačenje trupa iz Avganistana počne 2011, tako da bi u narednih godinu i po dana rat, koji traje već osam godina, trebalo da bude završen.

Govor sam po sebi je bio „klasični Obama“. Započet sa iznošenjem činjenica, svojih zaključaka i odluka koje je doneo, preliven pohvalama vojnicima, njihovim porodicama i inostranim saveznicima, da bi bio završen nabrajanjem već uobičajenih zadataka koje sadašnja generacija treba da ispuni da bi održala „američko obećanje“. Taj šablon postaje uobičajen i već pomalo istrošen. Ono što je karakteristično za ovaj govor je srednji put koji je Obama izabrao, u ideološkom i suštinskom smislu. Zastao je na pola puta verujući da će njegova retorika maskirati tu činjenicu. Đavo se krije u detaljima, ali to što ih nije bilo u ovom govoru ne znači da je đavo eliminisan.

Avganistan je nasleđeni rat. Trebalo je da odavno bude završen, ali je Bušova administracija krenula na Irak. Godinama su vojni zvaničnici zaduženi za vođenje rata u Avganistanu tražili pojačanje. Njihov zahtev je tek sada ispunjen, ali se postavlja pitanje da li će povećanje broja trupa i eskalacija sukoba učiniti SAD bezbednijima. Obama to pitanje nije razjasnio u svome govoru. Pre govora, konzervativci su bili za nastavak rata, povećanje broja trupa i neodređivanje datuma povlačenja. Liberali su bili kategorički za što brže povlačenje. Nakon govora, niko nije promenio svoje mišljenje. Oba tabora su od Obame dobila nešto, ali nedovoljno da bi ozbiljnije promenili svoj stav. Konzervativci su zadovoljni povećanjem broja trupa, ali će nastaviti da kontriraju, a liberali su nezadovoljni, ali će nastaviti da nevoljno podržavaju Obamu, jer nemaju drugog izbora.

Obama je govorom posvećenim prekidanju status quo u Avganistanu zadržao status quo u Americi.

Međutim, paradoks sa mnogo ozbiljnijim posledicama je činjenica da je u toku 30 minuta trajanja govora, on najavio i povećanje trupa i njihovo povlačenje, bez objašnjenja kako će se od eskalacije sukoba stići do njegovog kraja. Tu je Obama zastao na pola puta. Rekao je zašto smatra da je 30.000 dodatnih vojnika potrebno, ali se njegovo obrazloženje kako će to oni završiti rat izgubilo negde između poziva saveznicima da više pomognu, obećanju narodu Avganistana da Amerika nije tu da ih okupira i povremenog pominjanja Pakistana kao partnera u borbi.

Zna se da će dodatne trupe biti raspoređene po gradovima i da je glavni problem pogranični prostor između Avganistana i Pakistana, u kome se skrivaju delovi Al Kaide, kao i Osama Bin Laden.

Tokom kampanje, Obama je govorio da je „rat u Avganistanu bio neophodan“ i najavljivao novu strategiju za dobijanje tog rata. Zato su mnogi očekivali više od polovičnog rešenja koje je 44. predsednik izneo u utorak uveče pred kadetima Vest Pointa.

Predsednik Buš je iz govora u govor najavljivao postepeno povlačenje iz Iraka, dok je u stvari sve vreme povećavao vojnu silu pravdajući to „okolnostima na terenu“. Posle tog iskustva, ovako nejasnog govora novog predsednika i već poznatog stava Pentagona da nikada ne predlaže smanjenje, već uvek povećanje prisustva vojne sile, strah da će se rat u Avganistanu nastaviti i posle 31.12.2011. je opravdan.

 
Peščanik.net, 03.12.2009.