Na šta se misli kada se kaže da je Amerika izuzetna zemlja (exceptional nation)? Šta je američka izuzetnost? To nije ono što Putin sugeriše, jer tu nema ni biološke ni civilizacijske konotacije. Misli se na to što je to zemlja, država, nacija zasnovana na ustavu. Ne na istoriji, etnosu, kulturi, civilizaciji, jeziku, veri ili pozvanosti da ispuni neke više ciljeve. Ustav je ono što određuje američku državnost ili, drukčije rečeno, ne služi ustav državi ili naciji, već ih konstituiše (država i nacija su tu sinonimi). Može se reći, hegelijanski ako se hoće, da je reč o državi i naciji koja nema istoriju. Taj ustav zaista i jeste izuzetan, što se obično ne smatra spornim. Što ne znači da je idealan ili da je društveni, ekonomski i politički život u Americi samo njegova primena, pri čemu valja razlikovati retoriku, političku i propagandnu, od rasprava u istorijskim i društvenim naukama (recimo o ideološkim i klasnim razlikama između Evrope i Amerike, što je tema koju je pokrenuo još Tokvil).
Izuzetnost se, praktično po definiciji, što je takođe bilo jasno Tokvilu, ne može izvoziti. Tu se ona često brka sa nezamenljivošću (indispensable nation). Da bi se odmah videla zabuna, koja je česta, valja reći da Amerika nije nezamenljiva zato što je izuzetna (mada se ponekad ta retorika koristi u američkim političkim raspravama). Smisao je da u međunarodnim odnosima, onakvim kakvi su uspostavljeni posle dva svetska rata i jednog hladnog, Amerika jeste prisutna i obično je i učesnik u svim značajnijim svetskim sporovima. Ili, drugim rečima, Amerika ima nezamenljivu odgovornost za svetsku stabilnost, što je pre svega u američkom interesu. Ovo se odnosi na Evropu, Pacifik, kao i veći deo azijskog kontinenta, o Bliskom istoku i da ne govorimo. To ne znači da je samo ona odgovorna i da joj nije potrebna međunarodna saradnja, kao ni da su sve njene akcije opravdane (spisak neopravdanih je povelik). Naprotiv, svakako postoji bolji svetski poredak, recimo kao onaj koji je pacifikovao Evropu, a koji je upravo na ozbiljnoj probi.
Poređenja radi, ne može se govoriti o američkoj civilizaciji, čak i ako je neko sledbenik Samjuela Hantingtona, kao što se recimo govori o ruskoj. Ne može se takođe govoriti o američkom duhu, kao što se, sve češće, govori o slovenskom duhu; i uopšte se ne može govoriti o bilo kakvoj američkoj etničkoj karakteristici, pogotovo ne o arijevskoj. I ne može se govoriti o višem cilju, pozvanosti Amerike kao recimo Novog Rima, jer je reč o sekularnoj državi ili naciji (mada je religioznost njenog stanovništva veća nego u većini drugih razvijenih zemalja). Konačno, ako se govori o američkim vrednostima, to su upravo one na koje se oslanja američki ustav.
Sve je to i inače nepotrebno da bi se kritikovala američka spoljna politika. Ko god nešto zna o nauci o međunarodnim odnosima, zna da je ona izuzetno kritična upravo prema spoljnoj politici Amerike. Za to nije potrebno čitati Noama Čomskog, dovoljan je i Henri Kisindžer. O stvarnim izazovima te kritike, posebno američkog intervencionizma, od koristi je napis Majkla Volcera, „A Foreign Policy for the Left“, Dissent, Spring, 2014. Naravno, još je korisnije voditi računa o činjenicama. Recimo da nije Amerika intervenisala u Ukrajini već Rusija. I da se ova intervencija ne opravdava širenjem američkih vrednosti, već odbranom ruske civilizacije. U Ukrajini, da sa tim završim, ne širi Amerika demokratiju, već nju, kao i pridruživanje Evropskoj uniji, zahtevaju građani te zemlje, iz istih razloga iz kojih to čine i, recimo, srpski građani. Tu nema ničeg izuzetnog, a ni američkog, mada je Tokvil mislio drugačije.
Peščanik.net, 22.10.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
