Kada je u nekom od prošlih Peščanika Vladimir Arsenijević opisao raspravu „na levici“, kao sholastičko prepiranje oko broja anđela na vrhu igle, po svoj prilici je hteo da izrazi nezadovoljstvo tonom i žestinom razmimoilaženja među bivšim saborcima i pripadnicima istog „tabora“. Arsenijević se nije svrstao ni na jednu stranu, verovatno svestan mana obeju strana u našoj politici. Poređenje, pak, sa sholastikom, po meni, nije odgovarajuće u smislu praktične beznačajnosti rasprave, ali je Arsenijević pogodio epohu koja je relevantna za ovu raspravu. Ovde se zaista radi o razlici između srednjovekovnog i modernog načina mišljenja.
Kasni srednji vek je bio vek ugledanja na Aristotela i njegovu deduktivnu metodu. Tu se polazilo od jedne predstave ili ideje, onda su se iz nje logički izvodile posledice i tako se dobijala istina. Ovlašćeni da odrede početnu ideju bili su redom: Bog, Crkva, Car ili Kralj itd. Na dnu su stajali kmetovi kao pasivni primaoci ove istine. E sad, moderno vreme nastalo je onda kada je neko doveo u pitanje ovu šemu. U Engleskoj, Bekon se zapitao: “A šta ako je početna ideja pogrešna? Naš duh nije po prirodi pun istinitih ideja, nego je radije pun zabluda (idola)”. Zato treba krenuti obrnutim putem, poći od iskustva i polako na osnovu njega graditi opšte pojmove i otklanjati zablude. A ljude ne treba tretirati kao kmetove, nego im se – svima – obraćati kao da imaju sve instrumente ovoga sveta i sva prava da procenjuju istinu.
Program koji je ovih dana prezentovao Dejan Ilić u stvari imitira ovaj raniji srednjovekovni način mišljenja. Ilić se zalaže da se, pošto ustanovimo da ništa ne valja, postavimo na početak, na “nultu tačku” i da najpre donesemo novi ustav. Ustav će tako zauzeti poziciju aksiome u nekom deduktivnom sistemu. U skladu sa srednjovekovnim načinom mišljenja, ni Ilić se ne pita da li su početne ideje možda pogrešne. Nema šanse da budu pogrešne, a do tog uverenja se dolazi na jedan specifičan način.
S jedne strane, neoliberalno-lustracijske ideje smatraju se nespornim iz kvazilogičkih ili moralističkih razloga. Ali, ta argumentacija je presholastička i neupotrebljiva u popularne svrhe. Drugi, popularniji, način da se obezbedi nepogrešivost je da se situacija predstavi tako kao da nema nikoga ko bi mogao da kaže da su početne ideje pogrešne. Pošto je predstava o po prirodi kmetovima neupotrebljiva zbog zastarelosti, lustracijski um je izmislio nove načine za oduzimanje legitimiteta. Sada je gubitak legitimiteta posledica kolektivne krivice ili učešća u „zločinačkoj zajednici“. U nju spadaju svi, osim “lustratora”, koji su nekim čudom izbegli tu sudbinu. Uz lustracijski um kao metod delegitimisanja drugih ide i neoliberalni način razmišljanja koji suspenduje demokratiju u ime „stručnosti“. Većina građana nestručna je da odlučuje o komplikovanim ekonomskim pitanjima.
Tako dobijamo društvo segmentirano na način analogan srednjovekovnom. Tu su vlast (kapital i agenti kapitala), kler (koji ideološki odrađuje poredak) i masa “kmetova”, obespravljenih građana. Zbog ove segmentacije, Ilić se nimalo ne čudi pred činjenicom da bi njegov program ustavne rekonstrukcije podrazumevao „pozivanje na odgovornost, a vrlo verovatno i povlačenje gotovo svih viših partijskih i državnih funkcionera na političkoj sceni“, niti mu je teško da ignoriše činjenicu da trenutno praktično niko od građana ne podržava ovaj program. Uz malo ideološke intervencije svi oni se mogu delegitimisati, bilo tvrdnjom da su zločini činjeni „u njihovo ime“, bilo ukazivanjem da nisu „eksperti“. Umesto da bude izraz konsenzusa, ustav bi bio posledica samoovlašćenosti manjine i diskvalifikovanosti većine.
Zanimljivo je da se na ovoj poslednjoj obaveštajno-manipulantskoj ujdurmi sa Dačićem vidi da „državotvorni“ um, da ga tako nazovemo, preferira istu strukturu diskvalifikacije kao i lustracijski. I ovde je jedna jedina činjenica – da se Dačić pre 4 i po godine sretao sa ovdašnjim biznismenom, a kasnije optuženim kriminalcem – uzeta kao dovoljna za potpunu delegitimaciju. U svetlu podataka o tim susretima prestaje da bude važno bilo šta što Dačić govori ili radi. Bledi kosovska politika ili datum za otpočinjanje pregovora sa EU, bledi činjenica da vlada radi tek 6 meseci, a da su podaci o Dačićevim susretima poznati od samog početka, bledi i podatak da su verovatno veoma retki političari koji nisu sedeli sa nekim sličnog profila. Ono što se traži je zapravo promena gledanja na stvari, ali u jednom zakucanom pravcu.
Ilić aktuelni spor oko tumačenja ove afere pokušava da smesti u kontekst moderne dileme oko „cilja koji opravdava sredstvo“, pa postavlja pitanje „da li je govoriti istinu o stvari koja se proglašava presudno bitnom i ispravno se zalagati za nju /Dačićeva kosovska politika/ dovoljno da se opravda kršenje zakona?”. A u stvari je kontekst ovde tipično srednjovekovni. Pitanje je zapravo: „Da li, ako znamo ko je Dačić, treba uopšte da se bavimo onim što on govori ili radi?“ Zar ga njegova prošlost, a i ova afera, dovoljno ne diskvalifikuju, da se time uopšte ne moramo baviti? Zar nije bolje da, umesto da razmišljamo o realnosti, izmislimo šemu koja bi delegitimisala sve druge, pa da tako sasvim lako možemo biti uvek u pravu? Problem tu, dakle, nije problem “prljavih ruku” koji je opterećivao marksizam u prošlom veku, nego je problem dosta stariji: da li o svakom treba razmišljati na osnovu onoga što on radi ili na osnovu onoga što on jeste u nekoj proizvoljnoj podeli?
Ilićev način mišljenja, dakle, nije primer insistiranja na doslednoj čistoti, kako ga on verovatno shvata. On je radije proizvoljna manipulacija sa čistotom, tipična za srednji vek. U njoj su na jednoj strani nepopravljivo uprljani, delegitimisani, i na drugoj proizvoljno čisti, ovlašćeni. Taj način razmišljanja je autoritaran (jer se ne brine o tome što treba da bude nametnuto skoro celokupnom društvu), naivan (jer zamišlja da su LDP i Č. Jovanović sigurno, a i DS, ako „Đilas podrži E-novine i paradu ponosa“, neka oaza čistote u moru korupcije) i nepragmatičan (jer je očigledno da društvo sada nema volje da se, 7 godina posle donošenja ustava, bavi ispočetka tom temom kao najvažnijom).
Sve to ne znači da nama nisu potrebne promene, čak i sveobuhvatne promene, ali logika kojom ćemo se pri tom služiti mora biti moderna, a ne ovako anahrona. Zbog toga linija podele u javnosti ne treba da bude između „ustavoboraca“ i „ustavobranitelja“, napravljena prema modelu podele na „ikonoborce“ i „ikonobranitelje“ iz 8. veka n.e.
Bolje je da biramo između srednjeg veka i modernosti, imaginarnog i realnog, anđela na vrhu igle i filozofske pragmatičnosti.
Između gledanja u sopstveni potiljak i gledanja oko sebe.
Peščanik.net, 11.02.2013.