Nemački ambasador koji od pre nekoliko meseci službuje u Srbiji, nedavno je u intervjuu jednim beogradskim novinama nagovestio da bi ipak bilo poželjno – barem na duže staze – da i Kosovo postane stalna članica Ujedinjenih nacija. U atmosferi ogorčenja sa srpske strane koju je time izazvao, ukazao je na nemački primer: naime, obe nemačke države su 1973. godine pristupile Ujedinjenim nacijama, što nije moralo implicirati i međunarodno-pravno priznavanje nemačke podele od strane tadašnje Savezne Republike Nemačke.
Baš u Čileu, gde Margot Honeker – takođe kao posledica događaja iz 1973 – još uvek uživa prijateljski azil, Angela Merkel se ovih dana u cilju razmene mišljenja srela sa novim srpskim predsednikom Tomislavom Nikolićem. Njen susret sa Nikolićevim prethodnikom Borisom Tadićem pre godinu i po dana, odigrao se u Beogradu i završio diplomatskim skandalom, a obe strane su nakon toga pokazale jasne znake uzajamne lične indignacije. Sa do tada nepoznatom jasnoćom i žestinom, Merkel je zastupala stanovište da je nezavisnost Kosova svršena stvar i da bilo kakvo srpsko mešanje u kosovska pitanja putem takozvanih „paralelnih struktura“ mora zauvek prestati. Takvo držanje, kao i tvrdnja njenog ministra spoljnih poslova, koji je prilikom ranije posete Beogradu izjavio da su granice na Balkanu „povučene jednom za svagda“, otvoreno i nepovratno je pokazalo osnovne principe nemačke politike prema Zapadnom Balkanu, kao i razloge nezadovoljstva Berlina i Brisela tim delom sveta.
I pored toga što je novi srpski predsednik tokom devedesetih godina prošlog veka imao nemerljivo veći udeo u uzrocima tih loših odnosa od svog prethodnika, i što očigledno naginje stavu da je katastrofa devedesetih godina poput neizbežne, anonimne sudbine snašla narode u regionu, i da se krivica ima raspodeliti na jednak način i u jednakoj meri – razgovor u Čileu obeležen je očigledno suštinskim slaganjem. Kako je naveo srpski predsednik, Merkel ga je ocenila kao „pouzdanog partnera“ i prepoznala u njemu političara „koji ne obećava ništa što ne može da ispuni.“
Pri tome treba napomenuti da je Tomislav Nikolić autor rezolucije o Kosovu koju je pre nekoliko dana usvojio srpski parlament i u kojoj se u prvoj tački navodi: „Republika Srbija, u skladu sa međunarodnim pravom, Ustavom i voljom građana, ne priznaje i nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova“. U nastavku teksta, umesto kosovske vlade govori se isključivo o „privremenim samoupravnim institucijama u Prištini“.
Na čemu, dakle, počiva bilo kakav konsenzus između Angele Merkel i Tomislava Nikolića; koji njihov zajednički interes bi bio dovoljno krupan da nadjača sve političke razlike među njima u vezi sa poimanjem budućnosti Zapadnog Balkana? Kancelarka nije govorila o ovom susretu; na internet stranici njenog ureda prvi predlog za pretragu nakon unošenja „Nik…“ i dalje glasi „Nikolaus“, a ne „Nikolić“. Pitanje za sada ostaje otvoreno i udružuje se sa drugim, neobičnim paradoksom.
Naime, ne može se – kao i u slučaju pomenutog intervjua nemačkog ambasadora – izbeći utisak da mnogi članovi nemačke vlade pod vođstvom CDU, pri posetama jugoistoku, negde na putu između Berlina i Beograda ili Prištine, dožive potpunu transformaciju u socijaldemokrate, da bi po dolasku pred domaćinima kao svetle primere isticali nekadašnja dostignuća Vilija Branta i Egona Bara. A pri tome je ista ta CDU (ili više nije ona ista?) pokušala da, čak i pred nemačkim Ustavnim sudom, poništi sva dostignuća socijaldemokratske politike popuštanja.
Možda će kancelarka, kojoj i njeni ljudi prebacuju izdaju (ili modernije: prodaju) konzervativnih vrednosti i puzajuću socijaldemokratizaciju CDU – tek na dalekom Balkanu doživeti svoj pravi socijaldemokratski procvat? I to tamo, na jugoistočnoj periferiji kontinenta, koja njenim partijskim drugovima kod kuće, zabrinutima za sudbinu konzervativnih vrednosti, ne izgleda vrednom pomena?
Neprekidno ukazivanje na zapadnonemačku popustljivost prema Honekeru i DDR-u nije krajnje upitno samo kao naknadno usvajanje nečega što je ranije bilo krajnje problematično – ono je u velikoj meri pogrešno ili u najmanju ruku upućeno na pogrešnu adresu. Jer, ako u novijoj nemačkoj istoriji postoji fenomen koji bi bio uporediv sa „kosovskim problemom“, onda to nije Osnovni ugovor i svi njemu pripadajući dogovori sa DDR-om, a ni pitanje priznanja da postoje dve nemačke države koje bi možda mogle da budu zastupljene u UN ili FIFA. Sa srpskog stanovišta bi se međunarodno-pravno obavezujuće priznanje linije Odra-Nisa kao nemačke istočne granice, nametalo kao mnogo očiglednija paralela sa Nemačkom.
Nemačka vlada, zajedno sa EU (uz izuzetak pet članica), od Srbije očekuje odricanje od teritorijalnih pretenzija (kao posledicu jednog rata i poraza u njemu), a ne samo priznanje činjenice da postoje dve srpske države (ili jedna i po ili – ako se računa i Republika Srpska – jedna cela i dve polovine). I budući da će se čitava diplomatska buka na kraju svesti na pitanje severa Kosova naseljenog Srbima, možda bi CDU trebalo da se zapita šta bi bilo da se politika Vilija Branta i Egona Bara odnosila, na primer, na Poznanj ili Vroclav u kojima je živelo pretežno nemačko stanovništvo?
Naravno, pitanje je retoričko, jer u tom slučaju Vili Brant ne bi ni razmišljao o ugovoru o odustajanju od bivših istočnih teritorija Nemačke. Ali utoliko pre danas apsurdno deluje zahtev nemačke vlade na čelu sa CDU Srbiji. I nije toliko apsurdan sadržaj tog zahteva, koliko njegova legitimizacija pomoću svetlog nemačkog primera, a bez pominjanja činjenice da on nije zasluga CDU. Konačno, kada se konzervativna tradicija toliko protera iz sadržaja politike i na taj način sebi u autoritarnoj formi komunikacije pribavi značaj, ta pogrešna forma obesmišljava legitimni sadržaj svake poruke.
Hajde da malo fantaziramo. Zamislimo posetu kancelarke Beogradu, tokom koje ona svojim srpskim sagovornicima otvoreno priznaje da je njena partija u vreme Vilija Branta bila protiv njegove politike. I da ona zato toliko dobro razume nestalnost srpskih umova i njihovu fiksaciju na jednu prevaziđenu sliku sveta, kojom vlada prioritet teritorija, bez obzira na cenu koja se plaća nazadovanjem Srbije i izneveravanjem brantovskog principa „usuditi se na više demokratije“. To bi za sobom povlačilo i njeno razumevanje za to da nacional-konzervativna politika uvek pokušava da mobiliše većinu pomoću patosa takozvanih „nacionalnih interesa“, umesto da ambiciju svog dolaska na vlast legitimiše samo kroz politiku višeg „kvaliteta života“ – što je takođe jedan od pojmova iz brantovske epohe.
Posle takvih konsultacija u srpskoj vladi, kancelarka bi mogla da, recimo u predavanju pred niškim studentima, prizna pouke koju je njena partija izvukla iz decenijskog učenja na greškama, koje u Nemačkoj valjda negira još samo poslanica i predsednica Saveza prognanih Erika Štajnbah. U principu, Angela Merkel bi sebe mogla i da izuzme iz ovih stranačkih narativa, jer je ona Brantovu politiku popuštanja doživela sa druge strane granice, iz Istočne Nemačke. Utoliko opuštenije bi mogla da opiše svoj proces učenja i time ga učini još razumljivijim svojim slušaocima u Srbiji. Onda bi mogla da postavi pitanje: šta bi Srbija mogla da nauči iz pouka koje je njena stranka izvukla u Nemačkoj.
Međutim, onda – ako ne i ranije – neko iz publike bi mogao da joj se suprotstavi izjavom jednog evropskog premijera, koja se često citira poslednjih godina, a to je da je „multikulturalizam kao koncept mrtav“. To je nažalost rečenica same Angele Merkel, koju ona nosi kao dodatni teret, kad god sa Ahtisarijevim planom u tašni putuje po Jugoistočnoj Evropi.
Činjenica je da mi Nemci „bolesnicima“ u predvorju Bosfora kao recept propisujemo i prepisujemo nešto što smo sami davno proglasili mrtvim kod kuće. U tome se prepoznaje osnovni problem Berlina, odnosno EU, u političkoj komunikaciji sa Srbijom.
Drugi problem, onaj srpski, vidi se u mantri pomenutog predsednika koji neumorno ponavlja da ukoliko ne voli Srbiju, „Evropa“ to mora otvoreno da kaže. Ta rečenica, zbog koje je srpski predsednik već bio ukoren, od Ledi Ešton i gđe Merkel čini dve maćehe iz bajki braće Grim, koje ne veruju srpskoj princezi da ima svog kralja u dalekoj Rusiji, a možda i jednog princa u udaljenoj Kini.
Međutim, predsednik Srbije se vratio iz Južne Amerike i čini se da je Srbiju pronašao tamo gde je nekada izgubio Jugoslaviju: „Prilikom susreta sa velikim brojem šefova država, postalo mi je jasno da se Srbija vraća na poziciju koju je zauzimala u zemljama trećeg sveta“. Ono što je za jedne Vili Brant, za druge su Nehru, Naser i Patris Lumumba, a pre svih njih maršal Tito. Međutim, kao što mu je Angela Merkel navodno priznala: Nikolić neće obećati ono što ne može da ispuni.
Utorak, 29. januar, 00:45 – upravo mi stiže pregled srpske štampe. Poslednja vest: 41% građana Srbije još uvek podržava pristupanje EU.
Autor je bivši direktor beogradske kancelarije Fondacije Hajnrih Bel.
Sa nemačkog preveo Milan Bogdanović
Peščanik.net, 05.02.2013.
