Prošlo

Moj stari rečnik latinskog jezika kaže mi da pridev „vetus“ u prevodu znači „star“, ali i „dokazan“ ili „oproban“. Izraz „veteres“ može se koristiti kada govorimo o „starima“ u smislu klasika – skoro pa u semantici koja u sekularnom, profanom svetu označava ljude koje u teologiji nazivamo „crkvenim ocima“: „Kao što smo naučili od starih…“

Budući da legionari iz devedesetih godina dvadesetog veka danas imaju između 45 i možda 65 godina, svaki put se začudim nad tim koliko vole da sebe nazivaju „veteranima“ i da se okupljaju u „udruženjima veterana“. Zar nisu upravo sada u najboljim godinama? Ili da možda ne idu gradom sa dugim, sedim bradama i pomoću štapa, pa da im se, budući da tako zrače dostojanstvom, mudrošću i svetskim iskustvom, uz poštovanje sklanjamo sa pločnika da prođu ili im pak iz plemenite predusretljivosti ustupimo mesto u tramvaju?

No dobro, teško će čovek poreći vlastitu samosvest kada svakog dana u ogledalu gleda u oči takvog jednog „dokazanog“ i „oprobanog“ ratnika, a da se pritom još uvek tačno seća gde je sve bio, u kojoj se bici „oprobao“ i u kojoj se presudnoj opasnosti nekada „dokazao“.

U javnom diskursu na nemačkom jeziku izraz „veteran“ skoro da se ni ne pojavljuje. Umesto organizacije pod tim imenom, 1950. godine osnovano je društvo koje je dobilo komplikovan naziv: „Udruženje ratnih invalida, zaostalih iz rata i socijalnih penzionera Nemačke“. Kod prve od ove tri grupe „gubitak“ je već eksplicitno naveden u nazivu, a i druga se jasno prepoznaje kao grupa onih koji pate: to su preostali bližnji, oni čiji se suprug ili otac nije vratio sa fronta, čija je majka ili supruga stradala u bombardovanju. Pod „socijalnim penzionerima“ podrazumevali su se svi ostali koji su na osnovu nekog ratom uzrokovanog gubitka stekli pravo na socijalnu pomoć zajednice. Ishod rata za Nemačku i Nemce na prvom mestu jeste bio „gubitak“ – gubitak u svakom smislu, na svim poljima privatnog i društvenog života i u do tada nezapamćenim razmerama. Ali zatim je tu, s obzirom na istorijske činjenice koje se više nisu dale poreći, bila i nemogućnost da se zapadne u stanje samosažaljenja, jer svi su gubici bili posledica vlastitih postupaka, vlastitih zločina.

Stoga nije ni potrebno pojašnjenje zašto u takvoj posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj bivši vojnici nekada „herojskog Vermahta“ nisu osećali naročitu želju da se organizuju u ime još svežih iskustava sa Istočnog i Zapadnog i Afričkog fronta. Tu su pre članovi nekadašnjih grupa SS-a imali konkretan interes da očuvaju stare veze, jer mnogi su zavisili od „drugarske pomoći“, bilo za bekstvo bilo da bi se pritajeno vratili novom, civilnom životu. Možda su se oni na svojim tajnim okupljanjima tokom više decenija. sve do osamdesetih godina, katkad međusobno nazivali „veteranima“. Ali u nekom trenutku bi se verovatno i na tim svečanim sastancima više govorilo o problemima sa veštačkim kukom negoli o nekadašnjim junačkim podvizima, tim pre što bi im bivalo i sve teže da pred starim zastavama čestito izdrže u stavu mirno. Tako je polako sve to otišlo gde mu je i mesto. A i to je bilo dockan!

Jugoslavija (jedna mitologija)

Izrazi koji su nekad bili u upotrebi danas su zastareli. Tako su i imena ljudi koji su nekada bili slavni nekako zastarela… Sve prolazi i vrlo brzo o tome govori samo još predanje. Najzad se potpuno zaboravi…
Marko Aurelije, Samom sebi, IV, 33¹

Između perioda vladavina cara Marka Aurelija i Dioklecijana, kome grad Split ima da zahvali na Dioklecijanovoj palati, prošlo je oko 120 godina. Marko Aurlije je prema nekim istorijskim izvorima umro u gradu Sirmiumu, u današnjoj regiji Srbije Sremu. Ko se danas starim auto-putem vozi od Zagreba ka Beogradu videće da prvi izlaz posle hrvatsko-srpske granice nosi ratnički naziv „Sremski front“, što će zbunjenog turistu donekle pokolebati, jer se čini kao da tu država nenamerno potvrđuje predrasude koje je prate, a koje je trebalo srušiti upravo ovim putovanjem. Dioklecijan je umro u Dalmaciji, u svojoj palati u Splitu, koja je tokom kasnijih vekova podvrgnuta procesu urbanog prisvajanja bez premca, kakav čak ni najstrastveniji evropski stanari tuđih kuća tokom dvadesetog veka ne bi mogli ni da zamisle. „Sremski front“ seća na poslednju veliku bitku koju su jugoslovenski partizani u drugom svetskom ratu vodili protiv Nemaca i njihovih saveznika ustaša. Kasnije je „Sremski front“ postao važno mesto sećanja, između ostalog i za pitanje da li se Jugoslavija oslobodila fašističke vladavine isključivo zahvaljujući vlastitom učinku u borbi ili određenim delom i uz podršku Crvene armije. Jer ona je naime nakon oslobođenja Beograda produžila put Mađarske, a upravu nad „Sremskim frontom“ prepustila samim partizanskim grupama, koje su saveznici u to vreme već bili priznali kao zvaničnu jugoslovensku vojsku.

Još se jedna, u jugoslovensko doba uglavnom potisnuta, narativna tradicija vezuje za „Sremski front“; prema njoj su tad već mahom pobedonosni partizani sistematski regrutovali omladinu iz sumnjivog ili pak manifestno antikomunističnog miljea u Beogradu i ostatku zemlje, da bi ih nakon svega nekoliko dana vojne obuke isporučivali upravo na ovaj front. I iako ovo predanje čak i formalno ispunjava sve kriterijume naknadne teorije zavere, ipak treba primetiti da ono postoji i da je postojalo, a čini se i da zato što je postojalo nije ostalo bez posledica.

Sada je u onom lepom gradu Splitu nastao sukob oko imenovanja jedne male ulice u prigradskom naselju. „Udruženje antifašista i antifašističkih boraca“ predložilo je da se ulica nazove po „Prvom splitskom partizanskom odredu“, tim pre što je i ranije u centru Splita postojala ulica takvog naziva, ali je on promenjen nakon proglašenja nezavisnosti Hrvatske 1991. godine. Neki kažu da je na tom mestu stajao čak i mali spomenik ovom odredu, ali je on uklonjen.

Ovaj predlog antifašista naišao je na dvostruki otpor: iz krugova konzervativne HDZ čulo se da nema povoda tako ishitrenom postupku (što svakako jeste tačno, budući da ulica još nije ni izgrađena) i da su antifašisti iskoristili letnji odmor i odsustvo većine konzervativnih članova odbora zaduženog za donošenje ove odluke kako bi ih doveli pred svršen čin. Radikalno desničarska Hrvatska stranka prava okarakterisala je predloženi naziv kao „anahron“ i to anahron na način da „nas vraća na stare podele“.

Sve je to gradonačelniku iz redova socijaldemokrata, Ivu Baldasaru, prouzrokovalo novu nelagodu, u kojoj se ujedno pokazalo i u čemu se sastoji „stara podela“ koja preti po mišljenju desničara: jer gospodin Baldasar je doduše podržao izneti predlog, ali je koliko nekoliko meseci ranije učestvovao na manifestaciji u čast jedne jedinice savremene hrvatske vojske i njenog angažmana u „Otadžbinskom ratu“ devedesetih godina, a ta se jedinica zvala (a zove se i danas) po ozloglašenom ustaškom generalu iz četrdesetih godina. Na sve to je dobio još i pismo koje su zajednički potpisala dva udruženja veterana sa sadržajem da bi „umesto da podstičemo podelu hrvatskog naroda trebalo da negujemo jedinstvo, kao što je to bilo tokom Otadžbinskog rata kada su se ustaše i partizani rame uz rame borili protiv zajedničkog neprijatelja“.

Tako u svega nekoliko rečenica, koje smo sa različitih strana čuli o za svet prilično nevažnoj stvari kakva je naziv neke još neizgrađene ulice u Splitu, pred sobom imamo čitavu mašineriju koja neprekidno iz haosa banalnosti rađa monstruoznost i u krajnje nerealističnom doživljaju sopstvene važnosti opterećuje svet upravo tom monstruoznošću.

U ratu od 1991. do 1995. su se dakle „hrvatske ustaše i hrvatski partizani rame uz rame“ borili protiv Srba (a jedno vreme i protiv Bošnjaka). Doduše već odavno više nije bilo ni ustaša ni partizana, ali i te kako jeste bilo Hrvata koji su se smatrali duboko ukorenjenima u jednoj ili drugoj tradiciji (čitaj: u „staroj podeli“). Ali fine razlike između onoga da istinski jesi ili da si samo ukotvljen nisu od nekog značaja na ovom polju, to su puki sofizmi stranaca, filozofske zavrzlame. Ovde je čovek jednostavno ono što je – onako kako smo naučili od starih!

Četiri i po decenije „stara podela“ rasla je prekrivena „bratstvom i jedinstvom“, lajtmotivom Titove Jugoslavije; ali nikada nije jasno utvrđeno da li se „bratstvo i jedinstvo“ odnosi samo na jedinstvo različitih etničkih grupa u novoj Jugoslaviji ili i na bratstvo starih smrtnih neprijatelja iz Drugog svetskog rata ili i na jedno i na drugo. Ili se pak radilo o tome da jedinstvo po jednom pitanju treba da doprinese tome da se vremenom zaboravi pomirenje po drugom pitanju, do koga nikada nije došlo?

Četiri i po decenije zemljom su upravljali partizani i njihovi politički potomci. Kada je puklo jedinstvo, tad je napokon nastupilo bratstvo! Kada više nije bilo jedinstva sa Srbima, tad su se – odjednom – ustaše i partizani borili rame uz rame i bili uspešni! A zašto su, ako je borba već bila toliko bratska, pobednici odmah potom iz javnog prostora uklonili partizanske nazive ulica i spomenike? Da li su hrvatski partizani između 1991. i 1995. naučili da ustaški pogled na svet ipak više odgovara stvarnosti negoli njihov? Da li su oni uopšte imali neki pogled na svet i način da ga razumeju?

Četiri i po decenije vladali su pobednici iz 1945. Veteranima ovog rata nikada nije moglo ni biti istinski stalo do pomirenja sa nekadašnjim neprijateljem, jer da bi pomirenje uopšte bilo zamislivo, morali bi da dozvole i legitimizuju i preispitivanje političkog sistema. Al pobednici nisu uspeli da odole iskušenju da novo društvo u potpunosti izgrade na narativu o vlastitom junaštvu; upregli su film i književnost i likovnu umetnost, upregli medije i pedagoški plan i program u službu novog pripovedanja o tim herojskim delima. Igrali su repertoar ritualnog socijalističkog samoinsceniranja ništa manje ekscesivno, ali još suverenije nego njihovi porobljeni drugovi u Staljinovom carstvu – njihovi rituali ostavljali su utisak nečeg ako ne demokratskog, a ono barem plebiscitarno prihvaćenog.

Zašto bi se onda čudili što su njihova deca izrasla u novu generaciju veterana, kojoj je naposletku dojadila edipalna zavist prema junačkim nadočevima i koja je iz opšte dosade krenula put vlastitih herojskih podviga! Jer baš od toga svi danas pucaju: od junaštva. Bilo da čovek pokuša da razgovara sa nekim iz Bijeljine u Republici Srpskoj ko poriče Srebrenicu ili sa obožavaocem Daria Kordića iz Mostara u Hercegovini, bilo sa kosovskim fanatikom Srbinom iz Beograda ili sa njegovom antagonistom, starim borcem UČK iz Đakovice na Kosovu. Velika prednost junaštva je upravo u tome što ne moraš nužno biti pobednik da bi bio heroj. Taj atribut otvoren je za sve, on je poput kaputa kojim svako može da se ogrne sve dok mu „boja, koja od prirode je data rešenosti, bolešljiv ne stekne vid kad se presvuče bledilom misli“ (Hamlet).²

Mudri su naši stari (oni zaista stari), mudar je bio i Homer jer nam je pripovedao kako je Herakle mogao postati junak samo zato što je začet od boga, da je Hektor samo uz Apolonovu pomoć, a Ahil uz Atininu, bio sposoban za one podvige zbog kojih ih smatramo junacima.

Bili su mudri jer im je ipak pošlo za rukom da Zevsa, Apolona, Atinu i ceo Olimp sačuvaju od grubog upada njihovih štićenika – božanski svet koji po mnogome sliči našem, ali nam ipak izmiče. Ali od kakve nam pomoći može biti da o tome razmišljamo u doba kada hiljade onih koji se pecaju na kvazipraistorijske mitove veruju kako ih je bog po imenu Alah obuzeo i poslao u rat u kom čak i mučenje i dekapitacija bespomoćnih stranaca obećava junaštvo i rajske nagrade? Da li je njih obuzeo bog ili su se možda pre oni dohvatili boga kog bi mogli iskoristiti kao sredstvo za legitimizovanje vlastite perverzije? Teško da će oni ikada shvatiti da bi se čak i razularena sedmodnevna orgija uz seks, drogu i rokenrol pre uskladila sa poštovanjem prema Alahu negoli način na koji ga oni bezočno iskorištavaju.

Ali kao što nijedan bog nije u stanju da se brani (pa tako ni katolički, kom se klanjaju u Međugorju u Hercegovini), tako ne može ni istorija, koja se kao moć predestinacije svakako može izjednačiti sa bogovima. Oboje, i bogovi i istorija, izgleda da su upadljivo skloni tome da jednog odaberu a drugog previde, da jedan bude izdvojen a drugi odbačeni, da jedan bude isklesan kao za glavu novčića, a drugi pušten u svet sirov i neotesan. I to da li će neko na kraju verovati da su ga bog ili istorija odabrali za put ubijanja možda i jeste od značaja za evidenciju o herojskim vrlinama, ali za žrtve svakako nije.

Šta je provincijsko? Da se sve ovo može javiti i biti od značaja u banalnom sukobu oko još neizgrađenog sokačića u Splitu u Dalmaciji, baš kao što bi se moglo desiti u 120 km udaljenom Trebinju u Bosni (i tu bi eventualno odabrani, obeleženi i izdvojeni bili sasvim drugačiji) ili još dalje (i ponovo drugačije) u Leskovcu u Srbiji ili u onoj Đakovici na Kosovu.

Kako herojski narativ polaže pravo na to da bude kvazibožanski po kvalitetu, onda on neminovno mora insistirati i na svojoj jedinstvenosti: „Ne smeš imati drugih istorija sem moje!“ A kako su partizani i njihovi naslednici Jugoslaviju sve izgradili na herojskom narativu, ostale istorije nužno su morale biti potisnute ili pak skrajnute u podzemlje, u tamu u kojoj utoliko lakše poprimaju mitski karakter i nastavljaju da žive. To je jedna specifičnost narativa usredsređenog na junaka.

Druga je već pomenuta kao apsurdna zamena teza u kojoj navodno poštovani i odabrani bog u krajnjem nepoštovanju postaje instrument tuđe svrhe, a sa njim i istorija. Zbog toga je jugoslovenski antifašizam u mnogim elementima bio i ostao fenomen u kome žrtve fašizma ne igraju bitnu ulogu. Njihov broj pretvorio se u masu pogodnu za političko manevrisanje (vidi Jasenovac), a opisi surovosti njihovih ubica trebalo je pre da izazovu i umnože divljenje prema herojskim delima onih koji su ih oslobodili nego da pobude empatiju sa žrtvama ili žalost za njima.

I jedno i drugo povezano je sa neminovnošću: pošto su priče žrtava nužno antiherojske, moraju se eliminisati iz društva čija se koherentnost zasniva na herojskom narativu. I obratno: u tako izgrađenom društvu kategorički je bilo isključeno da se u sećanju na istoriju perspektivi žrtava pruži prostor koji zaslužuje. I u preko potrebnoj korekciji „jugoslovenske“ izložbe u logoru Jasenovac, na koju se posle 1995. napokon otvoreno ukazalo, i u istorijskom nasleđu koje i dalje neopaženo propada na tlu nekadašnjeg koncentracionog logora na Starom sajmištu u Beogradu – posvedočena je ista stvar. Baš kao što se ona krije i iza plana da se na još jednom mestu stradanja hiljada žrtava fašizma u Beogradu izgradi „najveći shopping mall na Balkanu“ i kao što se javlja u bezbroj drugih, jednako apsurdnih besmislica. Ali sve to nije u suprotnosti sa obimnom i navodno antifašistički motivisanom konzervacijom i očuvanjem bojišta na „Sremskom frontu“, već će pre biti da je to logična posledica ili pak deo istog procesa.

Pogrešna – jer žrtvama istorije manevriše samo kao instrumentom – zvanična i „herojska“ politika sećanja s jedne strane i kolektivna otupelost prema svakom predmetu i svakom vidu sećanja koji bi odgovarao otvorenom, demokratskom društvu strane su iste medalje.

Najmanje dve cele generacije su detinjstvo u Jugoslaviji provele u univerzumu herojskih narativa. Sve što su im pričali bilo je pogrešno. Pogrešno čak i onda kada je odgovaralo istorijskim činjenicama, jer pripovedačka perspektiva i isključiva svrha pripovedanog nisu žrtvama iz te priče pružile ono što im pripada, nisu se čak ni obazirale na njih – osim ukoliko bi se žrtve dale uklopiti u univerzum Narodnog Heroja.

Ukoliko ustvrdimo da je ovakav vid antifašizma – a to se svakako ne odnosi samo na Jugoslaviju – lažan, to nikako ne znači da bacamo sumnju na značajnu borbu partizana. Naprotiv, to znači da ono što je značajno spasavamo od deformišućeg upliva instrumentalizacije. Nema sumnje da je antifašističko držanje (tamo gde ima fašizma) nužan izraz civilnog i humanog delanja. Ali u slučaju nedoumice i na duge staze bolje je da antifašizma nema, nego da bude lažan.

Da se jugoslovensko sećanje nije oslonilo na heroje nego na solidarnost sa žrtvama istorije, nakon 1945. moglo je nastati mnoštvo uporednih narativa iz kojih bi se naposletku, nakon dugog perioda destilacije, iskristalisalo njih nekoliko koji bi bili stvar konsenzusa ili barem prihvatljivi za većinu. Ovako se postjugoslovensko društvo 2014. nalazi pred haosom parcijalno-kolektivnih sećanja, koji se od dana oslobođenja ne smanjuje. A onaj hrvatski radikal koji se oduševljava time kako su stari neprijatelji iz starog rata postali nova braća u novom ratu doduše samo priča gluposti, ali njegova je glupost upravo glupost vladajućih odnosa. „Duh prilika bez duha“ (K. Marks), što je nekada bila religija, najkasnije se u Međugorju izjednačio sa samim prilikama.

Septembar 2014.

Sa nemačkog prevela Jelena Pržulj

Peščanik.net, 23.09.2014.

REVIZIJA ISTORIJE

1. Prevod na srpski jezik naveden prema: Marko Aurelije: Samom sebi. Preveo Albin Vilhar. Beograd: Dereta, 2004. (prim. prev)
2. Prevod na srpski jezik naveden prema: Šekspir, Viljem: Hamlet. Preveo Velimir Živojinović, redigovao Branimir Živojinović. Beograd: Vajat, Srpska književna zadruga, BIGZ, 1994. (prim. prev)