Završeni su srpski izbori. Vratimo se na trenutak fudbalu. Iako to nije moj domen, jer na igralištu u internatu, kada bi dvojica alfa dečaka birali okupljene igrače za ekipu, ja bih uvek ostajao poslednji. Ko je imao manje sreće u razbrajanju morao je, hteo-ne hteo, da me uzme.

Ali ipak je taj moj internat bio u Bavarskoj, pa si morao, čak i ako nisi imao pojma o fudbalu, da zauzmeš stav o njemu. To znači da je trebalo da odlučiš za koju ekipu navijaš. Po pravilu si onda morao da imaš prazan album i da na kiosku za 10 pfeniga po pakovanju kupuješ sličice fudbalera i lepiš ih u taj album. Tako si bio navijač. Sa dve marke džeparca sedmično to uopšte nije bilo malo. Ali pripadnost određenoj grupi uvek košta.

Tako je u stvarnom životu. Mora čovek da se odluči! Mnogi su se odlučili za Bajern Minhen. Ko još bira gubitnike? Primoranost da se donese odluka u kombinaciji sa iskustvom da smo se odlučili za pobednika pretvorili su klub Bajern Minhen u, kako tamo kažu, „veliku porodicu“. Meni se čini da su oni poprilično veliki za porodicu. Doduše nemačka reč „Sippschaft“ – rod, klan – nije više u modi, a ako se čak još i koristi, onda je to isključivo u veoma negativnom značenju.

„Sippschaft“ bi po veličini bilo nešto između porodice i pola nacije. Tu spadaju svi oni za koje bi DNK analiza kriminalističke policije pokazala da među njima postoji taman još trag nekakvog udaljenog genetskog srodstva. „Sippschaft“ je zapravo nešto slično zadruzi. Osim što zadruga u današnjoj Srbiji nema tako negativnu konotaciju.

Sada se šef zadruge Bajern Minhen našao pred sudom, jer je od nemačke Poreske uprave utajio prvo 3,5, zatim 18, zatim 27 i na kraju 28,5 miliona evra poreza. To se sve postepeno otkrilo. Osuđen je na tri i po godine zatvora, ali njegovi advokati će zahtevati reviziju. Budući da je poznat u praktično celom svetu, sud smatra da ne postoji opasnost od mogućeg bekstva. Stoga za to vreme može ostati na slobodi. Tu je u prednosti u odnosu na neke ljude iz Srbije, jer zbog činjenice da je poznat širom sveta on neće biti u iskušenju da pobegne, pa se nalog za njegovo hapšenje bez zadrške može ukinuti.

Nakon što je doneta presuda, oba državna televizijska kanala emitovala su specijale o presudi protiv šefa zadruge Bajern Minhen. To se inače obično dešava nakon velikih katastrofa kakva je poplava ili nesreća u reaktoru u Fukušimi.

Danas sam dakle na televiziji video navijače Bajern Minhena pred zgradom suda, a pre svega sam slušao šta pričaju. „Bolje neka uhapse tužioca“, kaže jedan. „Mi se držimo zajedno!“, viču mladi navijači, a onda „Uli, uz tebe smo!“ A kako je to već uobičajeno u bavarskoj zadruzi, svi su vikali na svom dijalektu, koji van zadruge malo ko razume. Oni to nazivaju svojim identitetom. Identitet se na njihovom idiomu kaže „Mia san mia!“[1] To poput nekakvog jezičkog džokera može da se upotrebi u svim situacijama u kojima inače ne znaju šta bi. U ovom slučaju bi to na standardnom nemačkom značilo: „Mi hoćemo da nam naš Uli bude predsednik, a za sve ostalo nas zabole“. Neki od okupljenih nosili su transparente na kojima je bila ispisana divna kovanica „sULIdarnost“.

Uli, glava Bajernove zadruge, uskratio je nemačkoj zadruzi 28 miliona evra poreza. Nekih od onih koji ga na trgu pred zgradom suda brane od zakona i koji bi ga najradije na rukama odneli u zasluženu slobodu i kući u njegovu vilu zapravo izgledaju kao da hleb dobijaju upravo iz poreskih sredstava nemačke zadruge. Ali to je samo hleb! Igre je uvek obezbeđivao poglavar, Uli. Hleba i igara! Šta bi bilo jedno bez drugog?

Ali i oni Ulijevi obožavaoci koji hleb zarađuju kao radnici ili zaposleni morali bi dugo da rade da bi na računu imali makar deo svote koja je u Ulijevom slučaju samo poreski dug (ne, koja bi bila poreski dug). A Uli nije ni morao da plati porez za ono što ima na računu već za kamate koje na to dobija. Ponekad sam, kada bi neki ljudi iz Beograda išli put kakvog dalekog suda, i na Trgu Republike ili pred skupštinom viđao onakve ljude kao u Minhenu. I oni su protestovali u korist heroja svoje zadruge, a protiv prodaje njihovog identiteta za nešto njihovom svetu toliko strano kao što je pravo. Uostalom, nije fudbal sladak kao džem od kajsije! Žestoko je to! I tu doduše postoji sudija, ali dovoljno je slučajeva gde on zapravo samo pokvari igru.

Neka žena iz sela u kom Uli živi izjavila je za nemačku televiziju kako je koliko prošlog ponedeljka videla Ulija u Aldiju.[2] Uli u Aldiju, mora da je nosio i košulju i pantalone iz H&M-a! Još kad sad mora naknadno da plati toliki porez. Tad u Aldiju mu je, kako kaže, poželela mnogo sreće na proglašenju presude. A Uli joj je blago spustio ruku na rame i zahvalio joj. „To je bilo jako fino od njega“, kaže gospođa.

Tako je to u dobroj zadruzi. Šef je fin… kad si i ti fin prema šefu.

Eksperti i analitičari stalno govore kako je u stvari „razumno“ kad recimo ljudi iz triju zadruga u Bosni i Hercegovini svaki put biraju šefove iz svojih zadruga. Jer svi koji na taj način biraju to i čine očekujući nekakvu korist. Onda je to sasvim logično!

Jedino što ostatak Evrope nikako ne shvata takav razum, a i to je nerazumevanje opet nekako logično. U tom se ostatku Evrope naime smatra da je razum opšti (oni vole da kažu „univerzalan“) i stoga se razum javlja uvek samo u jednini. Zato oni smatraju da je sve što se ne uklapa u njihovo poimanje razuma samim tim i nerazumno.

Kada bi se među tim ekspertima i analitičarima našao i poneki filozof, sigurno bi se poveo spor oko toga da li je sve što je logično samim tim i razumno. Da li je moguće da put od razmišljanja o koristi do odluke na glasačkom listiću bude logički pojmljiv, ali da (pod određenim okolnostima) ipak dovede do nerazumne odluke? – Svakako bi jedan Sokrat i jedan Miloš mogli o tome da povedu lep dijalog.

„Kakvoj se ti, dragi moj Miloše, koristi nadaš?“

„Pa eto, ovom ili onom. Vazda čoveku nešto treba. Ako i dobiješ nešto što ti ne treba, možeš to dati nekome ko zauzvrat ima nešto što tebi treba.“

„A kako ćeš doći do te koristi za sebe?“

„Pa dobiću je od onoga koga sam izabrao“, odgovara Miloš, dok zamišlja kako mu on prijateljski i blago spušta ruku na rame.

„A otkud taj drugi zna da si ti njega izabrao?“, pita Sokrat.

„Eh, pa shvatiće on to“, kaže Miloš. „Viđa me u crkvi, u kafani kod svog kuma, lepo ga pozdravim kad se sretnemo na ulici…“

„Ali zar ne bi ipak moglo da se desi da on zaboravi i tebe i tvoju dobit, da te previdi?“

„Takav je život, moram rizikovati! On je veliki, ja sam mali. Sasvim je moguće da on ne razmišlja sve vreme o meni. On ipak ima toliko posla…“

„Vratimo se na početak razgovora!“, kaže Sokrat. „Daj mi primer nečega čemu se nadaš!“

„Eto, recimo moja ćerka završava školu. Treba da upiše fakultet, ne bi bilo loše da dobije i neku stipendiju“, odgovara mu Miloš.

„Kako je uradila ispit?“, pita Sokrat.

„Odlično!“, odgovara Miloš i dodaje: „Ne pada iver daleko od klade!“ Ponosno se smeška.

„Ali onda ona ima pravo na stipendiju“, kaže Sokrat. „Zašto očekuješ da ona iz milosti dobije nešto što joj zapravo pripada?“

„Eh, Sokrate“, odgovara mu Miloš sažaljivog izraza oko usana, „Kako vi filozofi nemate nimalo dodira sa stvarnim svetom!“

***

Takva je sudbina filozofa još od Platonovih vremena! Tako je bilo sve dok jedan čovek u Srbiji, tačnije rečeno u Subotici, nije smislio „Filosofiju palanke“. Od tada postoji više različitih filozofija i više različitih razuma.

Zato je nama u Nemačkoj potreban fudbal (i Oktoberfest i šlager muzika i baštenski patuljci i satovi s kukavicom i…). Sve je to zadruga! Uz pivo i duvački orkestar razmenjuje se dobit. Šta neko ima, a da mu baš tad i nije potrebno, može dati drugom, koji zauzvrat ima nešto što bi meni dobro došlo. Svakako i političari – u stvari upravo političari – vole da odu tamo gde se okuplja zadruga. Odlaze na stadione i na pivo pod šatrom, vole da diriguju duvačkim orkestrom kad zasvira polku ili valcer. A rado ugovaraju i dobit – nije dobit po sebi loša! A i političari su ljudi.

U osnovi sve to mora postojati, ti miljei i njihove svetkovine i skupovi i ritualne manifestacije, ne bi li se država i politički život utoliko lakše odvojili od njih. Zadruga neka ostane tamo gde joj je mesto i neka se ne meša u državu. Dalje ruke od države! Tako je barem u teoriji. Ali Bavarska nikad nije bila naročito naklonjena teoriji. Bavarci su skupina krajnje praktično orijentisanih ljudi. Zato su oni na svojoj teritoriji još pre nekoliko decenija ukinuli tu preciznu podelu i zato politička karijera u Bavarskoj počinje time što si najpre predsednik zadruge: recimo neke sportske zadruge, odnosno sportskog udruženja, ili kulturne zadruge, odnosno kulturnog, recimo pevačkog, društva, najbolje čak i poljoprivrednog društva (kakvo je Udruženje bavarskih uzgajivača svinja), a obavezno moraš i javno da dokažeš da nisi nekakav bezbožnik. U protivnom ne treba ni započinjati političku karijeru. A kada sve to tako funkcioniše, onda ste uskoro u nekom parlamentu, prvo jednom manjem, lokalnom, a onda u većem…

Posledica toga je naravno da u parlament ne ulaze uvek oni koji su najkompetentniji za politička pitanja (ukoliko pod političkim talentom podrazumevamo malo više od sposobnosti vođenja pevačkog društva). Kako je onda Bavarska među privredno najuspešnijim regijama u Nemačkoj? Tako što i svi bitni ljudi u privredi, menadžeri i direktori i predsednici odbora, zajedno sa bitnim ljudima iz politike zapravo čine neku vrstu zadruge. U savremenom jeziku to se naziva drušvenom VIP ložom. A ko ima najlepšu VIP ložu u Bavarskoj? FK Bajern na svom stadionu! A ko ju je sagradio? Uli! A po kome je nazvana? Po osiguravajućoj kući „Allianz“! A…?

Svakako bi Nemačka bila siromašnija (kulturno, ali i finansijski) da nije Bavarske i naravno da nije Bajern Minhena. Iako bi, kako mnogi kažu, Bundesliga bez Bajern Minhena bila daleko uzbudljivija. Ali ja o tome nemam pojma, ne mogu to da procenim. Ali mnogi Bavarci su čvrsto ubeđeni kako bi Bavarska bila daleko bogatija (samo finansijski, jer kulturno ne može biti bogatija nego što to Bavarska već jeste) da nije Nemačke.

A Nemačka bi sasvim sigurno bila bogatija (finansijski, ali i kulturno) da je predsednik Bajern Minhena platio 28 miliona evra poreza. Oko 50 miliona evra poreza Uli je pošteno platio tokom uspešnog predsedničkog i preduzetničkog veka. Njegova fabrika kobasica plaća porez i zaposleni u fabrici kobasica plaćaju porez i zaposleni u Bajern Minhenu plaćaju porez. Sam klub se naravno vodi kao društveno korisna organizacija, ali privredna preduzeća u čijem je klub vlasništvu takođe plaćaju porez… Tu se za jedan fudbalerski ili menadžerski životni vek već lako skupi milijarda. A onda nije daleko ni ideja da je država dovoljno dobila, kad si ti već toliko učinio za zadrugu.

Veoma je komplikovano to s državom! Država može da gradi divne stadione u kojima će zadruga proslavljati svoje svetkovine. Ali ako se neko pogrešno parkira ispred stadiona, ipak će mu možda pauk odneti kola. Brojni sponzori mogu da ulože milione u izgradnju stadiona i da te milione odbiju od poreza, tako da na kraju ipak država plaća polovinu tih miliona. Ali za sponzore je to reklama i povećava im promet – pa i porez. Tako je to. Sve je na neki način povezano.

„Tako je to!“, kaže Miloš Sokratu. „Ko bi se tu još snašao?“

„Da, tako je to“, odgovara Sokrat. „Na stadionu i uz pivo pod šatrom na Oktoberfestu možeš pronaći neku korist za sebe. I svaki put kad je nađeš, pored tebe sedi neko ko treba da ti pruži tu koristi. Napolju je drugačije. Napolju imaš pravo. I za to pravo možeš da se boriš ukoliko neko pokuša da ti ga ospori. Milost dobijaš samo ako se ponižavaš. – Samo treba da se odlučiš.“

 
Autor je direktor CEEOL-a (Centralne i istočnoevropske online biblioteke).

Sa nemačkog prevela Jelena Pržulj

Tekst na nemačkom

Peščanik.net, 17.03.2014.

———–    

  1. Mia san mia: Himna Bajernovih navijača, nastala kao fonetski zapis izraza „Wir sind wir“ („Mi smo mi“) na bavarskom dijalektu. (prim. prev)
  2. Aldi: Lanac diskontnih supermarketa, sinonim za jeftinu nabavku. (prim. prev)