Apokalipsa, kao što je poznato, znači otkrovenje, ali je značenje „preskočilo“ na sam kraj sveta; ovde predloženi neologizam odnosi se na otkriće lika Brnabić na Pinku o zaveri koja je srušila nadstrešnicu na železničkoj stanici u Novom Sadu da bi izazvala obojenu revoluciju, a mogao bi glasiti i apokaliptanje, i u tom slučaju odnosio bi se više na stil otkrovenja, pre svega na afatično dranje. Drekavac otkrovenja izneo je obilje besmislica, od kojih je najzabavnije malo otkriće da je postojala teroristička grupa Bader-Markof. Veliko otkriće inače je već bilo nagovešteno, drekavac je samo ukrao tuđu slavu. Dan ranije je na istome mestu ljotićevski relikt otkrio da je i pomor u osnovnoj školi nekako posledica promena koje – recimo od 1941 – potajno guraju urbani blokaderi. Ili od Titovog preuzimanja KPJ, ili od Štrosmajera, ili možbit od Milutinove ženidbe sa maloletnicom. Ne zaboravimo ni istorijsko otkriće ministarskog entiteta na istoj lokaciji, da nijedan Hrvat ne razlikuje č i ć. Such much apokalipsanja/apokaliptanja u samo 24h? Jedino u državi u kojoj je za najavljeno uvođenje vanrednog stanja potrebno još tri do osam dana da se isto izvede…
Sem ključnog otkrića, da su blokaderi pobili šesnaest nedužnih ljudi da bi mogli da započnu obojenu revoluciju, sve se to otkriva na najširem planu „priče“ o uvođenju nacističko-fašističke ideologije. Drekavac otkrovenja naravno ne zna da su fašistička i nacistička ideologija različite, sa malo poklapanja u detaljima i u izvođenju. Nacifašizam opet, termin koji ja upotrebljavam, pokriva savremenu papazjaniju površnih znanja o dva pokreta, dve vlasti i dve ideologije sa udruženim dejstvima, uglavnom među nisko obrazovanom mlađom populacijom u SAD i Evropi. Drekavac otkrovenja nema raščišćene pojmove o nacističkoj Nemačkoj, još manje bazično istorijsko znanje: njemu i ostalim korisnicima asocijativne slike strani su podaci, imena, datumi i dokumenti, i zato su ponekad izjave neodoljivo smešne, što nažalost smanjuje potrebu za kritikom. Ne možeš izlagati argumente dok se valjaš po podu od smeha. Drekavac otkrovenja ipak je uspeo da sačuva jednu misteriju: šta se desilo sa četvrtim detetom? Svaki put navodi jezivi zločin blokadera koji su pravili buku pred bivalištem male dece, i svaki put su to mališani od treće do sedme godina, i svaki put u nabrajanju nedostaje četvrti. Psiholingvistika bi morala dati odgovor, ali trenutno ne mogu da ga nađem jer sam od smeha upravo pala sa stolice. Sa teškim bolovima u štikli ponovo ću se patiti lisanja.
Vrhunac naravno postiže vladajući apokalipsihotik, navodni predsednik države, koji je otkrio da oni koji među blokaderima nose slike Isusa, Marije i svetaca ne samo da nisu vernici, nego da su upravo ono suprotno! Čak ni crkva nema tako ekstreman stav, jer računa na neki sitniš pokajničkih duša. Ali šta su zapravo ti upravo suprotni? Ateisti, dakako, Novopazarci jakako, katolici odnosno nevernici svakako, a pre svega, oni koji ne priznaju Njega sa prijateljem Porfirijem. Takvo slivanje crkve i države retko se viđalo, a i kada jeste, nije dugo trajalo – sem u Iranu. A taj primer očito pokazuje da za nasilje uopšte nije potrebna vera – baš suprotno, da parafraziramo apokalipsihotika.
Novi Zavet završava Apokalipsom, posle koje nastaje novi svet. Jovan koji verovatno nije bio apostol, i koga neutralno određuju kao Jovana sa Patmosa napisao je fantazmagorični tekst, kome je sledilo mnogo apokrifa, stotine teoloških pokušaja uređivanja i smirivanja, desetine sekti, hiljade teorija zavera i milioni čitača koji su učili šta je poezija. Jovan je navodno pisao u pećini, možda zaluđen mirisima, travicama i pčelama Sredozemlja. Kad bi izašao, pred njim se prostiralo morsko nebo koje se tu, na Patmosu, u svetlosti meša sa nebeskim morem. Za svakoga ko želi da sačuva razum, iznad pećine sagrađen je manastir, čija biblioteka poziva na red, merenje i kritičko čitanje, uz međusobnu trpeljivost sa vernima. Svemu sam odolela. No slika mesta nastanka Apokalipse me i danas opominje na odgovornost maštovitih da pomognu jednako zanesenima i očajnima, da zlo razgolite u blesavosti i da ne odustanu od snova koji izdržavaju kritiku.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
