Mnogo toga ne valja u libijskoj intervenciji, pa ne znam odakle da počnem. Evo nekoliko krupnih primedbi, redosled je nevažan:

Prvo, nejasno je koja je svrha intervencije – ona nema krajnjeg cilja, kako je jedan američki zvaničnik rekao novinarima. Da li je cilj spasiti neuspešnu pobunu, preokrenuti tok događaja, iskoristiti armije zapadnih zemalja da obave ono što pobunjenici nisu uspeli sami: da zbace Gadafija? Ili je cilj da borbe traju što duže, u nadi da će se pobuna proširiti i da će Libijci sami uspeti da se reše Gadafijevog režima? Ili da se samo postigne primirje, što bi Gadafiju ostavilo kontrolu nad većim delom zemlje, pa bi verovatno bio vrlo raspoložen da odugovlači. Razmere prvih napada ukazuju na to da se radi o prvom cilju, ali bi za uspeh verovatno bila potrebna vojska na terenu, što niko u Francuskoj, Britaniji i SAD u stvari ne želi. Drugi cilj ima najviše izgleda, ali će se krvoproliće tako proširiti, umesto da se zaustavi.

Drugo, za napade ne postoji ono na čemu je od početka trebalo da insistiramo – značajna podrška arapskog sveta. Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati obećali su vojnu podršku, ali te zemlje predstavljaju oko 1% arapskog naroda. Nema podrške ni iz Tunisa ni iz Egipta, a to su susedi Libije. Vojska Tunisa je mala, ali vojska Egipta nije, a ona ima i ratno vazduhoplovstvo. SAD su potrošile milijarde dolara na egipatsku vojsku, i zaprepašćujuće je da Egipat nije raspoložen da pomogne u intervenciji. To je vrlo loš znak, jer će u vazdušnim napadima sigurno stradati i civili, a to će biti nedužni ljudi, žene i deca, Arapi i muslimani, koje (ponovo) ubijaju Francuzi, Britanci i Amerikanci. Rusija i Kina, koje su bile protiv intervencije, uzdržale su se od konačnog glasanja u Savetu bezbednosti, možda zato što ne mogu ni da zamisle ishod koji bi više odgovarao njihovim interesima na Bliskom istoku i u Africi.

Treće, opozicija u Savetu bezbednosti nije bila ograničena na Rusiju i Kinu. Indija, Brazil i Nemačka takođe su se protivile intervenciji, i takođe su bile uzdržane. Afrička Unija nije poslala svog predstavnika na sastanak koji je u Parizu sazvao predsednik Sarkozi, sa ciljem da se konsoliduje podrška za vojnu intervenciju. Arapska liga je zatražila zatvaranje vazdušnog prostora, ali pojedini njeni lideri već sada kritikuju napade nužne da se zabrana letova sprovede. I opet, nijedna velika arapska država ne učestvuje. To je stari model, za koji smo mislili da je završen nakon pobuna u Egiptu i Tunisu – gde arapske (i neke druge) države ne žele da preuzmu odgovornost za ono što žele… da uradi neko drugi.

Ništa od toga ne bi bilo važno da se radi o humanitarnoj intervenciji zaustavljanja masakra. Ali to nije slučaj danas u Libiji. Nakon Gadafijeve pobede, usledila bi okrutna osveta, i bilo bi potrebno omogućiti pobunjenicima i disidentima da pobegnu i pružiti im utočište. Ne bi bilo lako posmatrati represiju (mada se čini da s tim nemamo problem u Bahreinu i Jemenu). Ali svrgavanje tirana i uvođenje demokratije mora da bude lokalni zadatak, a u ovom slučaju, nažalost, lokalno stanovništvo nije u tome uspelo. Stranci mogu da pruže razne vrste pomoći – moralnu, političku, diplomatsku, pa čak i materijalnu. Možda bi susedi, koji sa Libijcima dele etnicitet i religiju, mogli da učine nešto više. Ali vojni napadi poput ovog mogu se odbraniti samo u najekstremnijim slučajevima. Ruanda i Darfur, gde nismo intervenisali, bili bi opravdani. Libija nije.

Majkl Volzer, The New Republic, 20.03.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 23.03.2011.

Srodni linkovi:

The New Republic: Nužno i dovoljno

Vladimir Gligorov: Makijavelijev doprinos