Možda ima smisla racionalno razmotriti odnos prema Atlantskom savezu (NATO) sada kada je odlučeno da učlanjenje nije aktuelno. Pitanje je da li bi se pristupanjem tom savezu povećala bezbednost? Valja razmotriti tri posledice članstva na bezbednost države i građana.

Najpre be trebalo utvrditi trenutni politički odnos Srbije i Atlantskog saveza. Često se čuje od onih koji se protive tome da NATO postane saveznik Srbije (i obratno) da je to neprihvatljivo „jer su nas oni bombardovali“. Koji je politički značaj činjenice da su NATO i Srbija bili u ratu? To zavisi od odgovora na pitanje da li je to neprijateljstvo okončano ili nije. Ako jeste, tada je činjenica da je NATO bombardovao Srbiju irelevantna za odlučivanje o tome da li je savezništvo poželjno ili nije. Ako se smatra da stanje neprijateljstva i dalje traje, bilo zbog bombardovanja ili iz nekog drugog razloga (kao što je, što se takođe često ističe, uspostavljanje „NATO-države“ na Kosovu), tada je, naravno, savezništvo nemoguće. Ukoliko, međutim, Srbija nije u neprijateljskim odnosima sa Atlantskim savezom, što zapravo znači sa njegovim državama članicama (pre svega sa Sjedinjenim Državama), tada je neprijateljestvo u prošlosti irelevantno za odlučivanje o uspostavljanju savezničkih odnosa. Ključno pitanje je da li se očekuje i da li želi prijateljstvo u budućnosti, a ne nemilo iskustvo iz prošlosti. To je, dakle, prvo ili prethodno pitanje: da li je Srbija u neprijateljskim odnosima ili planira da bude u neprijateljaskim odnosima sa Atlantskim savezom? Ako je odgovor negativan, onda se može ići dalje u razmatranje prednosti i nedostataka evenutalnog savezništva.

Ključno pitanje, ako se želi napraviti sledeći korak, jeste da li se bezbednost povećava ovim savezništvom? U jednom smislu je jasno da se povećava: neprijateljstvo sa Atlantskim savezom je isključeno. Pored toga, NATO ne bi mogao da donosi odluke koje imaju, posredno ili neposredno, negativne posledice po bezbednost Srbije, jer se odluke donose jednoglasno. Ostaje samo pitanje da li se tim savezništvom preuzimaju nove obaveze, recimo prema neprijateljima novih saveznika ili za učešće u zajedničkim misijama. Ovo zavisi od ocene o tome koliko su usklađeni rizici kojima su izloženi Srbija i NATO. To je empirijsko pitanje i zahteva veoma detaljnu analizu. Ovde ima smisla samo izneti hipotezu koja je u skladu sa grubim činjenicama, onoliko koliko se one mogu sada sagledati: najvećem broju globalnih rizika, u proseku, zemlje članice Atlantskog saveza i Srbija su podjednako izloženi, a sa nekima se Srbija suočava više nego mnoge druge zemlje koje su članice Atlantskog saveza. Ovo je tačno kada je reč o terorizmu, međunarodnom kriminalu i praktično svim oblicima rizika po individualnu, društvenu, privrednu i svaku drugu bezbednost. Takođe, može se očekivati da će tako biti i u budućnosti. Ukoliko je tako, tada se odlukom o neučlanjenju u Atlantski savez istovremeno donosi i odluka da će se živeti manje bezbedno budući da su pretnje bezbednosti veće nego u zemljama Atlantskog saveza, a da su sredstva Srbije za očuvanje bezbednosti daleko ograničenija od sredstava Atlantskog saveza. Zapravo, kao što je poznato još od čuvenog članka Olsena i Zekhausera (iz 1966, koji se na internetu može naći ovde), članstvo u ovom savezu omogućuje manjim zemljama članicama da značajno smanje troškove koje izdvajaju za bezbednost, pri datim rizicima i uz dati nivo bezbednosti. Naravno, još se više smanjuju troškovi ukoliko se Srbija suočava sa većim, kako se kaže asimetričnim, izazovima svojoj bezbednosti nego što je slučaj sa drugim zemljama saveznicama.

Stvar može drukčije da izgleda ukoliko se smatra da bi se ovim savezništvom stekli novi neprijatelji i to asimetrični. Recimo, ako bi Rusija postala neprijatelj Srbije iako, inače, nije u neprijateljskim odnosima sa Atlanskim savezom i sa svakom pojedinom zemljom članicom. Ili, drukčije rečeno, ako bi gubitak na prijateljstvu sa Rusijom bio veći nego što je to slučaj sa drugim zemljama članicama Atlantskog saveza. Ovo je, pretpostavljam, bilo na pameti onih koji su odlučivali o učešću srpskih vojnika u vojnoj vežbi Atlantskog saveza u Gruziji. Naravno, korist od članstva u Atlantskom savezu je utoliko manja ukoliko je, da nastavim sa ovim primerom, veće neprijateljstvo sa Rusijom. Usled toga, važno je utvrditi od čega zavisi stepen nezadovoljstva Rusije sa eventualnim pristupanjem Srbije Atlantskom savezu?

Ovo bi se moglo videti na primeru sporazuma o gasu i Naftnoj industriji Srbije. Pre nego što je sporazum potpisan, eventualnu nespremnost Srbije da uđe u taj sporazum Rusija bi verovatno dočekala sa nezadovoljstvom, koje bi moglo da se ispolji, kao što je i sugerisano od strane nekih sprskih zvaničnika, priznavanjem nezavisnosti Kosova. Uzmimo da je tako. U tom slučaju, potpisivanjem sporazuma se mora računati sa rastom ruskog nezadovoljstva ukoliko bi se u budućnosti donela odluka o pristupanju Atlantskom savezu. Ne samo da bi bila ugrožena čitava strategija spoljne politike, nego i ispunjenje svih obaveza koje su preuzete energetskim sporazumom, a i mnogih drugih koje će tek uslediti. Tako da nespremnost da se na samom početku racionalno sračuna cena eventualnog ruskog nezadovoljstva vodi tome da je rizik od asimetričnog nezadovoljstva Rusije znatno veći za Srbiju nego za druge zemlje članice Atlanskog saveza. Tako posmatrano, ocenom da nije dobro rizikovati rusko nezadovoljstvo i da je, iz istog razloga, potrebno prihvatiti sporazum o gasu i o prodaji Naftne industrije Srbije, donosi se dalekosežna strateška odluka o odnosima sa Atlantskim savezom, pa tako i odluka o bezbedosti zemlje i građana: ostaće se izvan Atlantskog saveza i rizikovaće se manja bezbednost države i građana Srbije.

Konačno, potrebno je razmotriti pitanje alternativa. Ovde bi trebalo najpre ukazati na čestu grešku, retoričku ili stvarnu, koju čine neki kritičari politike učlanjenja u Evropsku uniju i u NATO. Naime, kaže se da je apsurdno dokazivati poželjnost ovih integracija tvrdnjama da „one nemaju alternativu“. Oni koji daju takve izjave verovatno žele da kažu da je trošak izbora ovih integracija manji od alternativnih, a ne da nikakvih alternativa nema. U ovom času, Srbija se odlučila za neutralnost. Je li to ostvarivo i postoji li neka druga alternativna politika?

Da bi zemlja bila neutralna, ona mora da vodi spoljnu politiku koja je neutralna i koja je međunarodno prihvaćena kao neutralna. Srbija svakako ne može da se pozove na istoriju neutralne spoljne politike. Takođe, trenutne, izričite ili prećutne, spoljnopolitičke obaveze nisu u skladu sa politikom neutralnosti. Usled toga, neutralnost Srbije nije međunarodno priznata, ni prećutno niti izričito. Ne može se reći da je Srbija izbegavala učešće u vojnim konfliktima, a ni da se, polazeći od njenog realnog spoljnopolitičkog ponašanja, može racionalno očekivati da bi bila neutralna u budućim vojnim sukobima u kojima bi njeni interesi bili ugroženi. Usled toga, ne može se očekivati međunarodno priznanje njene neutralnosti. Tako da neutralnost nije izvodiva alternativa.

Druga mogućnost jeste savezništvo sa nekom drugom zemljom ili grupom zemalja koje nisu članice Atlantskog saveza. To bi pretpostavljalo spremnost te zemlje ili te grupe zemalja da preuzmu obavezu da doprinose bezbednosti Srbije. Teško je videti koje bi to alternativno savezništvo bilo? Vojno savezništvo sa Rusijom, što je bila politika vođstva Srpske radikalne stranke, pre nego što su se odlučili da budu srpski naprednjaci, nije realistična alternativa. Ta bi politika bezbednosti vodila značajnom povećanju rizika upravo bezbednosti Srbije i njenih građana. Jer bi umanjila saradnju sa Atlantskim savezom, dok Rusija kao saveznik ne može ništa konkretno da doprinese bezbednosti Srbije. Tako da je ta alternativa takođe neostvariva, čak i ako bi, recimo srpskim narodnjacima, bila politički poželjna.

Ostaje ona spoljna politika koja se sada vodi. Reč je o politici promenljivog savezništva. To je, očigledno, izvodljivo i, moglo bi se zaključiti na osnovu ponašanja, poželjno za trenutnu srpsku vladu, a čini se i za srpsku javnost. Obično se smatra da je to najgora moguća spoljna politika koju može da vodi mala zemlja koja se, kada je reč o bezbednosti, suočava sa mnogostrukim i, čak u nekim slučajevima, visokim rizicima. Razlog je u tome što niko nema poverenja u nju i u njenu politiku. Politika privremenih i promenljivih savezništava je ostvariva, mada se može raspravljati o poželjnosti, kada je reč o velikim silama. Usled toga, male zemlje imaju koristi od multilateralnih savezništava kao što je Atlanski savez, jer povećavaju svoju bezbednost obavezujući veliku silu ili velike sile na trajno savezništvo. Srpske vlasti računaju da mogu da igraju na sve karte, da se tako izrazim, mada iskustvo, ne samo tuđe već i sopstveno, iz recimo vremena Miloševića, uči da se to završava veoma rđavim ishodom po bezbednost, pa i po integritet takve zemlje.

Konačno, ako bi se predviđalo da li će Srbija biti članica Atlanstkog saveza za desetak godina, koji je ishod verovatan? Ako se uzmu u obzir realni interesi i racionalna ocena o tome kako bi se mogla povećati bezbednost zemlje i njenih građana, odgovor bi morao biti pozitivan. Da li će pristupnicu potpisati demokrata ili naprednjak, to će zavisiti samo od njihovih političkih sposobnosti i uspeha. I od sreće, što bi rekao Makijaveli.

 
Peščanik.net, 03.07.2009.