Milić od Mačve
Milić od Mačve

Balvani su naša sudbina, rečeno nešto patetičnije, neka vrsta našeg arhetipa, posebno u politici koja nam je sudbina.

Ovo na Kosovu nije ono što ponavlja doktor K, da je Kosovo srce Srbije, već obrnuto – Srbija je srce Kosova. Dobri analitičari to potvrđuju. Vekovima je bilo tako i ako niko ne veruje starim našim piscima – njih niko i ne čita – treba verovati Milošu Crnjanskom koji u svojoj knjizi o sv. Savi – objavljenoj godine 1934. u Beogradu – zapaža da je tako bilo i u vreme velikog svetitelja i prosvetitelja. „Visoka je vrednost arhitekture njinih balvana – piše Crnjanski – i građenja čunova i brodova“. Balvanima su namirivali svoje političke račune Vukan i Stevan u krvavom građanskom ratu koji je urnisao Srbiju. A tek u vreme surovih obračuna sa bogumilima – to i da ne pominjemo. U novije vreme to je nešto bolje poznato – iz vremena Miloševića. No, pustimo istoriju, ionako ona nikog ničem naučila nije. Bilo kako bilo, balvani su tu u politici, kao sredstvo ili kao političari direktno. Na šta će nam to izaći, svi znaju ali ćute. Progovori se tako u prilikama kada iz prerezanog balvana progovori i Bogorodica lično i novine se raspišu danima o tome. Ovde su svi elita, i običan kaluđer i seoski agronom, i ide nam kako nam ide, odnosno kako nikako ne ide.

Mnogo je ozbiljnijih tema oko kojih zabune ne prestaju u ovim po Srbiju smutnim vremenima kakva su ova naša.

Sojuzili se lideri SPO i LDP i govore kako bi patrijarh srpski Irinej trebalo da se „okane politike“. Nešto slično iz Turske poručuju muslimanima našim, ali Turci su imali Kemal-pašu koji je to rešio svojevremeno. Zapanjujuće je to što uvažena gospoda Drašković i Jovanović ne poznaju istoriju SPC makar novijih vremena. Pa čime bi se srpski patrijarh bavio drugim ako ne politikom i to lošom i pogrešnom – tako su činili i blažene uspomene njegovi prethodnici. I uvek loše i na štetu našu. Patrijarh srpski uz sasluženje časnih arhijereja vodi politiku i trenutno je vodeća opoziciona politička snaga, odnosno partija. Da o mitropolitu Amfilohiju i ne govorimo, on je klasik u vođenju loše politike. Zato nam je ovako kako nam je. Balvani su uostalom osveštani i poškropljeni vodicom. Cenu te politike plaćaće Srbi kao i uvek. A njih pozivaju da „ako i krv prolijete znajte zašto to činite“. I tako dalje, jer ovo je Srbija, i tome slično. Došli Srbi s Kosova i zna se šta traže, a šef države B. Tadić stoji zbunjeno. Saopštenja još nema o tom razgovoru, ali naći će se nešto, tu su činovnici da to sroče. Zapanjeni ministar za Kosovo u vladi – i to mi imamo – kaže da Srbi s Kosova jedno govore njemu dole na balvanima, drugo Tadiću, a treće javnosti, jer oni hoće jednostavno „da razgovaraju s narodom“. Narod se pita kao i uvek. Imaju ti ljudi problema, ali to se rešava dole a ne ovde. Još nema vesti – to je začuđujuće – da li su bili kod D. Ćosića. Ovo na barikadama je predizborna kampanja i ništa drugo – jer treba se izboriti za poziciju, to treba ovima u Beogradu, a onima dole na barikadama bi bilo bolje da sa drugima tamo pokušaju, makar oni bili i Albanci. I njima ne cvetaju ruže i božuri na Kosovu ravnom – priznale im velike sile nezavisnost, a oni nikako da se reše da i drugima ponešto priznaju, recimo ljudska prava drugih i drugačijih.

Sipi hladna jesenja kiša i škropi balvane, ali nikako da poškropi balvane u kabinetima mnogih političkih stranaka.

Nađe se neko pa kaže šta je šta, ali ga brzo proglase izrodom i izdajnikom ili jeretikom trikletim. Moćnik u slavnom Kremlju s ikonom „državnom“ – tako se ona zvanično i zove – kaže po koju, ali ga boli uvo za Kosovo srpsko. Ima on toga kod kuće na svim stranama, a u Beogradu se već kleči pred slikom V. V. Putina. Kleče Naši-naši i ruski-naši i nije posve jasno ko na koga utiče. Jedan naš prijatelj kaže da Naši-naši utiču na ruske-naše, ali valja imati na umu da ikone ipak stižu iz Rusije i sve su „državne“ – ovo kod nas ne prevode dobro, jer ima više Trojeručica i svaka nije „državna“, kakva je ona iz Rusije koja nam je stigla i proplakala kod nas.

Sipi hladna jesenja kiša i u palanci je još hladnije i sumornije u danima koji najavljuju prve mrazeve. 

Nomen est Homen

Ovo je mali i dosadan esej o ministru i vladici Pahomiju i još nekim zbivanjima u zemlji Srbiji.

Zašto se ne bismo našalili i sa starim Latinima, jer i oni su voleli igru reči i njome se služili. Fraza ta zvuči – Nomen est omen i svi znaju šta ona znači, svi osim onih koji su bežali sa časova, ili ministara od kojih je jedan, verovali ili ne, državni sekretar ministarstva pravde. Ovde će biti reči o S. Homenu i vladici vranjskom preosvećenom Pahomiju i o deci kako ih je Isus shvatao. Blaženi otac Pahomije je deo posebne storije o čemu se mnogo pisalo. Sud države Srbije je sudio blaženom Pahomiju zbog seksualnog zlostavljanja dečaka i presudio je – pod predsedništvom sudije gospođe Ranđelović iz Niša – da je Pahomije nevin i doneo je oslobađajuću presudu. Portparol SPC je izjavio da je za nju taj slučaj ad acta i njime se neće više baviti. Odluke suda su nešto čemu prigovora nema. I to je u redu. Državni sekretar u ministarstvu pravde je dečacima isplatio po milion dinara, iako zakonskog osnova za to nema – čovek je nevin i ništa nije počinio. Vladika Pahomije sedi u Saboru SPC i potpisuje uskršnje poslanice, a na praznik Detinjci koji pada u treću nedelju pre Božića, okružen je decom kao i patrijarh srpski i deli deci poklone: to je veliki praznik i običaj koji decu raduje, jer ona vezuju ukućane koji se odvežu tako što deci darivaju obilje poklona, uglavnom bombona i igračaka. Tako radi i vladika i takav je vekovni običaj, a državni sekretar ne zna pravi Zakon i sud, jer on je sud i zakon, odnosno njegova partija. Sve je to moguće u Srbiji gde su i običaji zaboravljeni i gde je zakon u rukama ljudi koji rade šta hoće. Otuda ova buka koja se ne stišava – čovek je nevin, dečaci nisu povređeni, a ovamo ih obeštećuju. Ne znamo kako su reagovali dečaci koji su sada odrasli mladići – ali ponešto znamo o Isusu i deci. U Matejevom jevanđelju – 18.6. – postoji mesto koje glasi, i to su reči Isusove: „A koji sablazni jednoga od ovih malijeh koji vreruju u mene, bolje bi mu bilo da objesi kamen vodenični o vratu svojemu i da potone u dubinu morsku“. S. Homen obeštećuje dečake kojima – po sudskoj presudi – nije učinjena šteta, a blaženi Pahomije služi i saslužuje i na dan lepih Detinjaca i to se prenosi preko javnog servisa. Sve znamo i ništa ne možemo.

U Srbiji je dovoljno da imaš ime i titulu i da si u vlasti uz odobrenje svoje partije, pa da činiš šta hoćeš – i u državi i u Crkvi.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 26.10.2011.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)