Nova ljubljanska banka je u nezavidnom stanju. U kakvom su stanju druge banke? Da li postoji razlika između onih u domaćem i onih u stranom vlasništvu? Odgovori: lošem i jeste postoji.

Ne može, ponavlja se sa više strana, bankama da bude dobro, a privredi loše. Pod ne može obično se misli da ne bi trebalo. No, prethodno pitanje jeste da li je mogućno da je privreda u krizi, a da banke, zapravo bankari, trljaju ruke? Obično ne. Zašto? Uzmimo za primer stanje banaka u Srbiji. Narodna banka izveštava da raste udeo nenaplativih potraživanja u ukupnim bankarskim kreditima. Sada je to preko 20 posto. To znači da toliki postotak bankarskih obaveza nije pokriven ulaganjima banaka. A to opet znači da bi vlasnici banaka morali svojim kapitalom da pokriju ta nenaplativa potraživanja, ukoliko bi ona morala da se otpišu, kako bi banke ostale solventne prema poveriocima, recimo štedišama i drugima od kojih su pozajmljivale novac da bi uložile u to što sada vredi 20 posto manje. Uzmimo da je kapital banaka ispod 20 posto njihovih ulaganja, to znači da će one da se suoče sa bankrotstvom ukoliko sva ta nenaplativa potraživanja zaista neće moći da se naplate.

Da je tako videlo bi se čim bi štediše krenule da masovno podižu svoje uloge. Oni to ne čine zato što država garantuje male štedne uloge, koji čine veliki deo bankarske pasive, dakle dugova banaka. Banke, naime, uzimaju novac na zajam od svih onih koji su spremni da ih u bankama deponuju pod određenom kamatom, kako bi ih uložile u kredite pod takođe određenom kamatom. Ukoliko vrednost ulaganja nije dovoljna da pokrije štednju i druge pozajmice, poverioci bi stali u red pred bankom i tražili svoje pare, i banka bi bankrotirala. Štediše i drugi poverioci to ne čine zato što država garantuje njihove uloge ili bar njihov značajan deo.

Šta, međutim, u tim uslovima, da čine banke? Budući da nesolventnost preti, dodatno kreditiranje nije dobra ideja, jer to samo povećava problem. Vraćanje dugova, ukoliko za to postoje uslovi, je već jedna strategija konsolidacije. Jer ako se smanje obaveze, smanjuje se i jaz između njih i potraživanja, to jest ulaganja banaka. Jednim delom iz tog razloga banke iznose novac iz zemlje, jer se razdužuju prema stranim poveriocima, koji mogu da budu njihove banke majke. To nije zato što „isisavaju profit“, za šta se često kritikuju, već zato što je to jedan način da poprave svoje bilanse. Naravno, mogu i da povećaju kapital, da reinvestiraju u sopstvenu banku ili da je dokapitalizuju, što one takođe čine. Ali ako nenaplativa potraživanja rastu, razduživanje i smanjeno kreditiranje će biti bolja politika nego ulaganje u rastuće gubitke.

Tako da sve zavisi od isplativosti izdatih kredita. Ako je privreda u recesiji, smanjivaće se izgledi da se krediti naplate, pogotovo ukoliko se budu, što je neminovno, refinansirali po višoj kamati. Uostalom, nenaplativa potraživanja su jedan vid refinansiranja, sve dok se ne krene u postupak bankrotstva. Kamate rastu zato što se ne očekuje naplata celokupnog duga, što naravno ima negativan efekat na privredu. Iz čega se može zaključiti da će bankari teško trljati ruke ako preduzetnici ne zarađuju, dakle ako je privreda u krizi, pogotovo ukoliko je produžena i ne vidi joj se kraj.

Stanje privrede i izgledi za oporavak u sledećih par godina su trenutno verovatno najgori na Balkanu. Praktično u svim zemljama su privrede u recesiji i očekuje se veoma spor oporavak, što znači da će biti potrebno vreme da se dostigne predkrizni nivo proizvodnje, o nekom ubrzanom povratku na više stope rasta i da se ne govori. To nikako neće pogodovati ni bilansima u korporativnom sektoru, a ni onima sa kojima raspolažu domaćinstva. Uz to, javne finansije će nastaviti da budu pod pritiskom razduživanja i povećane štednje. Neki se, dakle, kreditni bum ne može očekivati.

E sada, koje banke su u gorem položaju? Iz primera bankrotiranih banaka ne samo na prostoru Balkana, u ovoj krizi čini se da gore prolaze banke u državnom vlasništvu, a i one koje su bile ili su i dalje blisko povezane sa državom, na jedan ili drugi način. Ovo zato što su jedni drugima činili svakojake usluge, a sada ni jedni ni drugi nemaju sredstava da snose troškove. Nova ljubljanska banka je bila davana za primer uspešne državne banke u privredi koja nije trpela strana ulaganja. Bolje čini se prolaze i države i banke koje su držale jedna drugu na odgovarajućoj distanci i nisu težile korisnom partnerstvu iz patriotskih ili drugih zavodljivih razloga.

No, čak i tamo gde stvari ostavljaju utisak stabilnosti i finansijskog zdravlja, privreda u recesiji i država u deficitima ne mogu da budu povoljni za banke. Tako da bi trebalo očekivati pogoršanje stanja u finansijskom sektoru u celoj regiji.

 
Novi magazin, 02.08.2012.

Peščanik.net, 02.08.2012.