Foto: Pinterest
Foto: Pinterest

Pomenula je gospođa Vesna Pešić u jednoj izjavi kako u Srbiji i to poodavno nema ateizma, i uznemirile se novine beogradske kao čavke na jugovini zbog toga – bezmalo to je skandal da neko sumnja u SPC i njenu ulogu u društvu. Reagovao je i sam patrijarh srpski Irinej – a to je neuobičajeno – i nevešto kazao da kakav je pop takva je i molitva. Time ništa nije rečeno, jer narodni poslanik nije pop, a što se tiče popova u SPC, ima tu svega. Problem i nije u tome, jer je gospođa V. Pešić ukazala na nešto mnogo važnije: ateizma i teizma je oduvek bilo i uvek će toga biti. Zbunio se patrijarh i nije znao šta da kaže, i rečeno je tako da nije ništa rekao. Da je SPC generator nacionalizma, to je notorna činjenica i to niko u SPC i ne krije – svi se utrkuju ko će biti i veći i dosledniji i to nas je i dovelo do ponora.

Kosovo nije neka regija ni naša južna pokrajina, već mitologema izvan svake realnosti, pa i doktor K. i njegova družina mogu time da barataju kao mantrom kojom se sluđuje narod. O tome niko da progovori u SPC, a svakog jutra državna televizijska kuća emituje nekakav verski kalendar bez ikakve ograde – neki sveti mučenik Prokopije, pošto su mu odsekli glavu, s glavom pod rukom spokojno odlazi na nebo ili nekuda u daljinu. Na ekranu je slika sa skandaloznim komentarima i niko da reaguje. Niko da se usudi. A ono o čemu danima govore učeni doktori i psihijatri – i bogoslovi sve u jednom licu – to je čudo – to su „Agape“. Nigde u svetu toga nema, ni na Istoku ni na Zapadu. O hrišćanstvu i Isusu znamo više od 1945, nakon epohalnog otkrića u Nag-Hamadiju i nikog to u Srbiji ne zanima. U Rusiji danas Akademija nauka izdaje naučne godišnjake u kojima se neguje ateistička kultura, a u Srbiji je SANU jedina ustanova koja u svom odeljenju za društvene nauke nema takav godišnjak. Ateistička kultura koja se neguje u svetu u nauci nikada ničim nije ugrozila nečije pravo da veruje u Boga, jednostavno cvetovi cvetaju – ne, u Srbiji je besmislica pokrila sve i to je javna scena. Otuda kada V. Pešić kaže da i takva kultura ima razloga da postoji sve se uskomeša. Kada neko održi javno predavanje o Lavu Tolstoju i njegovim razlozima zbog kojih odbija Crkvu to je skandal – to je iskusio i pisac ovih zapisa koji je to predavanje držao pred slušaocima. Ne, u Srbiji niko nema pravo da govori suprotno od onog što popovi govore, i niko i ne govori. Nije ovo bauk kojim gospođa V. Pešić plaši nekog, već je bauk ono što čine mnogi u Crkvi.

Popovsko jednoumlje je u Srbiji uzelo toliko maha da je normalno da neko pomene i ateistički kulturu kao nešto u svetu normalno.

I još jedna napomena – ako je ljudima u Crkvi toliko stalo do narodnih epskih pesama, vredelo bi da i njih poznaju bolje. Nigde u svetskoj literaturi nije institucija narodnog pevača dostigla takav nivo teološkog govora kakav je slučaj u narodnoj pesmi „Smrt Marka Kraljevića“. Tu je pesmu Vuk zabeležio od Tešana Podrugovića i ona se tiče doživljaja Vrhovnog bića, odnosno Boga i njegovog poimanja: ostario je Marko Kraljević, više ni on ni Šarac ne mogu da piju vina i Marko oseća da će umreti, pa se žali posestrimi vili koja mu kaže da je to neminovno, smrt je blizu pa i nema druge, ali da je on junak koji neće poginuti ni od sablje ni od koplja, jer većeg junaka od njega nema:

Pobratime, Kraljeviću Marko!
Ti s’ ne bojiš na zemlji junaka;
Već ćeš, bolan, umrijeti, Marko,
Ja od Boga od starog krvnika.

Tu intuiciju nije dostigla literatura, a o njoj pojma nemaju ljudi u Crkvi, koji ponavljaju besmislice i njima kao baukom plaše ljude. Otuda toliko buke oko razumnih reči koje je izrekla poslanica u Narodnoj skupštini V. Pešić. Niko nikom ne brani da veruje prema svesti svojoj i svom doživljaju sveta, ali ono što pričaju popovi o Isusu je uvreda za njegovu neponovljivu pojavu u svetu – on nije bio ni car ni bog već čovek koji se usudio da govori usnulom plemenu ljudskom. U Srbiji danas je sve naopako – oni koji su bauk plaše druge koji pokušavaju da kažu da i ateistička kultura ima mesto pod suncem.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 27.08.2011.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)