Društvena praksa i političke odluke koje donosimo nikada ne smeju da narušavaju zakone biologije. Zašto? Biologija – nauka o životu – pokazuje nam da nijedan živi organizam nije spreman da plati onu cenu koja se ne isplati – cenu koja ga vodi u samouništenje.
Kada tigar započne lov na srnu, on svoju trku mora da završi za najkraće moguće vreme, tako da mu plen često i izmakne. Zašto? Zato što on veliku brzinu postiže ubrzanim unutrašnjim sagorevanjem, a ono podiže njegovu temperaturu toliko da bi tigar doživeo termičku smrt ukoliko bi njegova trka trajala nerazumno dugo. Vuk ne sme, ne obazirući se na klimatske uslove, da pođe u lov u najhladnijim danima polarne zime i da rizikuje da za obrok mora da plati promrzlinom šape i njenim nedopustivim gubitkom itd. itsl.
Ono što važi za individue važi i za vrste – pa i za društva i države. Ne može Srbija sebi da dozvoli taj luksuz da plaća nedopustivu cenu za svoju pogrešnu spoljnu i unutrašnju politiku koja je započela 1989. godine. Srbija nije Kina, pa da tek tako može da amortizuje decenijski rat (vojni, diplomatski, pravni, kulturni) sa svim susedima i sa zapadom. Čak i da je istina sve ono što nam govore naše tzv. patriote, naprosto nije biološki opravdano da se Srbija i dalje konfrontira sa susedima i zapadom.
Osim zapadnih investicija, za opstanak Srbije još je važnije (pa time i biološki nužno) da uvedemo elemente zapadne građanske kulturne tradicije. Naša despotska kulturna tradicija je onaj generator iz kojeg se indukuje naša samoubilačka politika. I u objašnjenju ovoga fenomena možemo da se poslužimo metaforom iz biologije. Despotska tradicija (koja je uvek nastajala tamo gde je bilo „viška“ ljudi) ne poštuje čovekovu filogenetsku individualnost, ona njega tretira poput mrava, termita, on je potpuno zamenljiv element među milionima potpuno istih elemenata. Za razliku od despotija, zapadna društva (pošto su imala „manjak“ ljudi) bila su naterana da poštuju čovekovu individualnost, tako da je tek u tradiciji zapadne građanske kulture stvoreno humano društvo, koje više nije bilo u sukobu sa zakonima filogeneze čoveka. U njemu je građanin postao ličnost, koja je u stalnoj simboličkoj informacionoj vezi sa ostalim građanima-ličnostima, svako od njih ispunjava određene funkcije i pridržava se određenih procedura i standarda u zajedničkom telu tog društva. S druge strane, pojedinac u despotskoj tradiciji nalikuje ćelijama zloćudnog tumora, simbolične informacione veze tu ne postoje; tu svako pokušava da preživi za sebe, u ličnoj borbi za opstanak postupa kako mu se prohte, a ta svojevoljnost mu je čak i dopuštena pod uslovom da ne remeti život i poziciju centralne vlasti.
Podsetimo se, ćelija zloćudnog tumora razlikuje se od normalne telesne ćelije pre svega po tome što je izgubila onu genetsku informaciju koja joj je potrebna da bi se uklopila u „šemu međupovezanosti“ i bila koristan član „interesne zajednice“ tela. Stoga se ponaša kao mlada embrionalna ćelija, lišava se posebnih struktura i deli se bezobzirno, tako da tkivo tumora, inficirajući se, urasta u još zdrava susedna tkiva i razara ih. Tako i u despotskog kulturnoj tradiciji pojedinac, poput ćelije tumora, pokušava da samo on preživi ne misleći o potrebama drugih dovodi do samouništenja tela društva.
U našoj redukovanoj kulturi za povezanost između biologije i sociologije nema mesta. U našoj praksi kultura je svedena samo na elitna dobra i aktivnosti: na pozorište, film, lepu književnost, klasičnu muzika, modu itsl. Zato joj se tako i pristupa: kao nečem manje važnom, nečem sekundarnom, fakultativnom, čemu se okrećemo ako nam pretekne malo para. Ako ostanemo i dalje gluvi i slepi na činjenicu da je kultura mnogo više od toga i da, osim umetnosti i zabave, obuhvata i daleko važnije elemente našeg života (i tradiciju i nauku, i sva korisna dostignuća i vaspitanje, način mišljenja, delanja, ponašanja, pa i svest da smo mi istovremeno i individue i deo šire organske celine…) i ako i dalje ne želimo da kulturu vidimo zapravo kao primarno oruđe – alat – kojim se jedan narod služi da bi funkcionisao, da bi opstao, – čeka nas nužno sudbina Indijanaca i Hazara.
Autor je profesor Beogradskog univerziteta
Peščanik.net, 15.08.2009.
