Zajedno sa čitavom raspravom o mogućnosti ukidanja Belog šengena („Ne, samo ne vize ponovo“ bio je naslov teksta koji sam u februaru napisala za bečki „Kulturkontakt“), koja je u punijoj formi izbila u javnost u novom nedeljniku „Novi magazin“ čitam tekst za koji sam u prvom času pomislila da ga je napisao Boris Dežulović „Srpski policajci na istarskim plažama“, ne, Dežulovićeva kolumna je na kraju pod naslovom „Red letenja“, a „Hoće li nenaoružani pripadnici MUP-a Srbije ove godine patrolirati jadranskim ulicama u projektu „sigurne turističke sezone“ znaće se posle sastanka na policijskom vrhu 12. maja, Ratko Femić je istraživao kako haške tenzije utiču na projekat.

Prvo bih htela da kažem da u „Novom magazinu“ možete pročitati mnogo toga što može objasniti kako, zašto živimo tako kako živimo, što se može svesti na preživljavanje.

To se obično naziva ekonomskim temama, no one u ovim „novinama“ nisu teorijski zasnovane, što je, naravno, valjan posao sa „benefitom“ (korist), već su iskustveno, „sa terena“, iz prakse iznesene i prikazane. Prikazan je, naime, „mizanscen“ „događanja“ kao što je to, recimo, intervju Miloša Brkića sa Đorđem Nicovićem o tome kako je i zašto „Izgubio 400 miliona evra“. Hoću reći da se u „Novom magazinu“ javlja jedan novi govor koji „tehnički“ objašnjava i obrazlaže vezu između politike, ekonomske politike i stvarnog života.

Jedan dobar broj naših građana teško da razume u kakvoj su vezi, recimo, biografije privrednika iz osamdesetih i dana današnjeg, ili kako, recimo, i dalje prisustvo Ratka Mladića među nama „ima veze“ sa cenama na pijaci ili, kako korupcija „ima veze“ sa zahtevom za azil u drugim državama. „Benefit“ je slikovito, uzročnoposledično „prikazivati“ stvarnost jer upravo to lekovito deluje na čitaoca ili gledaoca pokazujući mu nekako da nije lud, ili da nije samo on lud, i da bi bilo bolje uputiti se u analizu nego se nagutati bensedina. Roditelji, recimo, mogu da saznaju da im deca jedu „džankfud“, ne samo zato što to vole, već i zato što su školske kantine iznajmljene pekarama, prizor školske kelnerice u belom i sa „borosanama“ koja je nekada „izdavala“ kiflu i mleko odavno pripada onoj predratnoj i tranzicionoj prošlosti, danas su kiosci sa brzom hranom u školskim dvorištima, a može se dogoditi i da deca onih koji te kioske drže, prođu „uspešnije“ od nekada boljih učenika. Poznat mi je i jedan slučaj kada je direktorica škole u nameri da ostvari „benefit“ i školsku fiskulturnu dvoranu (ah ta nostalgija za vremenima u kojima se preskakao kozlić, naskakalo na gredu i prevrtao kolut na strunjači, pa to je bilo pravo maltretiranje đaka u skladu sa tadašnjim dogmatizmom u zdravstvu i školstvu) otvorila pravu pravcatu kockarnicu.

O iskustvenom i dokumentovanom „benefitu“ govora iz stvarnosti, ili prakse o planovima, njihovoj održivosti („sustainability“) uverio me je i jutrošnji govor Ivane Dulić Marković u „Kažiprstu“ o tome šta znači malo poljoprivredno dobro, deset-petnaest krava, i nekako mi razvejao nade u „konačno rešenje“ života na zemlji i sa kravama.

No, da se vratim „pripadnicima MUP-a Srbije na istarskim plažama“. Tu je fotografija, nekako mi je prizor poznat, po stenama i po šumi, te po kopnu na horizontu. Kao da je to rovinjski Crveni otok, a preko puta otok Katarina, u koji ulazi deo Punta Korente, deo poznat i kao „Ploče“. Dole na stenama su kupači, a iznad njih čuvari, na njihovim majicama piše „Policia“. Ništa to nije neuobičajeno, reč je o saradnji sa policijama iz čijih zemalja turisti dolaze, to je svakako neka vrsta međunarodnog i međudržavnog sporazuma.

Godina je devedeset i prva, može se i to „dogoditi“, biti potpuno sam, između prošlosti i ratne budućnosti sve do sudova u Hagu, na Crvenom otoku.

I šta ćemo sad, neka policija čuva kupače, neka turizam buši „tamo gde burgija neće“, nek se prodaju razglednice i kući donose filmovi o letovanju na Jadranu, deca će biti zdravija ako udahnu zrak sa mora i nagutaju se morske vode, možda će se manje smrzavati zimi i gutati manje antibiotika. To je stvarno „benefit“ i nema te cene koja može sprečiti čoveka da „uživa“. A turizam je ključno mesto uživanja, da li je putovanje nešto drugo, to je već pitanje o kome „svako može da kaže šta misli“. Važno je kretati se, i pravo kretanja je ljudsko pravo. Samo da nam ponovo vize ne uvedu.

„Stala je u redove letenja zagrebačkog i beogradskog aerodroma ovoga proleća čitava sjebana, mala, prljava povjest naših ratova za slobodu, od Tuđmana i Gotovine do premijera Ive Sanadera koji je završio njihov zločinački poduhvat i Hrvatsku pretvorio u korumpiranu off-shore državicu za pranje novca, od Šešelja i Stanišića do Dejana Stojanovića Keke i raznih novobeogradskih, surčinskih i zemunskih klanova koji su dovršili Miloševićev zločinački pothvat i pretvorili Srbiju u južnoameričku kokain-republiku kojom vladaju narko-dileri i korumpirani senatori“, tako Boris Dežulović završava drugi broj „Novog magazina“, to je ono što nam se „dogodilo“ i što nam se „događa“. I to je „benefit“.

 
Danas, 17.05.2011.

Peščanik.net, 18.05.2011.

Leave a Reply