Četrdeset je dana od kako je mladić Z. Vujović izgoreo u plamenu američke ambasade.

Ljudi smo i dugujemo mu sveću, taj simbol žrtve koji živi prinose mrtvima. I neka u ovom zapisu izostane neka učena rasprava o žrtvi u krugu religijskih sistema – osim nekoliko napomena: postojale su u istoriji razne vrste žrtava. Najpoznatije su žrtve paljenice – na žrtveniku je životinja, žrtve zahvalnice i pokajnice. I danas se čoveku ledi krv u venama kada čita kazivanje u knjizi Mojsijevoj, 22.1-23, kada Avram prinosi dugo čekanoga sina Isaka kao žrtvu – ime Isak znači „milo dete koje se smeje“ – ali ga viša sila sprečava i umesto deteta na žrtveniku je ovan. Ostavimo to Ničeu i Kjerkegoru, koji su debele knjige napisali o tome. Novi zavet je „natkrilio“ sve te varvarske običaje, kojih su se Jevreji polako odricali. Sa Hristom – koji se dobrovoljno žrtvuje za sve – smisao žrtve je prebačen u simboličku ravan. Imaju smisla samo simboličke, duhovne žrtve. A to su molitve, deljenje milostinje i sveća koja gori. Hrišćanska crkva priznaje samo „beskrvnu žrtvu“, a to uči i naša SPC u svojim službama.

Nije tako bilo onog februarskog dana, kada je vatra progutala nesrećnog mladića.

Pravo je ljudi da protestuju i niko razuman to sporiti ne može. No, politički prvaci su harangom raspaljivali masu do izbezumljenosti. Sve to su podsticali gospoda Koštunica i T. Nikolić. Gorela su zdanja stranih država, opljačkano je stotinu radnji nedužnih srpskih građana. Bila je to noć pijana u svakom pogledu – grad je goreo, i plamen je progutao nedužnog mladića, opili su ga nerazumnim rečima slepog gneva i prkosa. Mladić je izgoreo – izgoreo je da ga nije bilo lako identifikovati – jer ga je bezumlje prinelo na žrtvenik jedne loše politike. Ništa se uspaljenim vođama dogodilo nije – otišli su na moleban u hramu Sv. Save. A služba molebana je slična jutrenju, služi se „u vreme tuđinske navale, međusobnog rata, pomora, suše i gladi“. Služio je arhijerej, čteci su i đakoni sasluživali, a dične glave narodnih voždova Koštunice i Nikolića, pognuto su pratile.

A samo nekoliko stotina metara od hrama goreo je mladić kao žrtva raspaljenog nacionalističkog bezumlja. Ničeg tu nije bilo od normalnog građanskog protesta. Ničeg hrišćanskog ni među državnim ni među crkvenim glavarima – dimio se paganski žrtvenik. Trajala je jedna pijana beogradska noć, koja nikom – a Kosovu najmanje – dobra donela nije. Posledice su svima vidljive, noć bezumlja je bila vrhunac jedne promašene politike – V. Koštunice i njegovih zvaničnika. Ostala je slika u sećanju, koja je otišla i u svet.

Zapis je ovaj mala voštanica na grobu mladića koji je žrtva paljenica ostrašćenih, politički i paganski „nadahnutih“ moćnika.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 02.04.2008.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)