Berlinski-i-drugi-zidovi

 
Da li se u bivšim socijalističkim zemljama toliko bolje živi koliko se očekivalo kada je rušen zid? Kako bismo to mogli da ocenimo?

Najpre, nema mnogo smisla računati prvih nekoliko godina, koje je karakterisala takozvana tranziciona recesija. Tačno je da su neki ekonomisti računali da tranzicija neće ništa koštati, jer je sistem koji se napušta toliko neefikasan da samo može biti bolje čak i ako se menja postepeno. A pogotovo ako se menja brzo. U stvari, bilo je potrebno odbaciti mnogo toga što se nasledilo da bi se uopšte krenulo napred. Zaista, rušenje zida je rezultiralo trenutnim povećanjem slobode, što je primer tog velikog i sveobuhvatnog poboljšanja, ali to nije isto kao i povećati privrednu efikasnost, uspostaviti vladavinu prava, za koju je potrebno jasno utvrditi svojinske odnose, a i stabilizovati demokratiju.

Zapravo, kada je reč o demokratiji, ona se pokazala kao veoma efikasna, tamo gde je tim postupkom uspostavljena nova vlast i tako obezbeđena legitimnost sistemskim promenama. Tamo gde se sa demokratizacijom otezalo, recimo u Srbiji ili u Rusiji, političke posledice su bile rđave, kako po legitimnost tako i po stabilnost, pa zapravo do danas, a ne samo u prvim godinama. To je, u stvari, najvažnija karakteristika evropskih tranzicija: prvo demokratija, posle reforme.

No, svejedno, kada je reč o samim reformama, one su u najvećem broju slučajeva zahtevale značajnu realokaciju sredstava, što je koštalo, većinu zemalja, od dve do četiri godine recesije. Izuzeci su bili Slovenija i Poljska. Usled toga, možda je najbolje ceniti uspeh tranzicije, bar kada je o privredi reč, negde od 1995. godine. Na drugom kraju, dakle od 2008, zemlje u tranziciji su prošle kroz krizu, koja nije proistekla iz njih samih. Opet, bolje je prošlo nekoliko zemalja – Poljska, Slovačka, Albanija, Makedonija i možda još jedna ili dve. No, ima smisla taj period isključiti iz razmatranja o uspehu tranzicije. Konačno, kada je reč o balkanskim zemljama, posebno o naslednicama Jugoslavije, verovatno ima smisla ceniti postignuća posle 2000, dakle posle odlaska Tuđmana i Miloševića, a ne pre.

Ako se tako vreme tranzicije omeđi, mislim da bi bilo teško tvrditi da privredni razvoj nije bio povoljan po većinu tih zemalja. U tom periodu, Slovenija je verovatno imala najbolji rezultat, ne sasvim nezavisno od činjenice da je izašla iz jugoslovenskog tipa socijalizma, a ne sovjetskog. No, čak i kada se uzme u obzir čitav period od 1991. do danas, ne gledajući samo na privredni rast, već i na zaposlenost i ostale pokazatelje privrednog uspeha, teško bi se moglo reći da je to bila neuspešna zemlja u tranziciji. Zapravo se nije ni mogao očekivati neki rast znatno brži od razvijenih zemalja, jer je Slovenija već bila razvijena. Slično se možda može reći i za Češku, mada ne i za druge srednjoevropske i svakako ne za balkanske zemlje.

Kada se, opet, posmatraju samo srednjoevropske zemlje, pa i one na Baltiku, jasno je da je vreme tranzicije bilo najbolji period u čitavoj njenoj istoriji. Zapravo, ako se posmatra čitava ova regija, relativno neuspešna jeste samo Mađarska. Taj se neuspeh ne može pripisati ni tranzicionoj recesiji, niti sadašnjoj krizi, mada ova zemlja ulazi u period oporavka koji se može pokazati i boljim nego što se koliko do juče očekivalo, ako naravno politički ciljevi ne ugroze privrednu i socijalnu stabilnost.

Drukčije stoje stvari na Balkanu, pogotovo kada je reč o zemljama kao što su Srbija i Makedonija. Čak i samo u periodu posle 2000, privredni razvoj suočio se sa značajnim izazovima, a o periodu pre, a kada je reč o Srbiji i u poslednjih 5-6 godina, da se i ne govori. Slična se ocena može dati i za Hrvatsku, a za Bosnu i Hercegovinu pogotovo. Tu su vidljivi svi nedostaci i kada je reč o demokratiji i o uspostavljanju vladavine prava, a i u vođenju privredne politike. Koliko se to može pripisati tranziciji, a koliko drugim okolnostima, to je nezavisno pitanje.

Uzmimo da je to uslovno pozitivna ocena, kako bismo je opravdali? Jedan način jeste da se proba sa protivčinjeničnim upoređenjem: da li se misli da bi ove zemlje prošle bolje da nisu srušile zidove i gvozdene i druge zavese? Ukoliko se za poređenje uzme period osamdesetih godina prošloga veka, odgovor je negativan. Praktično čitav socijalistički svet je prošao kroz krizu koja je trajala desetak godina. Ovo naravno nije nikakva definitivna ocena, ali malo je onih koji veruju da bi socijalizam proizveo više nivo blagostanja od onoga koji je postignut posle njegovog napuštanja. Pojedini u Rusiji veruju da bi bar bilo očuvano carstvo, ali nema sumnje da tako nisu cenili tadašnji stanovnici toga carstva.

Tu je sada ta poslednja ocena: da li je moglo bolje? Da li su izneverena očekivanja? Ovo je veoma teško oceniti. Posebno zato što su se ona značajno menjala sa vremenom. Veoma je verovatno da je ono do čega se došlo u skladu sa onim čemu su se rušitelji Berlinskog zida u tom času i nadali. Takođe, nema sumnje da se tranzicija pokazala ireverzibilnom, što svakako nešto govori o usklađenosti očekivanja sa ostvarenjima. No, danas su očekivanja nezadovoljena, jer se ponovo u nekim zemljama gubi decenija. Usled čega ima zagovornika podizanja novih zidova, bilo mekih, protekcionističkih, bilo tvrdih, autarkičnih. Među njima su i oni, posebno na jugoslovenskom prostoru, koji još uvek brane zidove podignute u vreme kada su ih drugi rušili. Njima su očekivanja neispunjena, a da li će im se sasvim urušiti i nade o novom podeljenom evropskom prostoru, ostaje da se vidi.

 
Novi magazin, 17.11.2014.

Peščanik.net, 17.11.2014.