Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Možda zalivanje betonom zelenih površina na novobeogradskom Ušću najbolje odražava karakter aktuelne vlasti. Naime, rekonstrukcija gradskih ulica i trgova, ma koliko bila traljavo izvedena, predstavlja nešto što je ipak potrebno i u tom smislu razumljivo. Ali betoniranje parka oko Muzeja savremene umetnosti zaista je suvišno i može se objasniti samo kao čin nekog ograničenog, rigidnog uma koji ne dopušta da ljudi sami odluče kuda će da šetaju ili „pikaju“ fudbal, nego mora da im propiše i staze za kretanje i terene za igranje.

No, to je samo jedan mali primer neopravdanog trošenja novca građana Srbije. Za poslednje tri godine, zaključno sa ovom, dakle u razdoblju 2015-2017, iz privrede Srbije izvučeno je oko pet milijardi evra više nego 2014. godine kada je počela fiskalna konsolidacija. Da ne bude zabune – ne ukupno toliko, nego toliko iznad sume od 1.620 milijardi koliko su javni prihodi iznosili pre tri godine. Ove godine su, da preciziramo, u odnosu na 2014. javni prihodi bili veći za 327 milijardi dinara, lani za 222, a pretprošle godine za 74 milijarde. Ukupno, dakle, 623 milijarde dinara, što je nešto preko pet milijardi evra.

To je i za bogatije zemlje ogromna suma. Zato se mora postaviti pitanje da li je dobro iskorišćena, tj. pametno potrošena. Ono što se odmah vidi – i što je dobro – to je da su javne finansije sređene, tačnije „uravnotežene“. Ove godine će čak verovatno, umesto planiranog deficita (75 milijardi) biti ostvaren suficit (20 milijardi dinara). U stvari, to baš i nije tako dobar rezultat. Za zemlju poput Srbije, kažu ekonomisti, bilo bi bolje da u državnoj kasi umesto tog viška od 20 milijardi bude toliki manjak, pa čak i malo veći – do 40 milijardi dinara (tj. 0,5-1 odsto BDP-a).

Nešto drugo je, međutim, mnogo važnije. Da li su, naime, za tih svojih (dodatnih) pet milijardi evra građani dobili sve što im je obećano kada se u borbu protiv ne mnogo verovatnog ali pretećeg bankrotstva zemlje krenulo? Zato da se ta pretnja uskoro ne bi ponovila? Odgovor je, nažalost, negativan.

Građanima su, naime, obećane krupne promene, tzv. reforme čitavog javnog sektora čija je s jedne strane predimenzioniranost, a sa druge okoštalost i bila glavni uzrok krize u koju je Srbija zapala i iz koje nikako nije uspevala da nađe izlaz. Zbog toga Srbija sve više zaostaje.

Nereformisan javni sektor i niske javne investicije su glavni razlozi zbog kojih Srbija sistematski zaostaje po privrednom rastu u odnosu na druge zemlje centralno-istočne Evrope, konstatuje u svom septembarskom izveštaju Fiskalni savet. Samo u prethodne tri i po godine rast BDP-a Srbije zaostao je, sveukupno gledano, za drugim zemljama regiona za oko 10 procentnih poena. Njihov kumulativni rast je bio blizu 14, a Srbije svega tri odsto.

Na svoj način to ilustruje i činjenica da je po nedavno (četvrtak, 28. septembar) objavljenom Indeksu globalne konkurentnosti za 2017. godinu Svetskog ekonomskog foruma, Srbija najgore plasirana po kriterijumu kvalitet (funkcionalnost) institucija – 105. mesto od 137 zemalja. U stvari, jedan pokazatelj je još nepovoljniji po Srbiju; reč je o inovativnosti gde je Srbija zauzela 113. mesto.

Mada, kad je o ovom poslednjem reč, čini se da je dobijena ocena prestroga. Jer, evo, srpska država, tačnije vlada pokazuje izuzetnu kreativnost. Pa je tako sad smislila Nacionalnu akademiju za javnu upravu o čijem zakonu upravo raspravlja Narodna skupština. Kako je to lepo objasnio Marjan Rističević, visoki dužnosnik SNS-a, ova akademija treba da obezbedi da šalterski službenici budu efikasniji i ljubazniji.

Dobro, ne može se reći da se osoblje sa one strane topi od miline kad sa ove strane vidi stranku, ali po nekom subjektivnom osećaju – jer „objektivnih“ istraživanja i nema – tu je stanje poslednjih godina dosta popravljeno. Oni koji sede po kancelarijama mnogo su gori od onih na šalterima. Nije ni čudo, u šalter-salama državni činovnici su ipak izloženi pogledima okoline, a i ubogi podnosilac molbe može ponekad da računa na solidarnost svojih sapatnika. U kancelariji toga nema, tu ste jedan na jedan sa silom od koje zavisi, ako ne vaša, sudbina vašeg predmeta svakako.

U najtežoj je situaciji mali biznis. Za koga se i inače tvrdi da je „ahilova peta“ srpske ekonomije. Ljudi koji su u svojoj firmi „Katica za sve“, bez dovoljno poznavanja svih finesa našeg poreskog i ostalog pravnog „sistema“ (kome je ludilo osnovna odlika) prepušteni su na milost i nemilost, znači nemilost, finansijskim i ostalim policajcima. Koji kad krenu na posao kao da su krenuli u kaznenu ekspediciju. Zato da budete mali preduzetnik u Srbiji, morate stvarno da budete veliki maher.

Privreda je livada na kojoj treba da „cveta hiljadu cvetova“. Ali država Srbija je tu livadu, i stvarnu i metaforičnu, poprilično zabetonirala – i bukvalno i simbolično.

Peščanik.net, 07.10.2017.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.