Vladimir Gligorov: Postignuto je to što se želelo i što se očekivalo. Imam utisak da su to glasači razumeli i zbog toga je verovatno došlo do ovih rezultata koji su nešto drugačiji, mada u istom smeru onoga što se u stvari predviđalo, odnosno očekivalo. Tako da se uglavnom dogodilo to da je na jednoj strani napredna stranka praktično dobila puni mandat, a na drugoj strani, ovi koji su nudili alternativne programe u meri u kojoj se uopšte moglo prepoznati o kojim programima je reč – oni su prošli gore nego što se moglo očekivati ili no što se predviđalo. To se pre svega odnosi na Demokratsku stranku Srbije, kojoj je praktično izglasano potpuno nepoverenje. Taj program koji su oni nudili nema nikakvog smisla.

S druge strane, ovi koji su u zadnji čas rešili da budu socijaldemokrati, ove takozvane demokratske stranke koje su nekako otkrile da ako bi se predstavili kao prijatelji socijalne pravde, da će narod ponovo da glasa za njih, da ako se viče protiv neoliberalizma vi dobijate glasove – to se pokazalo kao potpuno besmisleno. Naprosto zbog toga što prvo, taj program im ne stoji, što bi se reklo ne liči im, a drugo, oni su rešili da se međusobno i posvađaju, jer je potrebno podeliti to nešto što je od Demokratske stranke preostalo.

Socijalisti su ostali, manje-više, tu gde jesu. Pretpostavljam zbog toga što neki glasači misle da bi to eventualno moglo da bude sredstvo da se na neki način uslovi ili uspori napredna stranka, mada mislim da od toga nema ništa s obzirom na konačan ishod, gde u stvari naprednjaci mogu da biraju s kim će i mogu da postave uslove šta se od koalicionih partnera zahteva – jer koalicioni partneri ne doprinose ničemu u smislu obezbeđivanja većine ili podrške. Prema tome, to je sada samo pitanje da li neki od njih mogu da dobiju neko mesto u vladi i da sprovode taj program vlade. To je prvo.

Drugo je ovo što se govori da je ovo u stvari mandat ili pobeda Vučića. Ja to tako ne vidim. Ja mislim da je ovo s jedne strane obezbeđenje legitimnosti dvema vrlo važnim stvarima: normalizaciji odnosa sa Kosovom i generalno u regionu, i drugo je ova proevropska orijentacija. To je nezavisno od Vučića i od napredne stranke i to je mislim izuzetno važno da se istakne, jer to je nešto što bi trebalo da obavezuje ovu vladu, kako god ona na kraju bude izgledala i koliko god u nekom trenutku htela da se iz toga izvuče ili da promeni pravac. Vi imate situaciju da to ipak nije odluka ili politika predsednika vlade ili vlade, nezavisno od toga šta je obećavala na izborima, nego vi imate izbore koji su dali poverenje onima koji su se zalagali za tu politiku i to je po mom mišljenju jako važno.

Druga stvar koja je važna je kako da se tumači ova prevelika ili neočekivano velika podrška naprednoj stranci? To je zbog toga što, po mom mišljenju, glasači i javnost očekuju da se konačno nešto i uradi, jer je do sada uvek bilo te priče da smeta jedan ili drugi mali partner u koaliciji, pa mora sve da se usaglasi itd. Pa bilo je i tih teorija da tu smeta izborni sistem. Sve to, vidi se, nije od ključnog značaja. Od ključnog značaja je to da je sada glasačko telo reklo: vi imate puni mandat da nešto uradite. To nije nikakva posebna podrška samom budućem predsedniku vlade, nego prosto racionalna odluka glasača da se dozvoli ili da se preda mandat nekom ko bi onda mogao ili trebalo nešto da uradi. To je otprilike po mom mišljenju rezultat ovih izbora.

A sad, druga je tema šta su ova gospoda koja će da preuzme vlast sposobna ili spremna da urade. To se u ovom trenutku ne zna, zato što su sve te programske poruke bile izuzetno uopštene i dosta demagoške. Tako da je potpuno neizvesno šta se može tačno od njih očekivati. Stvar koja deluje delimično rasvetljavajuće je to što se nagoveštava ta revizija ili rebalans budžeta, i to u kontekstu sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom. Ukoliko je to tačno, onda možemo da predvidimo, manje-više, kako će izgledati taj program koji će biti dogovoren sa MMF-om, jer to nije nepoznanica. Nije nepoznato šta će MMF tražiti i nije nepoznato koji su uslovi pod kojima se jedan takav sporazum, u ovim datim okolnostima, može postići.

Prema tome, prvo će svi reformski predlozi koji su dolazili od Saše Radulovića, možda čak i u zaoštrenijoj formi, biti deo tog paketa mera. Prvo Zakon o radu, potom Zakon o stečaju, potom Zakon o konkurenciji, potom sve ovo što je vezano za reformu socijalnog sistema i tako redom, uključujući naravno i sve ove već poznate mere vezane za smanjenje javne potrošnje. Tako da u tom delu, ako se zaista tako bude išlo, znamo otprilike kratkoročno posmatrano šta će se uraditi.

Tu je bilo reči o penzijskom sistemu, koji se navodno neće dirati – to je nemoguće, jasno je da će do toga doći i to zatvara taj deo priče. Druga stvar je promena ustava. Mislim da je to u kontekstu evropskih integracija neminovno, odnosno to je uslov daljeg napretka ili bar završetka, u zavisnosti od toga o kojoj temi je reč. Nagomilali su se problemi sa Vojvodinom i sa Kosovom i sa svim drugim određenjima u ustavu, koji su tako napisani da ostavljaju odrešene ruke i izvršnoj vlasti i instrumentima izvršne vlasti, policiji i tako redom. To će morati da se promeni. Tu sad većine ima više nego što je potrebno i onda je samo pitanje na koji način i kojom dinamikom će se to obaviti. Ukoliko se to ne bude radilo, stvari će se značajno komplikovati jer tu je sada na redu ovaj statut Vojvodine, onda sve ovo što je pred ustavnim sudom vezano za Kosovo.

Moguće je da će oni prvo hteti da izvrše promenu vlasti u Vojvodini, pa da krenu sa time, a s druge strane nije sasvim jasno kako će se cela debata i pisanje novog ustava završiti. Prema tome, to možda ne treba očekivati za šest meseci, godinu dana, ali to bi u toku ovog mandata, dok postoji jaka većina, svakako bilo neophodno da se uradi. Po mom mišljenju, bolje ranije nego kasnije. Sledeći izbori svakako neće dati ovakve rezultate, tako da je bolje da se to sada uradi, ako se naravno ima volje, koja izgleda postoji, ali da li zaista postoji, to ćemo tek videti. To je manje više trenutni ishod ovih izbora.

Ono što mislim da ne treba očekivati su promene vezane za odvajanje države od privrede, da to tako pojednostavim, jer partijska kontrola nad svim čime država raspolaže, to nisu samo privredni resursi nego i resursi sile. To mislim ne bi trebalo očekivati da se promeni. Taj sistem klijentelizma će ostati. Teško je verovati da će stranka koja nema ozbiljniju kontrolu opozicije biti spremna da se dobrovoljno odrekne osvojenih resursa. Tako da mislim da taj deo nije realan. To je verovatno najveći problem u ovoj situaciji u kojoj je opozicija sebi dopustila da bude potpuno delegitimizovana, da bude razbijena i praktično treba da počne sve iz početka.

Ono što je meni bilo interesantno, što je mislim malo zapaženo jeste da se ovo sve događalo u kontekstu ukrajinske krize, i da su svi oni koji su počeli da agituju za Ruse i ruske partije i proruske glasače – da je to međutim potpuno poraženo na ovim izborima. Pitanje je koliko će to imati uticaja i na položaj predsednika države, koji još uvek održava neki privid ili neki imidž čoveka koji je u bliskim vezama sa Rusijom. Tako da je to nešto o čemu će Nikolić i njegovi saradnici morati da razmisle, jer ovo je verovatno bilo pogodnije vreme nego bilo koje drugo u poslednjih desetak godina, kada se moglo očekivati da stranke koje su evroskeptične i proruske prođu bolje. One su prošle katastrofalno i to je, po mom mišljenju, značajan signal svima – u meri u kojoj je to stabilno, jer to u Srbiji nikada nije jasno.

Ali sada je u osnovi legitimnosti vlasti u Srbiji evropska orijentacija, normalizacija odnosa sa svima, uključujući i Kosovo, i ograničenje ili neoslanjanje na takozvanu rusku kartu. To ćemo videti i po tome kako će se razrešiti svi ovi problemi vezani za Srbijagas, južni tok i tako redom. Ukoliko se to postavilo na strogo komercijalnu osnovu, to bi bio veliki korak napred.

Svetlana Lukić: Da se vratim na vašu ocenu da su birači dali pun mandat Srpskoj naprednoj stranci. Praktično su svi katastrofalno prošli, osim Srpske napredne stranke. Ima se utisak da na neki način i sam Vučić i glasači igraju va banque: evo ti sve, evo ti puni mandat, a i on je prihvatio tu vrstu sporazuma sa biračima.

Vladimir Gligorov: To je, naravno, dvosekli mač. Mada, za razliku od one situacije kada ste imali sličnu podršku Miloševiću, ali čiji je cilj bio agresivan, ovde imate podršku koja je uslovljena nastavkom politike koja je pobedila na izborima. To jeste, u određenom smislu, prekid sa prošlošću. U velikom broju zemalja u tranziciji po pravilu imate koalicione vlade, zbog toga što se glasači boje eventualnih problema sa diskrecionim odlučivanjem i sa autoritarizmom. S druge strane, svi su imali veoma ozbiljne primedbe na takozvani partokratski sistem, znači na sistem gde partije praktično na neki feudalan način vladaju, deleći resore i resurse, iz čega je uglavnom poizašao dosta rđav, ne samo ekonomski razultat, nego i socijalni, u smislu oligarhijskog sistema koji je nastao. Ovo je sada prekid sa time.

Ali sve ovo može da iziđe na rđavo, ukoliko ga ovi koji su sada dobili mandat ne budu iskoristili za ono za šta je on očigledno dobijen: ozbiljna reforma privrednog i ustavnog sistema, plus nastavak tih evropskih integracija i normalizacija odnosa sa svima u susedstvu, a to se odnosi na Kosovo, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, znači susede gde postoje još uvek sporni elementi. Na svakom od ovih zadataka stranka koja ima tako veliku većinu može da promeni mišljenje, u smislu da može da se sastane u skupštini i izglasa nešto drugo. Ali tu imate taj problem legitimnosti, možete ga jasno videti na primeru Ukrajine, gde takve diskrecione promene posle relativno jasnog programskog mandata, ne prolaze naročito dobro. Na kraju krajeva, tu su i obaveze preuzete prema inostranstvu, tako da mislim da su ti ograničavajući faktori tu. Bilo bi dobro da se ojača i opozicija, pa da imate dodatan ograničavajući faktor, ali to nije baš mnogo izgledno.

Svetlana Lukić: Nekako stalno podozrevamo da bi moglo da se desi da dođe do nekog nesporazuma. Da recimo oni iščitaju ovako veliku podršku pre svega kao podršku onome što oni zovu borbom protiv organizovanog kriminala i protiv lopova. Da to bude stvar za koju misle da su pre svega dobili mandat.

Vladimir Gligorov: Moguće je da oni reše da sve svoje protivnike strpaju u zatvor. Ne bi me iznenadilo da za tako nešto postoji dobro raspoloženje. Ljudi koji su pristalice napredne stranke, a i oni koji su protiv njih, koriste veoma snažne i emotivno nabijene reči. Stalno se govori o lopovima, lažovima i tako redom. Sve to na kraju krajeva nije netačno, ali podiže očekivanja da sa lažovima i lopovima treba uraditi ono što se sa lažovima i lopovima radi. Tako da taj mandat može da se zloupotrebi i za to. Tu nema nikakve sumnje. Ali oni svejedno moraju da polože račun za to da li su nešto uradili kada je reč i o zapošljavanju, o privrednom napretku, o investicijama i poboljšanju standarda. Pravno neosnovane ili demagoški oblikovane kampanje koštaju mnogostruko: padom sigurnosti, padom izvesnosti, smanjenjem investicija i pojačanim uticajem ljudi koji više vole da koriste mišiće nego pamet. To bi onda imalo efekat bumeranga. Ne kažem da takva opasnost ne postoji.

Zato je važno da se što je moguće pre i jasnije formuliše ili profiliše politička opozicija. Tu je sada problem u tome što ovi koji se nude za vođe te opozicije, nažalost imaju veoma male šanse da to u ozbiljnom smislu ostanu, ili da postanu ili da okupe tu opziciju. Bilo bi verovatno potrebno da se dramatično promene stvari u Demokratskoj stranci. To nije u izgledu. Ili da dramatično poraste podrška za nekoga kao što je Saša Radulović, ali to je takođe dosta teško i složeno. U krajnjoj instanci, ako stvari ne budu išle kako valja, onda će naravno rasti privlačnost primene autoritarnih mera, i taj problem svakako postoji.

Svetlana Lukić: Na kraju, gospodine Gligorov, samo na trenutak da se zadržimo na opoziciji, mislim pre svega na Demokratsku stranku. Rezultat je, kada je u pitanju taj deo političkog spektra, Demokratske stranke, Liberalno demokratske partije i sličnih stranka – katastrofalan. Praktično je došlo do zaokruživanja krnjenja podrške tim strankama. E sad, ono što je ipak zapanjujuće, makar na tom simboličkom nivou, to je da nikome ne pada na pamet da pošalje signal da će doći do nekakvog resetovanja. Jedini je Koštunica dao ostavku posle 22 godine. Ovde nemamo indicija da postoji neka vrsta introspekcije, javne i interne, da ovako prosto ne može dalje sa tim ljudima koji su paradigma tih stranka.

Vladimir Gligorov: To jeste problem. S jedne strane, za Demokratsku stranku je dobro što je jedan broj ljudi otišao i rešio da oformi Novu demokratsku stranku da bi opstali ili da bi nastavili da se bave onim čime se bave u saradnji sa sadašnjom vlašću, sa naprednom strankom. Tako da to otvara mogućnosti za ostatak Demokratske stranke da vidi da li ima novih ljudi koji to mogu da preuzmu i da je vode u sledeće četiri godine i eventualno sa nekim boljim rezultatom na sledećim izborima, pa da na onim opet narednim izborima i preuzmu vlast. To jeste zahtevno. Tačno je i to da niko u tom društvu koje je u preostalom vrhu Demokratske stranke ne smatra da je vreme da se bavi običnim partijskim radom. Da recimo shvati da mu taj posao politički ne ide i da bi to trebalo da ostavi nekome drugome. Tu se najavljuje da jedan ili drugi od već postojećih čelnika stranke namerava da stranku preuzme i to onda ni u programskom, ni u smislu političkog predstavljanja ne može da ima pozitivan ishod.

E sad, ja ne znam stanje u samoj stranci. Ne znam šta misle mladi ljudi, ako ih ima, koji su se učlanili ili vide sebe u toj stranci. Ako se stvari ovako nastave, ta stranka će prosto da nestane, kao što će nestati Demokratska stranka Srbije i Liberalno demokratska partija. Partija mora da bude sposobna da poizvodi svoje nosioce ili lidere. Ako to nije u stanju, onda ta partija prosto nestaje. Neke nestaju sa odlaskom lidera, neke nestaju zato što uobražen svet koji sedi na vrhu te stranke ne može da se skloni. To je taj problem. Ne bi bilo prvi put da se oformi sasvim nova konfiguracija, sasvim nova stranka. Na kraju krajeva, postoji nova generacija ljudi i svi ti ljudi moraju da nađu sebi neki prostor u toj zemlji. Ne mogu baš svi da pobegnu preko granice ili preko okeana. Prema tome, politički život neće stati zbog toga i tu bi bilo dobro ukoliko bi tu bilo ljudi koji imaju demokratsko usmarenje i koji žele da ponude demokratski i reformski program koji ima za cilj da upravo otvori prostor za te nove generacije.

Kako će do toga doći, ko će to uraditi to je teško predvideti, ali onoliko koliko znamo iz političke istorije – to je neminovnost. Posebno u okolnostima u kojima će ova trenutna konfiguracija morati dosta da potroši političkog kapitala da bi rešila te probleme koji su nagomilavani već deset, petnaest godina, a neki nekoliko decenija unazad, i da onda krene da snosi odgovornost za sve to, što onda znači da će se otvoriti prostor za opoziciju. Nažalost, ovako kako sada stvari stoje, u ovim preostalim patrljcima od stranaka, teško je očekivati da će to poteći od njih, ali ništa nije nemoguće.

Svetlana Lukić: Sada imamo stranku koja ima pun legitimitet koji je dobila od glasača, imamo sa druge strane nepostojeću opoziciju, ostatke ostataka stranaka, imamo ta razna kontrolna tela, sudstvo koje nije nezavisno ili koje je potpuno pasivno, imamo civilno društvo koje u rasulu u velikoj meri – tako da jedino u šta čovek može da se uzda je neka samokontrola ili nagon za samoodržanjem vladajuće stranke, odnosno samog Vučića, jer ne postoji ništa ili niko ko bi povukao ručnu kočnicu ukoliko stvari ne budu išle u dobrom pravcu.

Vladimir Gligorov: To je tačno. Mada, dva ograničavajuća faktora uvek postoje. Jedan ograničavajući faktor su problemi. Vi imate onoliko slobodnog prostora koliko imate sredstava da se u tom prostoru krećete. Sredstva sa kojima se u Srbiji trenutno raspolaže su veoma ograničena. Tu su dramatični problemi kako kada je reč o zapošljavanju, tako i kada je reč o održanju fiskalne i finansijske stabilnosti, da ne dođe do opšteg bankrota. To su veoma ozbiljni ograničavajući faktori.

Sledeći je to pitanje legitimnosti, jer ova je stranka dobila mandat da te probleme rešava. Nije dobila mandat i teško da bi mogla da očekuje da će zadržati legitimnost ukoliko reši da nešto drugo radi i još više pogoršava stanje ili da se bavi samo zamazivanjem očiju. Ovo što je do sada rađeno, u ovih skoro godinu i po dana od poslednjih izbora, bar što se tiče kadrovskih premeštanja, rekonstrukcija i tako dalje – to više nije nešto što bi moglo da se koristi i dalje. Ono što je urađeno na planu evropskih integracija i regionalne saradnje ili regionalne normalizacije, to obavezuje i vrlo je skupo od toga odustati, tako da tu je taj prostor za nelegitimne akcije ili neočekivane diskrecione odluke relativno sužen.

Naravno to što neko ima taj stepen kontrole, kao što ta stranka i Vučić imaju, to naravno zna da bude dosta zavodljivo i može da odvede na različite strane. Ali kao što sam rekao, imate ta dva ograničenja, sredstava nema mnogo, problemi su veliki, način njihovog rešavanja nije mnogo stvar izbora. Vi imate obaveze koje ste preuzeli i za koje bi bilo dosta skupo i kod kuće i napolju da ih prenebregnete. To međutim ne znači da će opoziciji biti lako ili da će građanskom društvu biti lako ili da će kritičarima biti lako. Mi ćemo naravno nastaviti da budemo u ovom poslednjem društvu.

Naprotiv, mislim da će oni svakako nastaviti da rade ovo što su radili već dvadeset godina, a to je intimidacija, arogancija, nadvikivanje i tako redom. I to jeste kontekst koji je vrlo neprijatan i svakako nije povoljan za opoziciju i nastaviće se, bojim se, ovo korišćenje sredstava, privrednih i sile, onako kako se to već decenijama radi kad se može u Srbiji. Ti problemi postoje i tu je potrebna opozicija kao ograničavajući faktor, neko ko to može da suzbije ili ograniči ili da pozove na odgovornost, ali toga nažalost nema i tu vidim veliku opasnost.

 
Peščanik.net, 21.03.2014.