Horor agresije, premlaćivanja i smrti hara Srbijom i postao je normalizovan kao osnovna potka naše zajednice. Ujedno je i napredovao, kako i treba u naprednjačkoj Srbiji – spustio se kao stanje duha među decu i mlade. Jednog dana, u vrlo skoroj budućnosti, sociolozi i istoričari daće sasvim jednostavnu dijagnozu Zeitgeista srpskog društva – nasilje kao vrhovna vrednost i uputstvo za život. Desila nam se „savršena oluja“ više društvenih faktora koji, kao u pozitivnoj povratnoj sprezi, hrane jedni druge i sinergijski pojačavaju međusobno dejstvo.
Moramo imati na umu da zločini koji su bili intenzivno medijski propraćeni, oni od kojih nam se ježi koža i diže kosa na glavi, jesu samo vrh ledenog brega užasnog nasilja, svakodnevno prisutnog u školama, partnerskim i bračnim zajednicama, kancelarijama, fabričkim halama, sportskim terenima i stadionima, prodavnicama, parkićima, ulicama. I više ne postoji starosna granica za umove napumpane divljaštvom. Primera je užasno mnogo. U nedavnoj noći u Urgentni centar dovezeno je deset žena, žrtava porodičnog nasilja; jedanaest femicida se dogodilo samo u ovoj polovini godine; mesečno stotine nesrećnih žena poziva u pomoć. Više od dvadesetoro maloletnika krenulo je putem bez povratka postavši ubice, i to samo za godinu dana. Učenici zlostavljaju i siluju svoje vršnjake u školama, međusobno se bodu noževima, a od skora premlaćuju i nastavnike. Kao da sve to nije dosta, roditelji se sada otvoreno i fizički obračunavaju sa nastavnicima, tj. prevazišli su verbalni pritisak koji je donedavno bio deo zaključivanja ocena. Privatni i javni govor prerasli su u okršaje i otvorene pretnje, a smirenost i obrazlaganje postali su znaci slabosti duha i potencijalno tela, jer tuča svakog trenutka može biti razrešenje konflikta.
Sama potreba da o tome pišemo i ponavljamo društvene dijagnoze donekle je znak da se i sami preispitujemo. Detektovala sam promene u sopstvenoj ličnosti koje su direktna posledica ovoga u čemu živimo. Uvek sam pravila jasnu razliku između prezira i mržnje. Prezir nije obična emocija već osećanje izraslo iz stava – svesno obrađenih činjenica, događaja i njihovih ružnih posledica koje je prouzrokovala neka ličnost. Mržnja je, s druge strane, emocija „iz stomaka“, razularena, nekontrolisana, sklona nesvesnom bujanju i iniciranju užasnih radnji. Mržnja je, dakle, animalna, a prezir je kognitivan. Najveći poraz ljudskosti osećate kada se prezir preobrati u mržnju, ili kada izgubite sposobnost da razlučite granicu između jednog i drugog. Temeljni greh naprednjačke Srbije, po mom mišljenju, jeste epidemijsko širenje mržnje, što je posledica ukidanja racionalnog elementa u javnom životu. Prostor ispražnjen od misli i svesti popunjava se primalnim emocijama. Pokušavam da se snađem u novonastaloj intrapsihičkoj situaciji nudeći sebi nekakav tautološki opis stanja – svesno obrađeni prezir prema izazivačima opštedruštvene mržnje doveo me je do mržnje koju inače smatram objektom svog ranijeg prezira. U takvoj logičkoj petlji možemo doći i do mržnje prema samom sebi, što bi bio konačni krah svakog racija. Zbog toga je valjda mentalno zdravo da racionalno analiziramo šta nam se desilo.
Jedan od uzroka našeg sveukupnog jada može se pronaći u svetlu prisilne „srpske sabornosti“, tj. „srBstva“ koje je pažljivo upakovano u oblandu antagonizama između društvenih elemenata, kako prema spolja tako i prema unutra, ali i između svesnog i nesvesnog u svakom pojedincu. Cilj svake delatnosti naprednjačke vlasti i njenog vođe Aleksandra Vučića jeste mobilizacija građana u predstavi Srbije kao permanentnog ratnog logora, gde se svakog trenutka iščekuje napad nepravovernih koji nas žele dokrajčiti, jednom za svagda. Glavna alatka u ovom poduhvatu svakako su mediji zaduženi za negovanje i produbljivanje veštački izazvane panike i strepnje za opstanak i posledični rast anksioznosti u svakoj sferi života.
Strategija vladanja kroz „trajno ratno stanje“ bila je karakteristična za Musolinijeve fašiste. Kao psihičku nagradu za devastirajući osećaj ugroženosti, kao nekakav vid mentalne kompenzacije, fašisti su nudili nacionalni ponos, a da bi ga dodatno nadogradili i u materijalnoj, a ne samo psihološkoj dimenziji, upustili su se u grandiozne investitorske projekte među kojima su stadioni zauzimali posebno mesto. Tu se građani mogu okupljati i slaviti pobede, sportske kao manje bitne, i nacionalne kao ekstremno važne. Svaki postupak Aleksandra Vučića prati autokratsko-fašističku proceduru ili recepturu. Noviteti su samo pojavni, kao na primer delfinarijum, ali suštinski nisu inovativni. Neko bi rekao i da sve ovo čudi u ambijentu XXI veka, premda smo izgubili dosta iluzija u pogledu neponovljivog toka istorije.
Život čoveka u neprekidnoj traumi i neizvesnosti rađa neurološki povišenu ekscitaciju i otežano sagledavanje realnosti. Iako većina nas može svesno obraditi realnost, prepoznati lažne informacije i shvatiti besmislenost, neumerenost ili kontradikciju izrečenog i urađenog, naš limbički sistem, tj. ako hoćete – podsvest – reagovaće anksiozno i burno i na najmanju neprijatnost koja je sastavni deo života. Neprekidno u odbrambenom stavu, u iščekivanju propasti, neprijateljstva, unapred pretpostavljajući ružnu radnju, prva reakcija je očekivano ishitrena i agresivna. Evolucija mozga i ponašanja svih životinja, uključujući čoveka, obezbedila je mogućnost da na opasnost reagujemo odbrambeno i povećamo šansu za svoj opstanak. Molekularna biologija objasnila je načine na koje različiti neurotransmiteri ili njihovi transporteri i receptori, tj. njihovi geni, reaguju na akutni stres i ispoljavaju svoje molekulske produkte i efekte. Građani Srbije nalaze se, međutim, u hroničnom stresu i posledičnoj neprekinutoj razdraženosti. Molekulski mehanizmi hroničnog stresa bitno su drugačiji od akutnih, nemaju biološko opravdanje opstanka, ali odražavaju posledicu kolektivne manipulacije kao intencije autoritarnog vladara.
Dodatnu individualnu tenziju izaziva osećaj neadekvatnosti za vreme u kom živimo. Dok se na televiziji promovišu bogataški, lepršavi i svetlucavi stilovi života, neopterećeni svakodnevicom, većina ljudi zaglibljena je u sopstveno siromaštvo i egzistencijalni horor. Osećaj poraza, u komparaciji sa televizijskom razbibrigom bogatih, pojačava „očinska“ grdnja velikog vladara koji poručuje da za bolje i nismo jer smo lenji neradnici, skloni zabušavanju i hvatanju zjala. Iskonstruisani ideali u vidu napumpanih lepotica, zadriglih biznismena, nabildovanih huligančića i sličnih spodoba, nedostižni za pristojne građane i građanke, rađaju frustracije i lomove ličnosti. U pokušajima da se dosegne nedostižno, radi se po dvanaest sati, po tri posla, nakon čega umor gasi svaku misao i sagledavanje realnosti. Umovi građana voze na leru, prepušteni gorivu elementarnih emocija. Za racionalne radnje potrebna je upotrebljiva svest koja je nezagađena ekstremnim umorom i iscrpljenošću.
Jasno je da „Aleksandrov recept vladanja“ predstavlja mešavinu fašističke društvene strategije i neoliberalnog trenda ekonomskog porobljavanja pojedinca. Za njega je to „win-win“ situacija jer osigurava vladavinu, kontroliše sludele građane, manje ili više nesvesne svoje uloge, a kroz njih porobljava i institucije i, konačno, materijalno i lukrativno profitira zajedno sa delom društva od kojeg je napravio saučesnike. Kada se podvuče crta, može se reći da sveukupna nesreća jeste gnojivo na kojem raste korov Vučićeve vlasti. Kako bi to ukratko rekla Naomi Klajn, parafraziraću, dezorijentisanost pojedinaca i čitavog društva najbolji je način da društvene procese i vladanje prilagodiš sebi. Nasilje i agresija su neizbežni nusprodukti, i to nam je istorija više puta pokazala.
Odavno smo uspostavili društvene dijagnoze. Sve nam je jasno. Uglavnom se (nesvesno) takmičimo u tome ko će bolje i veštije opisati našu tragediju. Tu potrebu, kao što rekoh, smatram terapeutskom. I ovaj tekst je samo jedan od prežvakanih uglova analize. Jedina poruka koju mogu poslati je nužnost da razumemo da, iako ljudi jesu racionalna i svesna bića, emocije i podsvest u ogromnoj meri upravljaju našim individualnim i društvenim životom. Iz toga sledi da emocije moramo ukalkulisati u pogonsko gorivo za promene i upotrebiti ih za izlazak iz dezorijentisanosti. Krčenje puta kroz zamršene osećaje beznađa, strepnje i agresije podrazumeva veliki potres kroz nastanak velike ideje, da ne kažem ideologije, koja ima ogromnu snagu okupljanja i nadanja. Politika, ako je usmerena na korenite promene, mora imati tu sliku pred sobom. Plašim se da pomeranje u malim koracima, kao što je mandat ovde, mandat onde, ne može biti način za pokretanje i buđenje nade, jer nije ni veliki gest niti poduhvat koji može uzdrmati duboko ukorenjeno beznađe. Zadatak je veliki, pa zato zahteva velika dela.
Peščanik.net, 26.06.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Beznađe vs. nada - 26/06/2024
- Bes je opravdan - 04/06/2024
- Ipak nepristajanje - 29/04/2024
