pande
Foto: Chi King/Wikimedia Commons

Dostigli smo stadijum kada se više nema šta novo reći o opštoj društvenoj dekadenciji pod pogonskim gorivom gospodara i njegovih bezumnih primitivaca u Vladi, Skupštini, sudovima, preduzećima… ma, na svakom fucking mestu, čim zakoračite iz svog doma i susretnete prvi zamućeni pogled slučajnog prolaznika. Dominira utisak mentalnog meteža u kolektivnoj ludnici gde svako glavinja na svoju stranu u potrazi za bilo kakvim osloncem, ma koliko taj oslonac bio zapravo odlepljen od realnosti.

Šta sve imamo na ovoj lakrdijaškoj, a toliko tragičnoj sceni neobičnog pozorišta? Scenografija je doterana u skladu sa zahtevima kolektivne deluzije: posečeno je sve što se zeleni (i diše; ne zaboravite i biljke dišu); sve staro i kulturološki dragoceno je srušeno i zamenjeno betonsko-staklenim kulisama kvazi-arapskog šmeka; ispremeštana su ključna mesta susretanja duša, železnička i autobuska stanica, da ne bismo znali kuda smo uopšte pošli i gde ćemo stići; životni prostor je okićen smehotresnim skulpturama i neizbežnim novogodišnjim lampicama, kao na vašaru u najzabačenijim kineskim provincijama; i konačno, navučene su otrovne magle na naše oči i pluća da ne bismo videli jasno i borili se za svaki dah.

Ko je režiser i glavni glumac u predstavi? Duboko verujem da malo toga postoji u svesnom, kognitivno elaboriranom scenariju, odnosno mislim da ovako temeljno rušenje normalnosti nije rezultat velikog master-majnda koji sa strane nadgleda razvoj događaja i povlači poteze ka konačnom cilju. Naša tragedija predstavlja materijalizaciju mentalnih procesa jednog čoveka koji je, spletom nesrećnih okolnosti, dobio moć da otelotvori svoje fantazije i ubaci sve nas u tok događaja koji su, inače, morali ostati ograničeni na njegovu intrapsihičku sferu. Nije u istoriji nezabeleženo da se takvo što može desiti nacijama i većim od naše, a samo bih podsetila na ono kolektivno ludilo Trećeg rajha u kom su se mnogi ljudi, u normalnim uslovima pristojni, izopačili do monstruoznosti.

Da li za takve ishode postoji osmišljen recept ili se kolektivne ljudske prirode jednostavno ugibaju uvek na sličan način kada su suočene sa dominacijom emocionalno pohlepne i manipulativne psihe pojedinca zatečenog na „pravom mestu u pravom trenutku“? Verujem da okolnosti unapred načetih vrednosti i društvenih temelja jesu faktori koji mogu napraviti udobno mesto za takvog pojedinca, a njegovo se uzdizanje i posledično rušenje celog društvenog ambijenta potom odvijaju po matrici koju sociološka i socio-psihološka teorija već dobro poznaju. Ne želim ovde da polemišem o pitanju „šta je uzrok, a šta posledica“, već samo htedoh naglasiti svoje duboko uverenje da režiser naše tragične sadašnjosti nije prepametni vladar sa detaljnim planom, već surfer na talasu nekakve društvene zakonitosti. Milion puta nam se pokazalo da iz dana u dan luta pokušavajući da se i sam snađe i maksimalno okoristi o zatečeni trenutak. Scenografija koju nam je napravio, goreopisana, već je viđena okolnost kod svih sličnih autokrata, a posledica je siromaštva duha, nedostatka empatije, kao i odsustva osećaja za kulturu življenja i kulturu i umetnost uopšte. Ne zaboravimo da često svedočimo sasvim jednostavnim razlozima za neimarske poduhvate koji su nam skockali nakaradnu scenografiju življenja, a to su najbanalniji lukrativni razlozi, neopterećeni umetničkom vrednošću, ali koji svakako podupiru megalomansku fantaziju vladara.

Ko su voljni i nevoljni učesnici predstave? Niko nije izuzet – ni mi, ni oni, niti bilo koje biće koje diše u ovoj zagađenoj ludari. I niko nije imun na efekte sklapanja scene za katastrofu – svi smo dezorijentisani i sluđeni. Ko veruje da se nalazi van glumačke postave, u strašnoj je iluziji, poput ludaka koji ne vidi sopstvenu dijagnozu!

U glumačkoj postavi iskreno uživaju ljudi koji su se uzdigli do uloga/pozicija o kojima nisu mogli da sanjaju do pre deset godina. Najveći broj ministara, direktora, državnih sekretara i drugih krupnih i sitnih funkcionera bez obrazovanja i kompetencija, danas veruju da su potpuno zaslužili takve pozicije moći. Za njih nije od presudne važnosti da li se zasluge dobijaju znanjem i kvalitetom ili podaničkim odnosom prema vladaru budući da svest o društvenom organizovanju nikada nisu ni izgradili, tj. život, kultura i obrazovanje nisu ih pripremali za takve uloge. Njihov imaginarni oslonac u celoj situaciji podrazumeva pogled nagore – u lik i delo gazde; za njim će krenuti gde god da ih povede. Posledice nakaradnog kadriranja su, naravno, užasne, temeljno uništavaju društveno biće i nije sporno da strahovito doprinose nivou društvene entropije. Ali, ovde htedoh reći da se nisu promenili ti nesretnici, izmenjen je kontekst pod njima, to jest, dno se izdiglo na vrh! Njihova uloga je besmislena i tragikomična – šepurenje po bini, malo drpanja para, osvetnički zanosi prema komšiji zbog prekog pogleda i prezir prema svemu što je učeno i ugledno.

Najgora kategorija su glavni glumci – prevaranti koji makar naslućuju šta se dešava (ako ništa drugo, imaju više informacija) i kuda sve ovo vodi, ali ih ni najmanje nije briga za ambis pred nama. To su one krupne kriminalno-političke figure koje za sebe pronalaze velike zarade u sveukupnom propadanju i često direktno, spram ukazane prilike, kreiraju haotičnu ludnicu. Gorepomenuti surfer, iako duboko poremećenog uvida u sopstveni lik i delo, ipak ima odličan njuh za lukrativne prilike i meandre, te sasvim uspešno jaše na talasu svog ludila i naše sluđenosti. Kako se sve češće piše u domaćoj i stranoj štampi, njegovi oslonci su drugari iz okolnih zemalja sa kojima je uvezan u ozbiljnu kriminalnu mrežu. Uloga glavnog glumca je da povremeno zagrmi „pravedničkim gnevom“ na sve prisutne, podeli par kvazimoralnih lekcija u dugačkim monolozima, ali da svojim neprekidnim prisustvom lebdi iznad situacije.

U ostatku sluđenog naroda možemo pronaći tri kategorije – svesni očajnici, očarani nesvesnici i ignoranti. Nesvesnicima pripadaju svi oni koji uopšte ne razumeju da je nenormalnost postala naša nova normalnost. Zapravo, oni nisu ni primetili tranziciju od kakve-takve pristojnosti u neverovatnu bahatost i agresiju, od argumenata u otvorene pretnje, od dijaloga u monolog. Razni atlagići, rističevići, martinovići i slični skupštinski likovi za njih su simpatični „ljudi iz naroda“ koji umeju da odbruse „odnarođenim elementima“ i kvalitetno odbrane gospodara. Budući da nesvesnici danas žive isto ili čak mnogo gore nego pre naprednjačke vlasti, njihov iracionalni oslonac u životnom ludilu su brojni rijaliti programi i vladarevi monolozi. To im daje sigurnost i toplotu kao detetu koje se u hladnoj sobi, ispod jorgana, upiški u krevet. U podeli uloga, očarani nesvesnici su zaduženi za veselje, pijane tuče i psovke, a povremeno i da se ostrve na očajnike po naređenju gospodara ili zato što im jednostavno kvare sreću.

Ignoranti su posebno ružna kategorija. Ove glumce vidimo kao sasvim sposobne da razumeju kontekst i radnju, ali se opredeljuju da sve to ignorišu. Među njima ima cinika koji u predstavi stoje sa strane i pljuckaju na sve uloge, ali sopstvenu ne vide. Postoje oni utučeni, plašljivi, koji su uglavnom zgrčeni u uglu scenografije u slepom strahu da će biti primećeni. Ima i onih samouverenih, ubeđenih da im prava uloga nije pripala i zbog toga ne žele da učestvuju, već se bave nekim sitnim radnjama van toka predstave. Iracionalni oslonac ignoranata je uverenje da se mogu odupreti opštem trendu propadanja tako što će se baviti isključivo svojim malenim okruženjem, zaštićeni u sopstvenom balončiću od sapunice. Kako predstava odmiče, balončići se istanjuju i naši ignoranti sve više ostaju izloženi užasu pred kojim su zatvarali oči.

Konačno dolazimo i do svesnih očajnika. Oni su u mentalno najgoroj situaciji. Sasvim jasno vide tragediju i verovatni završetak predstave, ukoliko se radnja bude odvijala po nekakvoj dramskoj logici. Razumeju sve uloge i periferne lažne zaplete koji služe samo dramaturškoj dinamici, a nikako centralnom toku radnje. Potresna scenografija, u koju spadaju rušenja, zidanja, simbolika spomenika i sve druge katastrofe za kulturni identitet i mentalno utemeljenje čitavog društva, potpuno je jasna ovoj kategoriji glumaca. Posledice rasprodaje poljoprivrednog zemljišta najbolje razumeju paori među svesnim očajnicima. Koruptivne i lažljive radnje u doba korone na svojoj koži osećaju svesni lekari, pri čemu je njihova očajnička uloga trenutno i eksplicitna. Svesni profesori nalaze se uglavnom iza kulisa i pokušavaju da utrče na scenu, ali ih očarani nesvesnici motkama isteruju zato što nikada nisu voleli školu, a sada su u prilici da uživaju u vladavini balvana. Ulogu rasvetljavanja razloga i efekata enormnog zagađenja vazduha, zemlje i vode preuzela je na sebe heterogena grupa osvešćenih očajnika, ali oni glasno urliču u otrovanu maglu kroz koju zvuk ne prolazi.

Sve u svemu, svesni očajnici su u očajnom stanju. Kako to često biva u pozorištu apsurda, najsvesniji likovi imaju najluđe uloge – deru se, penju se na stolice i mašu rukama, vuku za rukav ignorante, ponekad se i potuku sa nesvesnicima, uskaču u rupe na sceni, pentraju se po primitivnim kulisama i ponavljaju svima, kao poludeli propovednici, da je smak sveta blizu. Retko ko ih čuje, jer su grmljavina gospodara i bezbrižan smeh nesvesnika preglasni.

Iskreno, ne znam kako će se završiti ova predstava, premda je jasno kuda nas radnja vodi. Neumereni optimizam ili simpatija za očajnike nagoni me da verujem u osvešćivanje ignoranata koji će se priključiti očajnicima, osnažiti se ili prestati da pljuckaju s visine. Apsurdno zvuči, ali nužno je da i oni polude! Preglumljavanje glavnih likova ubeđuje me da treba od ignoranata uskoro očekivati preuzimanje značajnijih uloga u predstavi.

Da bih objasnila na šta mislim poslužiću se jednom pričicom iz životinjskog sveta. Pande su simpatične životinje koje se nalaze na ivici izumiranja. Tačnije, vrlo je verovatno da bi već nestale da se zbog njihove ljupkosti čovek nije veoma potrudio oko toga da ih reprodukuje i prehrani, što nažalost nije slučaj sa mnogim manje ljupkim ugroženim vrstama. Tokom evolucije, panda je od nekada uspešne postao vrsta sa mnogim problemima. Ovakvi evolucioni trendovi nisu neuobičajeni u biološkom svetu, pa je, na primer, prosečno trajanje jedne sisarske vrste oko dva miliona godina. Panda je vrlo specijalizovana za tip staništa i za specifičnu ishranu bambusima. Koliko je dobro biti specijalizovan za svoje životno okruženje, toliko je i loše, jer vrste dolaze u problem kada se stanište menja ili nestaje. Pored toga, pande pokazuju sasvim neobičnu nezainteresovanost za seks, što svakako nije dobro za opstanak vrste – malo seksa podrazumeva i malo potomaka, a to vodi u smanjenje brojnosti i posledične efekte vorteksa izumiranja.

E, sada dolazimo do moje poente. Možete pronaći na internetu snimak ženke pande pred porođaj. Stanje u kom se nalazi porodilja može se najtačnije opisati kao potpuna agonija. Ona je pod velikim bolovima, uznemireno se šeta i prevrće, očajna je nad svojom sudbinom i to toliko da svaki gledalac mora s njom podeliti toliki stres i ispoljiti visok nivo saosećanja. Kada porođaj konačno započne, gledaoci nervozno isčekuju pojavljivanje mladunčeta koje izaziva toliko napora. Međutim, iz mame će izaći potomak težak svega oko 100 grama, što je 900 puta manje od mame!

Nije ovde poenta u biologiji pandi i vrlo simpatičnom fenomenu minijaturnih beba jedne velike životinje. Više me zanima efekat koji ovaj porođaj ostavlja na posmatrače i zbog toga pravim analogiju sa glumom glavnog glumca u našem ludačkom teatru. Svakodnevno obraćanje gospodara, ne birajući kategoriju glumaca kojoj je govor namenjen, prepuno je životne drame, ozbiljne agonije i neverovatne kuknjave, na sav glas. Svaka prosečno empatična i socijalizovana osoba mora osetiti sažaljenje i nekakav poriv za solidarnošću sa unesrećenom jedinkom. On nam opisuje svoju tragediju, muku, požrtvovanje, i suzu ponekad pusti, pa nas ostavi u napetom iščekivanju raspleta događaja i sasvim neizvesnog završetka te ogromne muke. Ali, kao što panda porodi minijaturno mladunče, tako se jeziva priča gospodara redovno završava potpunim antiklimaksom – razočaravajućim padom u dramaturgiji u kontrastu sa prethodnim, obećanim zapletima radnje.

Preglumljavanje možda jeste sastavni deo unutrašnje fantazije glavnog protagoniste i režisera našeg teatra, ali za sve ostale glumce to polako postaje glupo, dosadno, neinspirativno i razočaravajuće. Čak je i u komediji takav stil nepodnošljiv za većinu učesnika i gledalaca. Dodala bih, čak i u kreiranom kolektivnom ludilu, to je previše poremećeno da bi bilo održivo. Eto, tako misli jedan svesni očajnik.

Zaboravite sada na pande. To su ljupke životinje i želimo im sve najbolje.

Peščanik.net, 04.12.2020.


The following two tabs change content below.
Biljana Stojković
Biljana Stojković, rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, profesorka na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Latest posts by Biljana Stojković (see all)