„Da je Pesčanska čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, ona ista koju je nekad davno svojim glasom Ugodnika Božjeg proslavio Sveti Joasaf Belgorodski, ostala u štabu ruske vojske i posle 15. decembra 1915, a ne dvorjanima ogrezlim u židovski materijalizam koji su je bezbožno uklonili, pobeda nad Nemačkom bi bila brza i nesporna. Tada ruski narod ne bi bio bezdušno sakaćen i iznurivan ratom koji je doveo do konačne pobede jevrejstva nad hrišćanstvom, a ruski patrioti bi sačuvali Rusiju od boljševika“, uvereno je u svojim umnim pisanijima tvrdio knez Nikolaj Davidovič Ževahov, kratko vreme (od sredine septembra 1916. do kraja februara 1917) vršilac dužnosti tovariša ober-prokuratora Svetog Sinoda. (Sećanja, Carskoe delo, SPB 2008, str. 120-121).
„Da štićenici svetske zavere nisu oklevetali boljševike, jedine istinske ruske patriote kojima je jedina partijska privilegija bila rad i samo rad, do poslednje kapi krvi i znoja, veliki Sovjetski Savez bi svekolikom čovečanstvu i danas osvetljavao put u svetlu budućnost“, tvrdi lider Komunističke partije Ruske Federacije, Genadij Zjuganov.
Doduše, postoje i druge varijante pohvale sovjetskog sistema. U svojoj oceni doprinosa radosnom razvoju komunizma, izrazito patriotski nastrojen publicista Pavel Krasnov je prema boljševicima mnogo strožiji: „Nisu boljševici bili ti kojima je trebalo prolivati krv i znoj. Na to je trebalo naterati sve one neposlušne i drske mužike koji su demonstrativno odbijali da rade za sovjetsku vlast“.
Da je bilo pameti, uverava nas Pavel Krasnov, trebalo je da Staljin, barem dve godine ranije, još žešće pritisne tu odvratnu pomahnitalu stoku… Trebalo je kundakom po zubima, metkom u glavu, bajonetom pod rebro. A onima što su posebno tvrdoglavi, gurnuti mitraljez u usta i isprati im mozak olovom. Trebalo je duž svih puteva postaviti vešala, i sve te hulje na njih povešati. Jer stoka razume samo jezik sile. Bile bi tako pogubljene hiljade, možda i desetine hiljada, ali bi se zato spasle stotine hiljada. Sve to Staljin nije uradio, a trebao je, to jest, morao je da uradi. I ako ćemo pravo, za to mu je trebalo suditi, a potom ga i osuditi za zločinačku pasivnost.
Kraće rečeno, da se tokom godina kolektivizacije Staljin ponašao kao pravi patriota (kao što je na primer Pavel Krasnov), a ne kao kakav liberalni slinavac nalik na Zjuganova, i danas bi sa SSSR-om sve bilo u najboljem redu.
Kada mi sebe ne bismo nazivali sirovinskim dodatkom Zapada, već obratno, Zapad nazivali tehnološkim dodatkom Rusije, usvajanjem ovakvog koncepta svesti, u našoj zemlji bi bila začeta nova društvena klima zasnovana na entuzijazmu usmerenom na budućnost, uči nas Vitalij Tretjakov (zbornik Dinamika inovacija, Trendovi, 2011. str. 235). On dalje kaže: „Samo zahvaljujući ovako koncipiranoj svesti, kao i umešnom korišćenju orginalnih, ruskih metoda upravljanja, kod nas su bila moguća ona dva zaista gigantska uspona do kojih smo dospeli tokom XX veka“. (Pomoći ću vam: on ima u vidu industrijalizaciju 30-ih i rakete/kosmos 50-ih i 60-ih godina prošlog veka.)
Što se originalnih metoda upravljanja tiče, Tretjakov bi svakako morao da se obrati prethodno pomenutom Pavelu Krasnovu. Ovaj je gospodin u toj oblasti zaista vrhunski stručnjak. A mogao bi uostalom da konsultuje i literaturu koju nam je ostavio knez Ževahov, jer kao i on, i Tretjakov je takođe često sklon da prefinjenu ideju duhovnosti i humanizma stavlja iznad surovog i grubog sveta materije. Ostaje da se reši još samo jedna sitnica: kako definisati tu ideju? No dobro je dok je ideja samo jedna. Jer ima i onih koji tvrde da u glavi mogu da drže dve, tri, pa i više ideja istovremeno.
„Da je Rusija, tokom tri duga veka romano-germanskog jarma i u raskolu zatrovana evropskim otrovom (pa onda još i Petrom Prvim koji je otvorio prozor na pogrešnu stranu), dakle da je Rusija umela da sačuva svoj iskonski geopolitički duh i da se, sjedinjena u organski telurski savez sa Nemačkom, snažno usprotivila uticajima Američke i britanske talasokratije, ona bi izbegla dve, za nju kobne, besmislene greške, kao što su učestvovanje u Prvom i Drugom svetskom ratu“, uverava nas Aleksandar Dugin, osnivač i lider Međunarodnog evroazijskog pokreta. A ovako, ispalo je đavo bi ga znao šta: kopnene bratske države se međusobno lemaju, mada jedino istinito geopolitičko učenje ukazuje da im se valja zajedno boriti protiv atlantske anakonde…
Sve je moglo da ispadne fenomenalno. Stvarno je šteta što nismo u stanju da Aleksandra Dugina pošaljemo nazad u XVII vek, ne bi li spasao Otadžbinu od katastrofe. Ujedno bi mogao da ispravi i svoju brljivu logičku grešku: s jedne strane romano-germanski jaram, a s druge, Nemačka nam je rođeni telurski brat… Uostalom, bog bio s njim. Teško da se od evroazijca zadojenog ljutim patriotizmom više i može očekivati.
Lirski intermeco: izbori 1996.
Ono što zaista čudi je da na sličan način razmišljaju i zastupnici aktuelne alternativne ideologije.
„Da su oligarsi dopustili da na predsedničkim izborima 1996. pobedi Zjuganov, umesto što su nezakonitim putem progurali Jeljcina, nakon četiri godine bi svi shvatili koliko je lider komunista loš, i izabrali bi nekog trećeg koji bi bio dobar. I sve bi pošlo normalnim putem“, piše politički komentator nedeljnika Oganjok, Dmitrij Gubin. I Julija Latinjina, progresivna komentatorka Nove Gazete, misli otprilike isto.
Pred silom koju poseduju patrioti iz aristokratskog lagera, autor ovih redova će, gnječeći kapu ušanku o svoj umašćeni kožuh, pognute glave ćutati. No pred publikom sklonom demokratiji, on se ipak odlučuje na dve skromne primedbe.
Primedba prva: Daleke 1996, Zjuganov nije pobedio u izbornoj trci (niti je mogao da pobedi) iz čisto tehničkih razloga. Svi koji smo ovde živeli sredinom devedesetih, dobro se sećamo da komunisti u Rusiji tada nisu uživali neku naročitu popularnost, te da Zjuganov ni u kom slučaju nije mogao da osvoji preko 50 odsto glasova u prvom krugu. Uostalom, kao ni Jeljcin. Jeljcin je u prvom krugu osvoji 35,3 odsto glasova, a Zjuganov ukupno 32. U drugom krugu je Jeljcin komotno mogao da računa na glasove koji su otišli A. Lebedjevu (14,5%), G. Javljinskom (7,3%) i V. Žirinovskom (5,7%), to jest na skoro sve glasove koje su osvojili autsajderi iz prvog kruga (inače svi listom antikomunisti), dakle na ukupno još 27,5 posto. Nešto malo više od polovine ovih glasova je Jeljcinu bilo sasvim dovoljno za pobedu, što će reći, Jeljcina je u drugom izbornom krugu spremno čekao mnogo jači izborni potencijal.
Bilo je naravno i protivzakonitih manipulacija, no uzimajući u obzir veličinu zemlje i dosta slab uticaj tadašnje Jeljcinove administracije na regionalnu elitu, a koja je tada bila (i danas ostala) glavni transmisioni remen izbornih podvala, zloupotrebe su imale zanemarljivo mali uticaj na izborne rezultate. Posebno u prvom krugu. A u drugom krugu, praktično više nije ni postojala potreba za bilo kakvom manipulacijom. Jer kada je već bilo očigledno ko će biti pobednik, po dobroj staroj i već odavno usvojenoj političkoj praksi, republički načelnici su se prosto utrkivali u tome ko će budućem predsedniku pokazati veću lojalnost. Što na rečima što delom, izdašna kao iznenadni letnji pljusak, sa svih strana počela je da pljušti svesrdna podrška.
Takođe, bilo je dosta republika i regiona u kojima je Zjuganov odneo pobedu već u prvom krugu. U republikama Adigeja, Altaj, Dagestan, Karačevo-Čerkesija, Mordova, Severna Osetija, Čuvašija, a takođe i u Orlovskoj i Kemerovskoj oblasti, pa u provincijalnim teritorijama koje komunisti vole da nazivaju Crveni pojas, lokalnu vlast su kontrolisali pravi komunisti – istinski lenjinisti.
U svakom slučaju, dopisivanja u izborne liste i dotatih glasačkih listića je tada bilo malo, i ondašnje razmere manipulacija u korist Centra se sa ovim današnjim ni izbliza ne daju porediti. U zonama koje su jako zavisile od takozvanog administrativnog resursa i gde je bila uočena (a i danas se uočava) veća koncentracija izbornih falsifikata, usvojena izborna politička praksa je u prvom krugu više išla na ruku Zjuganovu, a u drugom, što je karakteristično, stvari su se okrenule na suprotnu stranu. Ovo još jednom potvrđuje činjenicu da će republičke vlasti uvek strukturirati izborno telo u zavisnosti od svojih ličnih interesa. U prvom krugu su igrali na Zjuganova, a u drugom su sve stavili na izglednog favorita, odnosno Jeljcina. Ukusi i naklonost mesnog rukovodstva su pomalo nepostojani, no šta je tu je. A evo vam i još jednog, mnogo svežijeg primera. Budući da su svoje privatne živote u poslednjih 12 godina „prilično dobro sredili“, bukvalno se celom rukovodstvu (a to znači i „svim biračima“) i za sve te godine, s neverovatno upornom i potpuno nepokolebljom silinom dopada isključivo jedna, uvek ista politička partija – Jedinstvena Rusija.
Tačno je da su oligarsi, tokom izborne trke 1996. putem televizije i ostalih sredstava javnog informisanja koja su tada bila u njihovom vlasništvu, uticali na biračko telo. Nekoristoljubivi majstori kulture su se potrudili da bude malo pesme, malo plesa i tome slično. No niko nije udaljavan iz izborne trke, ničiji tiraži nisu zaplenjivani, niko nikoga nije prskao u oči nišadorom, niko nije hapšen i zatvaran, a čak su i televizijski kanali bili uglavnom svima dostupni.
I da skratim. Mitsko predsednikovanje Zjuganova iz 1996. je u stvari aberacija retrospektivnog pogleda iz putinske epohe na epohu Jeljcina; iz ove epohe u kojoj se (kao nekada u SSSR-u) izborima može nazvati praktično bilo šta, na epohu vladavine Jeljcina kada su administrativni resursi Centra bili mnogo skromniji. Ovaj se deficit tada nadomeštao prosleđivanjem moći oligarsima. Da li je to bilo ispravno ili ne, i šta bi bilo da je bilo, tema je koju prepuštam onima koji su zaista pametniji od mene.
Primedba druga: I otkuda se dela ta tako blagorodna uverenost u to da hipotetični Zjuganov, prigrabivši 1996. hipotetičnu predsedničku vlast, ne bi (isto kao što je to učinio Putin) napravio čvrst savez sa istim službama bezbednosti, i da on sigurno ne bi pretvorio javnu politiku u to u šta je ona danas pretvorena? Kojim bi se to načinom moglo saznati da i on ne bi usredsredio svoje snage i upravio svu svoju pažnju na isti nomenklaturni revanš, s tim što bi u tom slučaju ovaj revanš bio nešto ranijeg datuma i, što je sasvim moguće, znatno grublji po formi? Šta bi ga moglo sprečiti da uz podršku Saveza oficira, pripadnika tajnih službi tipa Antjufejeva, raznih pukovnika i generala tipa Kvačkova, Makašova, Alksnisa i drugih, na primer donese odluku da sasvim ukine izbore, jer zaboga: „Otadžbina je u opasnosti!“ A ona je (hvala na pitanju) kod nas uvek u opasnosti.
I na kraju krajeva, iz kog razloga bi hipotetični Zjuganov morao da dejstvuje tako kako to zamišlja demokratični Dmitrij Gubin? Zar samo zato što je u proleće 1996. Boris Jeljcin postupio tako što je odbio berićetnu ideju generala Koržakova, i umesto da proglasi vanredno stanje, raspisao predsedničke izbore? Stvarno ne razumem. Ne zjuganovsku potencijalnu strategiju (tu mi je manje-više sve jasno), već način razmišljanja slobodoljubivih interpretatora istorije.
Bratski spor demokratičnih Slovena
No dobro. Lirski intermeco je završen, te sada ponovo možemo da se vratimo na konkretne primere mišljenja u stilu „da je bilo (ili nije bilo)…“.
Da cinični Čubais svojevremeno nije stvorio oligarhijsku klasu, već da je lepo dao vlast pametnom i zahvalnom Javljinskom, danas bi u Rusiji cvetala prava demokratija – govori nam članstvo političke partije Jabloko. I šta na to reći? Seljačko iskustvo nam govori da su za politiku nužni resursi. Seljačko pamćenje nam došaptava da je svojevremeno Jabloko bila širokogrudo finansirana udruženim snagama medijske grupe Most V. Gusinskog, zatim od nesebičnog generala KGB-a V. Bobkova, a bogami dosta obilno i od strane svete porodice Lužkovih. Kakav konglomerat! I naravno, pošto je ova vesela grupa podržavala Jabloko, ona ni u kom slučaju nije oligarhiska. I uopšte, kao politički partner, Lužkov je neuporedivo bolji od Čubaisa. Zar ne?
Da su u svoje vreme poslušali R. I. Hazbulatova – tvrdi R. I. Hazbulatov – sve bi bilo sasvim drugačije! Istina, stvarno bi bilo. Nema spora.
Da Elena Baturina nije bila žena gradonačelnika Lužkova, njen bi kapital bio mnogo veći – bez dvoumljenja nas uverava bivši gradonačelnik Lužkov. To je takođe istina, jer malo je falilo da E. N. Baturina postane žena premijer-ministra. To bi se dogodilo da je umesto Putinovog Jedinstva u savezu sa desnim liberalima, na izborima l999. pobedio antiputinovski tandem Primakov-Lužkov, u savezu sa regionalnim teškašima tipa Šajmijev, Rahimov i Mogamedov, a u koaliciji sa levo orijentisanim liberalima i komunistima, sa veoma izglednom perspektivom parlamentarne većine.
Da se V. V. Putin nije kao najcrnji rob galijot prosto satirao veslanjem na državnoj galiji, nego da se mirno i natenane bavio samo biznisom i, kako to već naravno doliči skromnom pukovniku KGB-a, kontrolisao samo trećinu izvoza nafte i gasa iz Rusije, on bi takođe bio mnogo srećniji, a možda i još uspešniji. Zar ne?
Da je D. A. Medvedev imao više odlučnosti i snage, i da je u nekim kritičnim momentima pokazao da je sposoban da se izbori za barem neki minimum samostalnosti, onda…
… onda V. V. Putin ne bi njega izabrao za predsednika.
Da Jeljcina nije mučio kompleks krivice zbog raspada SSSR-a i da nije poželeo da na svom mestu vidi čoveka spremnog da se uhvati u koštac sa državnim problemima, lidera čvršćeg i surovijeg nego što je on, mi bi za predsednika imali S. Stepašina, S. Kirijenka ili bog zna koga još. I niko ne zna da li bi to bilo bolje ili lošije.
Da građani Rusije malo manje vole da nasedaju na jeftinu retoriku, da nemaju tu tako skarednu sklonost da se prosto upišaju od oduševljenja kada sa nekog višeg mesta čuju vrcavu duhovitost s klozetskom tematikom, da umeju da misle svojom glavom i da tek onda izlaze na izbore…
Da se one tetkice što ih redovno zapošljavaju u izbornim komisijama ponašaju prema svojim poslodavcima manje pokorno, i manje tupavo podanički…
Da omladini nije do te mere sve svejedno…
Da mi kojim slučajem preciznije i zanimljivije umemo da formulišemo svoje ideje i da ih potom donesemo do čitaoca/birača…
Da kod nas postoji čitalac/birač…
…onda bi sve bilo drugačije. Naravno.
Niz ovakvih i sličnih rasuđivanja svedoči o iscrpljenosti diskursa. Primedbe su artikulisane, odgovori su stigli, a potom proglašeni za nezadovoljavajuće; pa su onda ipak ponovo artikulisani… Duskusija se ciklično kreće u začaranom krugu, bez potrebe da osvaja slušaoce. Pokušaji da se nečim svežim privuče pažnja publike završavaju se ili pesničenjem u televizjskom studiju (hit sezone), ili nekom konspirološkom bajkom, ili ultra-bezumnom idejom kao što je organizaciono, geotektonsko ili klimatsko oružje koje je od strane uvek budnih pripadnika sveopšte globalne zavere upereno direktno na Rusiju.
Narastajuće razmere ludila koje je već prihvaćeno kao norma i koje zanemaruje realna pravila ljudskog bitisanja, postaju zaista uznemiravajuće.
Bratski međusobni spor demokratičnih Slovena pojavio se kao koeficijent opšte krize reči i misli koja se široko manifestuje u putinskoj Rusiji. Podužući svoj prst u nebo i glasno vičući „Pokajte se, vi nesrećni bezbožnici!“, partija Jabloko, inače starosedelac Dume iz 90-ih, neodoljivo liči na oca Fedora, koji u drugoj ruci drži ostatak lužkovske kobasice i čvrsto je pritiska na svoje čisto srce. Krajnje nezanimljiva strategija. I po formi, i po sadržini. Birači traže nove ideje, novu konkretnost. Zato je Aleksej Navaljnij toliko popularan. On ne govori ni o pravima, ni o slobodama, ni o pravednosti. On piše i govori samo o konkretnim, svim stanovnicima putinske Rusije razumljivim – parama.
Uostalom, moguće je da će po principu „bolje vrabac u ruci“, decembarski izbori 2011. uspeti da se već nekako izguraju po starom. Seljačka logika nam govori da je ipak bolje imati putinsku Dumu s Javljinskim, nego putinsku Dumu bez Javljinskog. Pa nećemo valjda da glasamo za Zjuganova. Ili za Bogdanova. No bez obzira na to, ove će muke demokratije biti poslednji trzaji vremena 90-ih, vremena kada je u Rusiji bilo života, bilo izbora i gde je postojala nada u budućnost.
Isto tako banalno, svode se i računi bardova komunizma, socijalizma, nacional-patriotizma, antiglobalizma, a u poslednje vreme čak i razvijenog putinskog centralizma. I stvarno, koliko puta u javnosti on treba da se pokaže do pola go, kako roni na morsko dno i voza se tamo-amo na motociklu, sve u odgovor na realne ekonomske i socijalne probleme?
Rusija polako prilazi rubu socijalne i kulturne katastrofe, situaciji u kojoj (a) više nećemo imati o čemu da govorimo, (b) s kim da govorimo i (c) u kojoj nam prećutno neće biti potreban ni jezik na kome ćemo moći da govorimo. Savremenici smo epohe koja se slavi himnom mukanju. Vlast se svojski i s jasnim ciljem potrudila da u ljudima umanji potrebu da budu čovečni – i u tome je sasvim uspela. Narod, pri mom punom uvažavanju svega što ta reč znači i u sebi nosi, danas može da proguta to što bi pre deset godina glatko odbio. Vesti o eksplozijama na Severnom Kavkazu (gde je hvala bogu uveden ustavni poredak), izazivaju taman toliko emocija koliko i vremenska prognoza: ponovo kiša krvi. Neko nekog opet namače u nužniku. Ko? Koga? Zašto? Ma šta me briga…
Mu-u-u!
Iz dana u dan, neprestano i sve odreda lažući, ni oni sami više ne primećuju koliko su duboko pali, dokle su stigli u svojoj degradaciji. Koje li su to glave bile u stanju da smisle i realizuju Putinovu ronilačku egzibiciju za anforama i to baš u danima desetogodišnjeg tužnog jubileja tragedije na atomskoj podmornici Kursk? Naravno, samo one u kojima su, zbog potpunog odsustva bilo kakve konkurencije, mozgovi vrlo upešno pretvoreni u pihtije. Jer, kome god da je još ostao ako ne gram savesti, a ono makar malo sećanja, videvši Putina kako ponosno drži svoje tek izronjene anfore, pašće na pamet veoma prosta asocijacija: „Kad je već tako hrabar, lepo građen i srećne ruke, zašto se pre deset godina nije odvažio da zaroni (u političku odgovornost) i pokuša da spase život makar jednom od 118 poginulih mornara, nego je, prvo ćuteći, a potom, kada je vest već procurela, praktično ništa ne čineći, celu posadu podmornice ostavio na morskom dnu?“
Ali ne. Umesto sećanja – TV mukanje i virtuelni narod, složno se pridižući sa kolena. Sve zajedno – prazna decenija. Ništavne godine, sve odreda s nulama.
I čuvari vlasti, i njeni „rušitelji“, i nepopravljivo ohole usedelice i stare neženje demokratije – svi zajedno su postali neopisivo dosadni. Čak i sami sebi. Sociokulturni prostor se raspada na sekte isključivo ličnih interesa. Niko nikog ne sluša i svako priča neku svoju priču u koju samo on veruje. Ili, što je sve češće, ni on sam više ne veruje. A nacija kojoj je adekvatno artikulisani i živ ruski jezik postao nepotreban i koju objedinjuje samo mukanje, fudbal i sise tobožnjih špijunki – to je nacija osuđena na izumiranje. Zato je – po analogiji s Navalnim – Dmitrij Bikov tako popularan. On govori konkretno i jasnim živim ruskim jezikom. I hvala bogu da je tako, jer da njega nema, pomislio bih da nam je već došao kraj.
Epoha putinskog koncenzusa je na izdisaju. Doduše, ova tvorevina koju od milja zovu vertikala vlasti još uvek stoji vertikalno, no njena je unutrašnjost skroz šuplja, a atmosferski pritisak u njoj je u naglom padu. Nije mi namera da predviđam nekakvu oluju, nekakvu opštu buru nemilih društvenih dodađaja, no povremene jače nepogode će tu i tamo biti neizbežne. I one ni u kom slučaju neće doći iz širokih narodnih masa (kojih nema), već iz nomenklaturnih slojeva koji će najverovatnije silom pokušati da zadrže ili među sobom preraspodele vlast nad ovom pustinjom.
Radi očuvanja vlasti po svaku cenu, oni već odavno nisu u stanju da smisle bilo šta pametno. Znači, i dalje će kukavički smišljati nešto glupo. Samo ne znam dokle. Jer šta može biti gluplje i manje smelo od despotskog terora, zabrane opozicije i falsifikovanja izbora?
Dmitrij Oreškin, Ежедневный Журнал, 11.10.2011.
Prevod sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 30.10.2011.