Natpis: Neko voli stvrano, neko voli šatro, ja sam uvek smatr'o da je bolje šatro.
Foto: Slavica Miletić

Ooo, kako je to slatko – objektivna odgovornost. I čiča-miča, gotova priča. Nije hteo Nebojša ni da me prisluškuje ni da me ubije, nije on bio „uvezan“ u to, nisam to ni pomislio, a ni sad to ne mislim – tako nekako Vučić. I dodaje: pošto ni ja nisam bezgrešan (tu bi dobri Radovan III dobacio – ajde; ali nije on vodio razgovor na RTS-u, nažalost), praštam drugima (kao što se nadam da će drugi oprostiti meni, ostalo je u zagradi). Pod jednim uslovom – da su „samo“ objektivno odgovorni.

Zakuni se da me nisi ti prisluškivao i da nisi ti hteo da me ubiješ. Nisam, majke mi. To je to. Toliko je dovoljno. Jer, ne vidim kako je drugačije Vučić mogao da utvrdi da je Nebojša tek objektivno odgovoran. Dobro, možda je Nebojša dok je pričao sa Vučićem bio „uvezan“ na poligraf. I nije pre toga uzimao sedative. Dakle, sve je čisto. Može mu se verovati. Shit happens, možda je dodao Nebojša na tečnom engleskom, ali sve se to dogodilo mimo moje volje. Znam, Nebojša, oduvek sam ti verovao.

Tako govori čovek, mislim na Vučića, koji čita enciklopedije pred spavanje. Nema vremena za romane. Pa naslaže pet ili šest enciklopedija pored kreveta, da mu se nađu pri ruci kad ne može da zaspi. Dok ih čita, em uči, em se uspava. A uči jer mu je jednom Shimon Peres rekao da onaj koji ne uči – nazaduje. Neće Vučić da nazaduje, on samo hrli napred – tako što čita enciklopedije pred spavanje. Da je uzeo da čita Gogolja… Hm, ko zna, možda bi ga morili košmari do jutra. Enciklopedije su bezbedne.

Pa dobro, šta kažu enciklopedije o objektivnoj odgovornosti? Objektivna odgovornost, u građanskom pravu, vezuje se za opasne stvari ili opasne radnje koje mogu napraviti štetu. Nema namere da se napravi šteta, ali se šteta dogodila zbog opasne stvari ili opasne radnje. Recimo, bolnica je objektivno odgovorna ako u njoj zbog neispravnog aparata pacijent izgubi život. Stoga je razumno u tom slučaju od bolnice tražiti odštetu. To je i neka vrsta pritiska na bolnicu da vodi računa o ispravnosti aparata.

Policija nije bolnica. Mašine za prisluškivanje radile su besprekorno. Dakle, u policiji nije bila stvar u aparatu, nego u opasnoj radnji. U bolnici, ako lekar pogreši i zbog toga pacijent izgubi život, i za to je opet objektivno odgovorna bolnica. U policiji, oni koji su prisluškivali, tvrdi Vučić, pogrešili su jer su prisluškivali njega. Policija je za to objektivno odgovorna, a sa policijom zajedno i Nebojša, kao ministar nadležan za njen (pogrešni) rad.

Analogija škripi, ne radi ni malo, ali uzmimo da radi. Po analogiji dakle, policija bi Vučiću morala platiti nekakvu odštetu, to jest Nebojša bi, sve i ako je „samo“ objektivno odgovoran, morao da plati za napravljenu štetu. Ali, neće platiti, jer mu je (grešni) Vučić oprostio. Što opet zbunjuje. Jer, i objektivna odgovornost je – odgovornost. I utvrđuje se na sudu. I sud, kada je utvrdi, odmerava kaznu. Vučić nije sud. Zato on može da prašta. Ali, sud ne može. Ako je Nebojša objektivno odgovoran, mora na sud.

Međutim, nije objektivna odgovornost u smislu građanskog prava jedini vid objektivne odgovornosti. Jedan drugi njen vid ovde je mnogo zanimljiviji – komandna odgovornost. Jeste, komandna odgovornost je takođe vid objektivne odgovornosti. Istorija komandne odgovornosti, o kojoj je zanimljivo pisao i govorio Vojin Dimitrijević, nije duga. Počeci njenog pravnog sankcionisanja leže u postupcima za ratne zločine u 2. svetskom ratu. Ideja je bila da naredbodavci ne smeju izbeći gonjenje.

Grubo govoreći, lanac komande vidi se kao lanac odgovornosti. Čak i kada nema tragova o konkretnim naređenjima, a obično ih nema, pretpostavlja se da je naredbodavac ili znao ili morao znati za gnusna dela svojih potčinjenih. Ako je znao, odgovaraće. Ako nije znao, odgovaraće jer je morao znati, a nije. Analogija između Nebojšinog slučaja i slučajeva zbog kojih je pravno sankcionisana komandna odgovornost praktično više ne škripi. Paralele se glatko povlače.

Kada kaže da je Nebojša „samo“ objektivno odgovoran, Vučić u stvari govori da je Nebojša morao znati da neko iz policije prisluškuje Vučića i da se neko sprema da ga ubije. Ako je znao, odgovoran je. Ako nije znao, opet je odgovoran i za takvu odgovornost mora snositi posledice. Dakle, svakako bi morao na sud. Ali, Vučić Nebojši oprašta, jer tobože pouzdano (dakle poligrafski) zna da mu Nebojša nije radio o glavi, pa nema veze što Nebojša u stvari ništa nije radio, a morao je barem nešto da preduzme.

Otkuda ova velikodušnost, gde su izvori ovog praktično beskrajnog kapaciteta za praštanje? Iako mu je glava u torbi, Vučić ide uokolo i „svojima“ štedro deli oproste. Prema „tuđima“ je, naravno, i dalje nemilosrdan i goniće ih do sudnjeg dana. Ali, Nebojša je, vidimo, siguran. Verujem, grešni Vučić prepoznao se u grešnom Nebojši. Objektivna odgovornost u smislu komandne odgovornosti noćna je mora za novoradikale. Tu enciklopedije ne pomažu.

Čitav višenedeljni vatromet oko prisluškivanja i pokušaja atentata završio se antiklimaksom: praštam Nebojši i uzdam se da će i meni biti oprošteno – tako je Vučić sinoć, pred spavanje, razgovarao, ne sa novinarom, nego sa samim sobom. Mani znanje i enciklopedije, san o nekažnjivosti, to smiruje Vučića.

Peščanik.net, 19.03.2021.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).