Zašto se o krizi u Grčkoj raspravlja u Nemačkoj? Jedan odgovor jeste da je to zato što su obe države članice novčane unije, koriste zajednički novac, pa su im privatne i javne finansije povezane jednim bilansom, da se tako izrazim. Da koriste marku i drahmu, to bi bilo drukčije. U stvari, ne bi.

Grčka se suočava sa krizom kursa, jedino što nema sopstveni novac i ne može da devalvira. Pa se zbog toga raspravlja u zemljama čije su banke najviše kreditirale grčki uvoz kako da se podele troškovi prilagođavanja na činjenicu da se svi dugovi ne mogu vratiti na vreme. Ista bi se rasprava vodila i da Grčka nije u novčanoj uniji, samo neposredno o tome kako da grčki budžet preuzme deo obaveza po dugovima, a nemački deo nenaplativih potraživanja. I jedni i drugi bi raspravljali o svojim bankama i o tome kako su i zašto došle u to da ne mogu da plate ili naplate nagomilane obaveze, a ne bi raspravljali jedni o drugima. Štaviše, dve bi vlade sarađivale, neposredno ili preko MMF. Jer bi gubici bili vidljivi čim bi došlo do devalvacije. Budući da sada devalvacija nije moguća, mora neposredno da se raspravlja koliki će deo troškova snositi poreski obveznici zemlje dužnika i zemalja poverilaca.

Razlika se može izraziti i na sledeći način. Zemlje koje imaju sopstven novac imaju i sopstveni platni bilans, pa se ne vidi povezanost fiskalnih bilansa, dok zemlje EU imaju zajednički platni bilans, pa se eventualna prebijanja vrše neposredno preko fiskalnih bilansa, a platni se bilansi ne vide. Tako da se u prvom slučaju postavlja pitanje da li je poreski obveznik voljan da sanira banke svoje zemlje, a u drugom da li je voljan da preuzme dugove poreskog obveznika neke druge zemlje.

Naravno, kada bi zemlje članice novčane unije uspostavile i fiskalnu uniju, raspravljalo bi se neposredno o ukupnom trošku i ko je koliko odgovoran za njega – gde bi trošak pao na bilanse banaka, preduzeća i domaćinstava, bilo neposredno ili preko poreskih obaveza.

Političke rasprave veoma mnogo zavise od toga kako se bilansi sastavljaju. Uzmimo primer sa predlozima poreske reforme. Preduzetnici gledaju svoje bilanse i vide da su u gubicima, što je, bojim se, stanje stvari u sektoru preduzeća, pa vrše pritisak da im se smanje poreske obaveze, po praktično svakom osnovu. Domaćinstva, opet, gledaju svoje bilanse i vide da ne mogu da sastave kraj s krajem, pa bi im pomoglo smanjenje poreza na dohodak, a i na potrošnju. I jedni i drugi, međutim, ne posmatraju neposredno državni budžet. To bi trebalo da je posao javnih vlasti, koje bi trebalo da na sebe preuzmu gubitke ili višak obaveza i preduzeća i domaćinstava. Tako da se istovremeno traži i smanjenje poreza i povećanje budžetskih obaveza. Ko će to da plati?

Ovo je lako videti ako se razume da, na kraju krajeva, postoji samo jedan bilans, onaj dohodaka pojedinaca. Oni kooperiraju u poslu i u razmeni, dakle posredstvom tržišta. Ali se sukobljavaju, na poslu ili u politici, kada je potrebno da primanja i obaveze raspodele na različite bilanse, preduzeća, domaćinstava i javnih finansija. To je lakše kada su bilansi pozitivni, a ne negativni, ali sada je ovo drugo vreme.

 
Blic, 01.05.2010.

Peščanik.net, 03.05.2010.