Biljana Srbljanović – intervju

Razgovor vodila Tamara Nikčević

U sklopu evropskog obilježavanja stogodišnjice početka Prvog svjetskog rata, bečki teatar Schauspielhaus će sljedeće godine na scenu postaviti za tu priliku specijalno poručen komad beogradske književnice Biljane Srbljanović, Mali mi je ovaj grob. Iako su joj, kako kaže, strane istorijske teme – “naročito zadata epoha” – Biljana Srbljanović je prihvatila ponudu i “kao iz topa” odlučila da osnovna tema njene nove drame bude – atentat.

“Atentat je ono što me opseda još od ubistva Zorana Đinđića, od 12. marta 2003.” – objašnjava Biljana Srbljanović. “Generalno, atentat mi je interesantan ne samo kao akt političke borbe, nego i u smislu etičkih posledica koje taj čin proizvodi na celokupno društvo.”

Prije nego ste počeli da pišete dramu Mali mi je ovaj grob šta ste znali o Sarajevskom atentatu?

Veoma malo; uglavnom ono što sam naučila u školi. Pored toga, u glavi su mi ostale pojedine slike iz dosta loših filmova Veljka Bulajića i Hajrudina Krvavca: opterećujući duh kiča partizanskog filma transponovan u 1914. Takođe, sećala sam se odjeka predstave Tajna crne ruke Ljubiše Ristića iz koje sam zapamtila nepodnošljivo urlanje u mikrofone, kao i lažnu informaciju da je, u trenutku ubistva, Sofija Kotek bila u osmom mesecu trudnoće. Moram da kažem da je u tom smislu na mene zbunjujuće delovala i činjenica da već sedam decenija u Beogradu imamo ulicu i Gavrila Principa i Masarika, ljudi koji su nosioci dve potpuno suprotne ideje emancipatorske borbe: prvi tiranoubistvom, drugi kulturnom obnovom. Simboličnu dihotomiju tog vremena nikako nisam uspevala da razumem, pa se onda time nisam mnogo ni zamajavala.

Kako ste se onda pripremali za pisanje drame? Osim Vladimira Dedijera, šta se još čitali?

Sarajevo 1914. Vladimira Dedijera mi je bilo ključno polazište za razumevanje ne samo istorijskog okvira, već i socio-psihološke pozadine i šire političke slike celog događaja.

Iako ni jednog ni drugog nikada nisam srela, u istraživanju sam imala dragocenu pomoć sarajevskog istoričara Harisa Zaimovića, direktora Historijskog Arhiva Sarajeva, koga sam upoznala preko “tviteraške veze”, kao i istoričara Harisa Jusufovića. Pored toga, čitala sam Vojislava Bogićevića – njegove transkripte celog toka suđenja – Trišićeve dragocene preglede štampe kao reakcija na atentat, ali i kasnije, oko izbijanja rata; zatim Ljubibratića, Pappenheima, Ćorovića, Werfela, čak i Ekmečića na koga me je, uprkos otporu koji imam prema tom čoveku, njegovim idejama i političkom angažmanu, uputio baš Haris Zaimović koji je insistirao da razdvojim čoveka i naučnika. Naravno, najviše sam čitala originalne zapise samih Mladobosanaca: njihova pisma, pesme, ideje, zabeleške i sećanja Gavrila Principa, Vladimira Gaćinovića, Nedeljka Čabrinovića, Bogdana Žerajica…

I, šta ste o njima saznali? U kom smislu su Vam bili interesantni?

Ti mladići su me, pre svega, zanimali kao ljudi, kao mlada, nežna ljudska bića; hrabri ili manje hrabri, promišljeni ili ludi; kao odvažni momci koji žive neke svoje životiće i koje žulja njihova zemlja, stvarnost koja ih okružuje; koji ne znaju šta bi i kako bi to izveli, ali znaju da to što sada žive nikako ne može biti sve; koji osećaju neku unutrašnju potrebu za velikim, pa makar i glupim gestom; koji imaju paničnu hrabrost i kojima se ruka trese i suza teče pri pomisli na ubistvo; a koji su ipak spremni na smrt. Zanimali su me ti mladi momci – i poneka devojka – u kojima sam videla sebe…

Sebe ste vidjeli u Mladoj Bosni?

Jesam. U njima sam prepoznala i neke svoje političke ideje.

Koje?

Pre svega, onu o kulturnom ujedinjenju Jugoslovena koje je, po mom mišljenju, i dalje nesumnjivo najsvetlija tačka naše savremene istorije. Pored toga, u Mladoj Bosni sam prepoznala i svoju sumanutu potrebu da menjam svet, da, po cenu da je celu raskomadam, iz cipele vadim kamen koji me žulja; prepoznala sam i ličnu impulsivnost i stalnu zapitanost: mislim li dobro ili se strahovito varam; šta je ovo što upravo činim…

Vidjela sam da insistirate na jugoslovenstvu mladobosanaca…

Evo, reći ću vam: na pitanje sudije Pfefera da se izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti i svojoj osnovnoj političkoj težnji, Gavrilo Princip odgovora: “Ja sam nacionalista Jugoslaven. Moja je težnja ujediniti sve Jugoslavene u kojoj bilo državnoj formi i osloboditi ih od Austrije.” Princip je tvrdio da je Srbo-Hrvat i da govori hrvatsko-srpski; na pitanja o veroispovesti, uglavnom se cinično smejao.

I ostali zaverenici su imali gotovo identične stavove… Onom divnom lekaru Pappenheimu, umirući Gavrilo je rekao da ni kao dete nije verovao u boga. Najzad, ne zaboravite da su tokom suđenja optuženici iz sprdnje tražili da se “taj bog na kojeg se svi toliko pozivaju” pozove kao očevidac, da kaže šta se stvarno dogodilo u atentatu. Hoću da kažem da je sve ono sto je Gavrilo Princip govorio o nacionalnom osećanju, o kulturnoj pripadnosti, o potrebi za oslobođenjem malog čoveka i odbacivanju jarma, pre svega, ekonomske eksploatacije zapravo u srži mladobosanske ideje.

Zbog čega onda pojedini istoričari – na svim stranama – toliko insistiraju na Principovom srpstvu?

Velikosrpski nacionalisti uporno pokušavaju da prisvoje ideju Mlade Bosne; istovremeno, bosanski i hrvatski nacionalisti se, ukidajući joj istorijski značaj, trude da tu velikosrpsku laž i potvrde. Tako su se na istom poslu ujedinjeni našli i osnivači Srpske demokratske stranke – koji, devedesetih, pevaju Principu “ubici” – kao i oni koji su pohitali da mu prvih dana rata izvale stope u asfaltu pred Latinskom ćuprijom i da mu, kao Srbinu, zametnu svaki trag. Na kraju, ispade na Principa u Sarajevu nikada nije ni bilo… Lično, kažem, čvrsto verujem u plemenitost Principovog i mladobosanskog jugoslovenstva.

Kakvo je ono?

Osvešćeno! Do tog su jugoslovenstva Mladobosanci došli emancipacijom, razmišljanjem, susretima sa drugačijim od sebe. Kada, recimo, Princip u čudu beleži da se združio s Ivom Kranjčevićem – koji je, za razliku od njega, Hrvat i katolik – da njih dvojica imaju identične poglede na svet, da se istom raduju i za istim tuguju, jedini iskreni i pošteno izgovoreni zaključak Gavrila Principa je: “Počinjem da mrzim šovene.” A ta ideja je revolucionarna! I za ono, a bogami i za ovo vreme. Inače, Gavrilo Princip u mojoj drami nije ni terorista ni junak; on je pre svega žrtva.

Čija?

Suludog kosovskog mita, te viševekovne ode ubistvu kao vrhunskom herojskom činu i jedinom ispravnom sredstvu političke borbe. Sarajevski atentat je – kaže i Vladimir Dedijer – nemoguće razumeti ako ne razumete suštinu kosovskog mita: glorifikaciju ubistva Murata od strane Miloša Obilića. Koje je, uzgred, klasičan atentat. Po mom mišljenju, kosovski mit nije samo posveta hrabrosti jedne inferiorne vojske koja je u direktan sukob sa jačim ušla zbog ideala odbrane sopstvene religije; on je, pre svega, veličanje moralno sumnjivog čina koji se ustvari odigrao nakon završene bitke, kada je Obilić, kao pripadnik poražene vojske, na prevaru ušao u generalštab suprotstavljene strane i u činu klasičnog atentata likvidirao njihovog vođu. Obilić, dakle, nije ubio Murata u bici, u jurišu jednog vojnika na drugog; likvidirao ga je u atentatu, što će, u predstojećim godinama i vekovima, biti uzdignuto na nivo najsvetijeg herojstva. Tumači se nikako ne slažu oko samog trenutka Obilićevog napada, što govori o tome koliko je neprijatna činjenica da je bitka već bila okončana kada se atentat dogodio. A sama teza da je atentat izvršen na početku bitke, naravno, nema istorijsku, a ni potporu ratničke logike.

Osim kao žrtvu kosovskog mita, kako ste još vidjeli Gavrila Principa?

Princip je čovek koji oseća strahovitu potrebu pravednika da učini nešto za oslobođenje od okupatora, za ujedinjenje Južnih Slovena; pritom, u svom obrazovanju, u kulturnom modelu na kome je rastao, osim baš takvog atentata, nije mogao da pronađe drugačije političko sredstvo. U tome je, po mom mišljenju, sadržan tragični paradoks Mlade Bosne: ljudi sa emancipatorskim težnjama, hrabri, odvažni, pametni i pre svega veoma mladi, jedino za čim mogu da posegnu u toj strahovitoj unutarnjoj potrebi za revolucionarnom borbom je ono što poznaju iz lokalne mitologije – za tiranoubistvom kao povodom buduće revolucije. Zato je čitava stvar toliko i komplikovana i zato generacije na prostorima BiH i Srbije Gavrila Principa na smenu obožavaju i mrze. Jer, Principov paradoks je za nas – ljude izrezbarenih duša i žrtve poslednjih ratova – nekako uvek pitanje ili-ili: ili si Srbin ili nisi; ili si ubica ili si žrtva; ili si terorista ili si heroj. A Gavrilo je i Srbin; i nije i jeste ubica; i žrtva je; i nije ni terorista ni heroj. Umesto svega, Princip je hrabri, mladi, ludi dečak koji je verovao da čini dobro. Eto, tako sam videla Gavrila Principa. Na kraju, ne zaboravite i da je u sklopu svoje zatvorske kazne, Princip svakog 28. juna bio dodatno osuđen da boravi u tami; bez hrane, kreveta, vode, bez svetla…

Kakva je to kazna?

Strašna! Gavrila Principa je Austrija na taj način primoravala da svakog Vidovdana u tišini razmišlja o onome što je učinio. I to je možda bila najteža i najtačnija kazna za Principov čin: kao čovek od savesti, od misli, od reči, kao plemenit čovek, Principu je teško padalo da se seti ubistva koje je počinio i da razmišlja o posledicama koje je – pre svega po druge – to ubistvo donelo. On se nikada do kraja nije pokajao. I neka nije! Ali nikada svoj čin nije veličao kao nešto veliko i sveto; doživljavao ga je kao strašno zlo koje je neko morao da preuzme na sebe. Razdirala ga je savest. O tome je razmišljao svakog Vidovdana koji bi preostajao od ono malo dana koje je u mukama poživeo. Politički čin je nosio s ponosom i hrabro. Ubistvo kao ljudska tragedija ga je mučilo do kraja. Po mom mišljenju, oni koji veličaju Vidovdan namerno veličaju ovo drugo – najtežu Gavrilovu muku; glorifikuju sam čin ubistva, osvetu i krvavu potragu za pravdom, zaboravljajući pritom da svaki atentat, bez obzira na to koliko ciljevi bili opravdani, od nas pravi zločince. Uostalom, i za Obilićev prvi Vidovdan Njegoš lepo kaže: “Miloš baca u nesvijest ljude/al u pjanstvo neko prećerano.”

Za razliku od Gavrila Principa, prema Dragutinu Dimitrijeviću Apisu nemate simpatija; naprotiv. “Apis je krupan, neprijatan čovek. A stalno se smeši”, kažete na jednom mjestu.

To je tačno. Apis je jedan od najmračnijih likova koje je ova zemlja ikada imala. On je zlikovac šekspirovskog tipa, bedna kukavica koja se, čak prema svedočenju njemu naklonjenih istoričara, strašno ponizila odlazeći u smrt. To je čovek koji je inicirao okretanje kosovskog mita u novi narativ koji će obeležiti XX vek: ubistvo ne stranog tiranina ili okupatora, već ubistvo svoga… Znate, ne mogu da razumem državne počasti i glorifikaciju jedne kukavičke dinastije kakvi su Karađorđevići koja je na vlast došla zahvaljujući strahovitom zločinu koji je, zajedno sa Crnorukcima, izveo Dragutin Dimitrijević Apis.

Govorite o 1903, ubistvu Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin?

Naravno. Ali, kako smo se mi to odlučili da rehabilitujemo jednu bivšu dinastiju a da o drugoj ne govorimo ništa? Ali, vratimo se Apisu: to je čovek koji je uvek znao da iskoristi sve ono najplemenitije i najnevinije; tako i mladobosance. Posebno Gavrila Principa. Princip, Čabrinović i Grabež nisu ni sanjali do koje mere su iskrorišćeni i izmanipulisani u smislu da su navodno sami smislili atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Pa, čin ubistva, oružje i otrov koji nije delovao inspirisao je i opremio sam Apis. Kada pred svojim grobom kaže da “stižu ruke onog sarajevskog mrtvaca”, Apis zna zašto je osuđen i zna da je to samo deo njegovih zločina. Istovremeno, karakter uobraženog, egocentričnog zločinca sasvim liči na opise dinarskih Slovena koje sam našla kod Jovana Cvijića: ti ljudi, mahom pastiri, imaju vremena za dokolicu, za fantaziranje, za izmišljanje neke svoje filozofije potpuno istrgnute i sasvim mimo sveta; e, to je Apis u svojoj suštini!

“Pa šta onda čekaš? Šta te sprečava? To što smo u uniformi?” – pita Vaš Apis Danila Ilića. “Pa to je normalno, to je zato što je posao koji obavljamo takav. To je naša radna i svakodnevna odeća, znači, recimo, lekari izađu u belim mantilima, rudari izađu u rudarskim kombinezonima… razumeš?” Vaš junak, dakle, parafrazira ono što će, novembra 2001, pravdajući oružanu pobunu JSO, izgovoriti tadašnji predsjednik SRJ, Vojislav Koštunica. Pretpostavljam da to nije slučajno?

Nije, naravno. Za mene je Vojislav Koštunica pravi intelektualni i moralni Apisov naslednik. Kao i taj Cvijićev dokoni pastir i lenjivac, i Koštunica sedi i razmišlja o ljudskoj sudbini, rezonujući da sve što radi radi za dobrobit srpstva; pa mu je time sve i dozvoljeno. A onda mu mi to i omogućimo tako što ga u tome ne sprečimo. Kao i Apis, i Koštunica je za mene paradigma, simbol; on je preokret čije posledice i danas strahovito trpe i zemlja i ceo region.

Negdje pred kraj drame, Danilo Ilić čita Apisu pismo koje je takođe lako prepoznati: posle ubistva Zorana Đinđića, Koštunica se istim riječima obraća svom “dragom Aci“ Tomiću, šefu KOS-a, tokom policijske akcije Sablja uhapšenom zbog sumnje da je učestvovao u pripremi atentata. Mislite da će bečka publika razumjeti ove Vaše aluzije?

Ne znam. Doduše, ne verujem ni da će ovde, na našim prostorima, mnogo ljudi u publici tako lako prepoznati veze i aluzije o kojima govorite. Ljude jednostavno nije briga. I zbog toga je ovde svaka pobuna postala nemoguća. Svi se bune tako da ih to ništa ne košta. Kod nas su i pankeri postali kmetovi: obračunavaju se sa zamišljenim protivnikom – OMG hranom, liberalnim kapitalizmom, ćoravim vojnicima na Kosovu – ali ni reč ne izuste onda kada vam pred kućom ubiju pedera, kada deci kradu najosnovnije obrazovanje, kada žene brutalno ubijaju, a mediji ih proglašavaju kurvama, kada psima seku šape, a mačke trpaju u veš mašine… Te pankere i buntovnike to ne brine…

Šta Vas brine, Biljana? Protiv čega se Vi bunite?

Za početak, ne bežim od sebe… Često razmišljanje o vezi Crne ruke i političke pozadine atentata na Zorana Đinđića i onda shvatim: e, to sam ja! To sam, ono, najiskrenije ja. Čvrsto verujem da između Crne ruke i Đinđićevog ubistva postoji ne samo istorijska i politička veza i aluzivnost, već i neka unutrašnja, poetska logika. Likove u svojoj drami ipak gradim kao sasvim svoje, izmišljene; stvaram ih ni od čega, ali kao ljude od krvi i mesa. I pokušavam da pratim neku poetsku zakonitost u kojoj su mnogi dramski motivi mogući, logični i objašnjivi; čak i kada de facto o tome ne znamo ništa. To je ono što je meni bilo važno da kažem…

Bilo Vam je važno da podvučete tu neprekinutu vezu Crne ruke, Ujedinjenje ili smrt, svih naših apisa…

Upravo je taj kontinuitet najgore zlo koja ova zemlja ima. Strašna je naša okrenutost tajnom zločinačkom udruženju koje samo menja nazive – Narodna odbrana, Ujedinjenje ili smrt, OZNA, Udba, DB, BIA, KOS – a koje u suštini uvek ostaje isto: isti šinjel odvratnog, mračnog društva i ljudskog taloga spremnog na sve, pa i na najgore zločine. Naravno, sve u svoju korist i u cilju promovisanja svoje patološke ideje vodilje o Velikoj Srbiji. Znam da mi se mnogi ljudi smeju, znam da odmahuju rukom… Znate, onaj ko je čitao Ustav Crne ruke ili onaj ko nešto zna o crnorukaškim akcijama i moralnom otpadu koji ih je sprovodio, taj će, uporedi li ih sa licima koja su 12. marta 2003. godine u Koštuničinom kabinetu otvarala viski kako bi proslavila metak u srce Zorana Đinđića, lako uočiti sličnost. Ako je ne pronađe, onda je ili lud ili glup.

Uzmite bilo koji nasumični citat iz Pijemonta, časopisa Crne ruke – govorim o periodu aneksione krize ili nešto kasnije – i samo izbrišite datum: lako ćete prepoznati narativ koji su plaćeni novinari kukavički podmetali pripremajući atmosferu za atentat. Evo vam primer: “Ne tvrdimo da je premijer svestan izdajnik, ali on je fatalan za Srbiju i njemu niko ne veruje. Od njega se nikakvo dobro ne očekuje. Stoga je od početka stalan zahtev redakcije uklanjanje premijera. Neka ga nosi mutna voda daleko od ove napaćene zemlje. S nacionalnog i državnog gledišta, premijer je zajedno s ljudima njegovog kova groba ploča Srbije i srbstva.” Ako ovo ne liči na Tijanićevo: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće…”, ne znam šta onda liči. Samo što je ovde reč o tekstu iz 1912. A kao da je iz 2003, je l’ da?!

Jeste li razmišljali da napišete dramu o Zoran u Đinđiću?

Nekoliko puta sam razmišljala da napišem umetničku formu o Zoranu Đinđiću, ali nikako ne pronalazim način. Valjda sam suviše blizu i suviše zainteresovana da bih mogla da se odmaknem od istorijskih činjenica i da izmaštam svog Đinđića, taj dramski karakter koji bi bio baziran samo na pravom Zoranu Đinđiću. Kao čovek, Đinđić je za mene velika nepoznanica. Doduše, moram priznati da me kao takav mnogo i ne zanima. Kako je sebi mogao da dozvoli da bude ubijen, kako nije znao, nije pitanje za mene; više me muči to – kako smo mi tako nešto mogli da dozvolimo. Jer, sva odgovornost je na nama; na svakom od nas.

Kada razmišljam o Zoranu Đinđiću, pre svega razmišljam o nekoj strašnoj slici koju sam sebi sklopila čitajući izveštaj sa autopsije njegovog tela nakon atentata: kako su mu, natopljene krvlju, stvari dopremljene u crnom najlon džaku; kako mu izgleda krvava košulja, koje je boje i veličine; kako mu je lice sveže izbrijano, a u sklopljenim očima još stoje kontaktna sočiva; kako mu je srčani mišić u dužini od tri centimetra uzdužno raskidan; i kako ima zdrave, negovane zube… Eto, to je Đinđić koji je meni urezan kao lik. Njegovu krv na neki način osećam i na svojim rukama. I za to osećanje, nažalost, ne umem da nađem ni umetničku formu ni pravi politički odgovor.

A imate li odgovor na pitanje kako to da se u Vašem Jugoslovenskom dramskom pozorištu ne igra Mali mi je ovaj grob?

Sticajem za mene neobičnih okolnosti, to pozorište je od drugog autora naručilo dramu na potpuno istu temu i identičnog sadržaja. Vremena su takva, smutna; dešavaju se smutne stvari… Ipak, moj komad je, na moju sreću, zainteresovao velikog sarajevskog reditelja, Dinu Mustafića, pa će u koprodukciji sarajevskog MESS-a, beogradskog Hartefakta i Bitef teatra – a u Dininoj režiji – moj komad biti izveden i na našem jeziku, u februaru 2014.

BH Dani, 10.07.2013.

Peščanik.net, 13.07.2013.