Kada čuh da će poznati analitičar Politike, RTS, B92 i član izbornog tima Pressa biti nosilac liste NOPO, najpre sam mislio da vest nije tačna. Kada sam vest video u Politici, pomislio sam da se radi o uspeloj manipulaciji Njuz.net-a. Ali, kada su sve potvrdili i nezavisni izvori nije više bilo dileme: nezavisni politički analitičar stvarno ulazi u izbornu trku kao nosilac liste partije vlaške nacionalne manjine. I sad, nije da želim da skrećem pažnju na ovu besmislenu kampanju, još manje da skrećem pažnju na još besmisleniju stranku NOPO. Ali, pošto su sve naše stranke pomalo NOPO, a NOPO je očigledno legitiman deo naše javnosti, ipak da vidimo o čemu se radi.
Stvar sa NOPO zanimljiva je, što reče Homer Simpson, na toliko mnogo nivoa. Najpre, NOPO bi trebalo da bude falš zamena za opciju nevažećih listića. Ali, ovo će biti važeći nevažeći listići koji će, ako ih bude oko 16.000 dovesti našeg analitičara u parlament. Tu ima nekoliko nivoa sitnih manipulacija: nevažeći listić je važeći, vlaška stranka nije vlaška, „Nijedan od ponuđenih odgovora“ nije glasačka mogućnost nego partija; koliko se sećam, upravo nosilac liste misli da je vlaško pitanje “naduvano” itd. Recimo da će 10% budućih glasača NOPO zaokružiti „nijedan od ponuđenih odgovora“ samo zato što će tu opciju na glasačkom mestu prvi put videti, pa im se može učiniti da je to izlaz iz njihovih glasačkih muka. Ovako bogatu političku ponudu nema samo NOPO. Iz potpuno istih razloga je DS požurila da njena lista bude prva na glasačkom listiću, a skoro sve stranke su za predsednika države kandidovale svoje lidere, da se ljudi ne zbunjuju oko dva kandidata. Čini se da je osnovna karakteristika ove kampanje to da se stranke biračima obraćaju kao da su glupi, to jest da se mora biti prilično glup pa glasati za njih.
Najveći skandal, međutim, nisu ove manipulacije, nego program koji je formulisan u okviru NSPM kao Inicijativa za spas Srbije, a koji je kasnije prihvatio i NOPO. Ono što su u NSPM propustili da vide jeste da im je program nešto kao nacionalistička autoritarna čitanka. Celi program se zasniva na istrazi izdajnika. U prve dve tačke se poziva na neposredno odlučivanje referendumom, ali samo da bi se eventualno nadglasali izdajnici koji su za EU i NATO, u trećoj se traže kazne za izdajnike, u četvrtoj za medije koje prenose izdajnike, u šestoj se traži obeležavanje izdajnika koji se finansiraju iz inostranstva, u sedmoj se onemogućava izdajnička saradnja sa neprijateljskim državama, u osmoj se traži reforma koja će omogućiti čvršće vezivanje politike za „narod“ kao antipod izdajnicima, od devete do 18-e, ređaju se toposi militantno-patrijarhalno-nacionalističkog morala: od tema žena i homoseksualaca, do Srpske razvojne banke i orijentacije na Istok. 19. tačka se zalaže za obaveznu upotrebu ćirilice kao sredstva za prepoznavanje pravih i nepravih Srba, dok se 20. zalaže za vojnu obuku, kao poentu svega. Osim obaveze poslodavaca da otpuštenima isplati otpremnine, koja je tu da se podvuče borba protiv nepravde, i obaveznog testiranja ministara na drogu, koja je tu iz ko zna kog razloga, sve tačke programa deo su iste šeme nacionalističke ideologije.
A u stvari, “Izdajnik”, ma koliko se nacionalistima činilo drugačije, nije legitiman pojam u demokratiji. Izdajnik je ne samo neko ko šteti interesima države, nego i onaj ko zna da šteti. Odnosno, izdajnik je neko ko se slaže sa nacionalistima u pogledu sadržine nacionalnog interesa (jer nacionalisti ne mogu da zamisle da se neko s njima ne slaže), ali namerno radi protiv toga. Problem je to što se “izdajnici” mahom ne slažu sa nacionalistima, i, pored toga, čak i da se slažu nacionalisti to ne bi mogli znati, pošto to spada u unutrašnja stanja neke ličnosti. Šikaniranje i proganjanje zbog unutrašnjih stanja ne postoji u demokratiji, ali je zato pravilo u okviru autoritarnog načina mišljenja. Ovaj jednostavan argument još nije uspeo da nađe svoj put do pola političke scene i pola medija i analitičara, a ni do NSPM.
Nije čudo da je “patriotska omladina” rado prihvatila program otkrivanja i suzbijanja “nepatriota”. Pri tom, u NOPO (Nijedan od ponuđenih odgovora) nisu primetili da su ovi nacionalistički odgovori već ponuđeni. Već ih otvoreno zastupaju DSS, Dveri i SRS. 19. tačke o ćirilici setio se ranije PUPS. Ima tu nešto i za demokrate: ni reči o korupciji, o monopolu nad medijima, o nastavku tranzicije i privatizacijama. Sve u svemu, inicijativa je kompilacija načina na koje se može vežbati autoritarnost i, nažalost, već je široko prihvaćena. Ako glasate za bilo koju stranku naših ujedinjenih regiona besmislice glasaćete i za po koju tačku inicijative NOPO i NSPM.
Ali, nije problem to što će neko, možda i svih 16.000 ljudi, glasati za NOPO; problem je nivo javnosti u kome program NOPO prolazi kao nešto normalno, kao još jedan od ponuđenih odgovora. Problem je što toliko mnogo ljudi misli o izdaji kao osnovnoj političkoj koordinati, pripremajući se za domaći obračun. I što svite nacionalističkih stranaka to podržavaju, ponekad i sa ove NOPO pozicije. Problem je što je moguće da nosilac liste NOPO svojevremeno kroz celi Utisak nedelje insinuira da je Svetislav Basara taj koji namerno šteti Srbiji, dok on brani njenu čast i dostojanstvo.
Nijedan od ponuđenih odgovora, uspeo je čak da u svom imenu ostvari jednu od osnovnih šema ideologije uopšte: “Svi su diskvalifikovani, osim mene”. Jer, iako po logici i NOPO spada u ponuđene odgovore koje treba odbaciti, ipak i ne spada jer se za njega može glasati.
Cena koja se plaća da bi se istovremeno bilo na obe strane je praznina. Kada bi nekoga iz Nijednog od ponuđenih odgovora pitali zašto da ne glasamo ni za jedan od ponuđenih odgovora i za šta glasamo kada glasamo za Nijedan od ponuđenih odgovora, pretpostavljam da bi odgovor bio jednostavno – Ne znam.
Ako ne verujete, proverite.
Filozofija.info, 18.04.2012.
Peščanik.net, 19.04.2012.
