Biografija Olge Popović-Obradović

U onoj meri u kojoj ničiji život ne protiče van vremena i prostora, svaka je biografija, u malom, i istorija vremena i prostora koji su pojedincu dani.

Olga Popović–Obradović je rođena 14. aprila 1954. godine u Mariboru (Slovenija). Deceniju posle Drugog svetskog rata, koji je obeležio živote oba njena roditelja. Otac, Vujadin Popović (1916–1991) bio je jedno od sedmoro dece siromašne seljačke porodice iz Pipera (Crna Gora). Vojsku i Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu završio je za tri i po godine (1940). Na studijama se pridružio antirežimskom studentskom pokretu, a 1941. godine bio je primljen u Komunističku partiju Jugoslavije.

U Narodnooslobodilačkom ratu učestvovao je, zajedno sa porodicom, od prvih dana. Jedna njegova sestra, po kojoj je Olga dobila ime, poginula je u ratu, kao partizanka. Četvorogodišnje ratovanje, tokom koga je obavljao razne vojne i političke dužnosti, Vujadin Popović je završio u borbama za oslobonenje Makedonije (1945). Tada je sreo i svoju životnu saputnicu. Radni vek je proveo u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. U penziju je otišao kao general-pukovnik. Svoje najznačajnije delo Parlamentarizam u Srbiji od 1903. do 1914. godine Olga Popović–Obradović posvetila je svome ocu.

Majka Olge Popović–Obradović, Radmila Ajtić (1922) jedno je od petoro dece stare srpske porodice iz Prizrena: svi su se školovali. Uz starijeg brata, Predraga Ajtića¹ (1921–1979), i ona se rano politički angažovala. Tokom Drugog svetskog rata radila je ilegalno u Prizrenu, pod imenom Aurora Dukanini, a zatim je bila borac u jedinicama Narodnooslobodilačke vojske na Kosovu i u Makedoniji. Posle rata je završila fakultet. Predavala je srpski jezik i književnost u IV beogradskoj gimnaziji, i podizala troje dece.

Životne putanje roditelja Olge Popović–Obradović imaju dvostruki značaj za formiranje njene ličnosti: i kao najuži emotivni ambijent i kao širi socio-politički kontekst. Po obrazovanju i socijalnom statusu koji su imali u najvećem delu života, oba roditelja Olge Popović–Obradović su tipični predstavnici srednjeg staleža. U isto vreme, oni su od svoje rane mladosti bili pripadnici pokreta u čijim je ideološkim osnovama bila socijalna jednakost. U seljačkom siromašnom narodu, srednji stalež se, kao po zakonu, ciklično stvarao, uništavao, pa ponovo vaskrsavao. Na kraju Drugog svetskog rata uništen je srednji stalež koji je stvoren između dva svetska rata. Krajem XX veka, u antibirokratskoj revoluciji, zadat je udarac srednjem staležu nastalom ne samo izvan ideološki egalitarnog pokreta, nego i unutar njega: “nova klasa”, “crvena buržoazija”. Kritika je uvek polazila sa pozicija izvornih načela levičarskog pokreta: socijalne jednakosti i pravde koje je svoj politički izraz dobijalo u narodnoj samoupravi, odnosno narodnoj državi čije je vezivno tkivo bila narodna partija.

Sudbina roditelja Olge Popović–Obradović ukršta se sa sudbinom roditelja supruga Olge Popović Obradović, dr Ivana Obradovića, profesora matematike na Rudarsko-geološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Obradovići su pripadali srednjem staležu, koji je socijalno degradiran i politički poražen 1945. godine.

Otac Ivana Obradovića, Miodrag Obradović, poticao je iz male trgovačke porodice, koja se, uoči Drugog svetskog rata, iz Kragujevca preselila u Beograd. Za vreme rata bio je pasivan. Mobilisan je za Sremski front, sa koga se, posle ranjavanja, vratio kao ratni vojni invalid. Matematičar po obrazovanju, celog života se bavio statistikom: radio je u Saveznom zavodu za statistiku. Sa majkom Ivana Obradovića, Gordanom Mišković, ništa nije bilo tako ravno. Ćerka Milana Miškovića, jednoga od tri vlasnika farmaceutske kompanije, koja je posle nacionalizacije postala preduzeće u državnoj svojini – “Srbolek”. Pre rata, Mišković je politički bio blizak Milanu Grolu, koji je posle smrti Ljube Davidovića (1940) došao na čelo Demokratske stranke, a njegova ćerka podmlatku Demokratske stranke: sarađivala je i prijateljevala najviše sa potonjim poznatim istoričarem Dimitrijem Đorđevićem². Za vreme rata, Milan Mišković nije prekidao proizvodnju: “narodu su uvek potrebni lekovi”. Njegov sin Ivan, po kome, pak, Ivan Obradović nosi ime, bio je prevodilac Draže Mihailovića, i u ratu je nestao. Posle rata, i Milan i Gordana Mišković bili su hapšeni. Milan Mišković je relativno rano umro. Gordana Mišković je upisala medicinu, završila matematiku, koju je predavala u međunarodnoj školi u Beogradu. Engleski jezik je naučila u toku Drugog svetskog rata slušajući Radio London. Davala je privatne časove engleskog jezika i visokim dužnosnicima nove vlasti. Čini se da je upravo na tim časovima i počeo da slabi njen osećaj oštre podele društva na pobednike i pobeđene. Nastala je neka pomirenost, ako ne i pomirenje.

U građanskom ratu, koji se vodio u okupiranoj zemlji, Popovići i Ajtići, Obradovići i Miškovići, bili su na suprotnim stranama. Rat je bio drama i neizbežan deo pamćenja i jednih i drugih, ali nije zauvek odredio njihove živote. Baš zato nije presudno uticao na živote njihove dece. Iskustvo, mudrost, ljudska i građanska zrelost roditelja – oni koji prođu kroz patnju ne osećaju potrebu za osvetom – omogućili su slobodno odrastanje dece. I za Olgu Popović i za Ivana Obradovića rat je bio istorija, jer je u njihovim roditeljima on bio završen, kako bez trijumfalizma, tako i bez revanšizma. Možda bi i bez toga njih dvoje, Olga Popović i Ivan Obradović bili zajedno. Ali, teško da bi Popovići toliko voleli zeta, a Obradovići se ponosili snahom.

Kao vojno lice, otac Olge Popović–Obradović premešten je u Beograd, gde je ona, 1972. godine, maturirala. Završila je nižu i upisala srednju muzičku školu: muzika ju je i povezala sa Ivanom Obradovićem. Veoma muzikalna (svirala je klavir i imala izuzetan glas) u mladosti je pomišljala na muzičku karijeru. Prijatelji su je na to podsticali i zbog njenog izgleda: nju je bilo moguće zamisliti kao opersku divu. Na trećoj godini Pravnog fakulteta, iako briljantan student, nosila se mišlju da se prebaci na studije svetske književnosti. Tražila je sebe sve dok nije shvatila da izbor životnog poziva ne znači odbacivanje drugih darova, već koncentraciju na jedan od njih koji ostali darovi kultivišu i oplemenjuju: bila je živi dokaz da nema dobrog istoričara bez široke kulture i poznavanja teorije.

Politička karijera nikada nije bila ambicija Olge Popović–Obradović. U završnim razredima gimnazije bila je primljena u Savez komunista. Na to nisu uticali ni njeno porodično poreklo, ni njena ideološka uverenja. U Savez komunista, koji je već bio masovna partija, primani su, po pravilu, najbolji đaci. Na Pravnom fakultetu bila je isključena iz Saveza komunista, ali ne iz nekih političkih razloga, već zbog nedolaženja na sastanke. Olga Popović–Obradović se teško uklapala u svaku organizaciju. Ona je volela individualan rad sa studentima mnogo više nego predavanja u čuvenoj “petici” na Pravnom fakultetu. Radila je i sa studentima koji nisu studirali pravo: čitajući njene radove, oni su je sami pronalazili.³ Spoljni činioci razne vrste (rokovi, objavljivanje) nisu uticali na rad Olge Popović– Obradović. Ona se izolovala i istraživala: utvrđivala činjenice, povezivala ih i tumačila, uzimajući u obzir prethodne rezultate nauke: u svojim radovima ona se skrupulozno odnosila prema svojim prethodnicima u nauci. U realnom životu njeno ignorisanje spoljnih činilaca dovodilo je do komplikacija. Međutim, posvećena do neke vrste izmeštenosti iz svega dnevnog, Olga Popović–Obradović je iz svojih ruku ispuštala samo ono čime je bila relativno zadovoljna. Jedni su to tumačili njenom samouverenošću, drugi – nesigurnošću. A u pravu su bili i jedni i drugi. Jer, ono što Olgu Popović–Obradović čini naučnikom nije samo pitanje spoljne slobode za stvaranje, već osećaj unutrašnje slobode stvaraoca koji je tesno povezan sa njegovom odgovornošću. Nema ničeg do čega su istraživanja dovela Olgu Popović–Obradović a da ona nije našla način da to i saopšti. U isto vreme, da tamo gde su joj nedostajali argumenti za zaključke, ne nagovesti potrebu novih istraživanja.

Na Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Olga Popović– Obradović se upisala 1972. godine; diplomirala je 1977, sa prosečnom ocenom 9,86. Položila je 30 ispita, i to kod profesora iz generacija sa kojima se Pravni fakultet, u toku tri decenije, oporavio od gubitaka koje je pretrpeo u Drugom svetskom ratu i neposredno po njegovom završetku. Samo iz četiri predmeta dobila je ocenu 9 (devet), a iz svih ostalih – ocenu 10 (deset).⁴ Visoke ocene na studijama sigurno govore o sposobnostima recepcije i interpretacije naučenog, ali nisu uvek i pokazatelj naučnih predispozicija. U slučaju Olge Popović–Obradović, one su bile preporuka da, 1978. godine, bude izabrana za asistenta – pripravnika na Katedri za pravnu istoriju Pravnog fakulteta.

Na postdiplomskim studijama na Pravno istorijskom smeru Pravnog fakulteta, koje je upisala odmah po završetku studija, Olga Popović– Obradović je pokazala i talenat za nauku: sposobnost za samostalno mišljenje, i mimo i protiv stereotipa. O tome govore njeni seminarski radovi na postdiplomskim studijama, koji su uvršteni u ovu knjigu.⁵ U njima se vide tragovi naučenog i oseća se uticaj stanovišta koja su bila vladajuća u istoriografiji. Ali i sposobnost istraživača da postavlja pitanja i traži vlastite odgovore. Bez mladalačke nadobudnosti, uz poštovanje autoriteta, Olga Popović–Obradović uočava probleme i argumentuje njihovo objašnjenje. Postdiplomske studije završava 1985. godine odbranom magistarske teze pod naslovom Državno uređenje u nacrtu ustava Stojana Protića (1920. god.). Rad je ocenjen sa odlikom i, bez prerade, objavljen.⁶

Jasni su razlozi koji su uticali na izbor teme magistarske teze, koja je obimom i rezultatom istraživanja dosegla nivo doktorata. Najpre, borbe oko karaktera prvog ustava Kraljevine SHS, u kojima se ogledao “sudar dveju teško pomirljivih koncepcija o osnovama na koje treba postaviti pravno uređenje odnosa između države i oblasti kao najviših jedinica lokalne vlasti” – unitarne, manje ili više centralizovane, i federativne države.⁷ Zatim, ličnost Stojana Protića, jednog od ključnih ljudi Narodne radikalne stranke i jednog od “najboljih znalaca ustavnog prava koje je Radikalna stranka ikad imala” (Slobodan Jovanović). Najzad, “Protić je u odnosu na većinu srpskih političara pokazao viši stepen zrelosti”.⁸ Prema maksimalističkim zahtevima centralističkog bloka, koji su činili Radikalna i Demokratska stranka, ustavni nacrt Stojana Protića predstavljao je neprihvatljiv kompromis. A, ustvari, “ne želeći federaciju, Protić je pokušao da snagu posebnih državnopravnih zahteva ukroti”, i to tako “što će državnu politiku – za koju je do kraja svog života bio uveren da treba da bude delo Radikalne stranke – saobraziti jugoslovenskoj nacionalno-političkoj stvarnosti, ali samo u onoj meri koju je smatrao neophodnom i dovoljnom”.⁹

Pravni položaj pokrajina u državi Protić je smestio u okvire svojih “političko-doktrinarnih opredeljenja uobličenih još za vreme kada je Srbija živela pod apsolutizmom Obrenovića”.¹⁰ Ta su se opredeljenja temeljila na ustavnosti, parlamentarizmu i lokalnoj samoupravi: “Sasvim daleko od modernih, posleratnih političko-filozofskih i državno-pravnih koncepcija”.

U zaključku svoje magistarske teze Olga Popović–Obradović je otvorila dva pitanja. Prvo, da li je ustavni nacrt Stojana Protića, s obzirom na veliku ulogu koju je imao u stranci i na njegov nezavidan kraj,¹¹ bio dokaz spremnosti stranke “da se trezvenije suoči sa složenošću nacionalnog problema nove, jugoslovenske države”,¹² ili je “strogo centralistički kurs u politici držanog uređenja u suštini bio jedina postojeća i jedina moguća solucija u krilu ove stranke, dok je Stojan Protić bio samo usamljeni pojedinac”…¹³ Drugo, da li je i Protićev ustavni nacrt mogao biti osnova “pronalaženja sporazuma sa hrvatskim i slovenačkim građanskim strankama”.¹⁴ I jedno i drugo vodilo je u istraživanje nacionalnog pitanja jugoslovenskih naroda, pre svega hrvatskog.

Nikola Pašić i Stojan Protić razlikovali su se u taktici ali ne u strategiji. Pašić je bio dosledniji: “Kad govorismo o ustavu neki naši ljudi (Stojan Protić – L. P.) su tražili da se Hrvatima da neka vrsta samostalnosti. Srbija koja je toliko žrtvovala za ovo oslobođenje i ujedinjenje nije mogla na to pristati. Mi nismo želeli da oni budu sluge, ali morali smo staviti do znanja da smo mi Srbi bili ti, koji smo izvojevali slobodu i omogućili ujedinjenje“.¹⁵

Iako se u godinama posle odbrane magistarske teze u svojim radovima bavila pitanjima vezanim za prvi ustav Kraljevine SHS, Olga Popović– Obradović nije nastavila istraživanja u tom pravcu.¹⁶ Ona se okrenula početku XX veka, idući i unatrag i unapred. Nju je najviše zaokupljalo razdoblje od sticanja državne nezavisnosti (1878) do dinastičkog prevrata (1903), pa do početka Prvog svetskog rata (1914). Posmarano u celini, delo Olge Popović–Obradović deluje kao realizacija nekog unapred postavljenog plana. Takvim ga, međutim, čini logika istraživanja.

Kao magistar, Olga Popović–Obradović je, 1987. godine, izabrana za asistenta na Katedri za pravnu istoriju Pravnog fakulteta. U toku osamdesetih godina je, u dva navrata, boravila na stručnom usavršavanju u Francuskoj.¹⁷ Govorila je francuski i engleski jezik.

Posle više varijanti, doktorsku tezu je prijavila pod naslovom Parlamentarizam u Kraljevini Srbiji 1903–1914. godine. Istraživanja i pisanje teze trajali su skoro deset godina. Prijateljima i kolegama činilo se da tome nema kraja. Ali, oni koji su bili u toku sa svakom etapom rada Olge Popović–Obradović bili su strpljiviji. Ne samo zato što su osećali da je u deceniji krize, ratova i raspada jugoslovenske države, Olga Popović–Obradović u radu našla zaklon, već što su bili svesni pionirskog karaktera njenih istraživanja. Kada je već bila privela kraju istraživanja istorijskih, političkih i pravnih osnova srpskog društva na koje je postavljena jedna evropska institucija, i mogla da uradi, u školskom smislu reči korektan rad, Olga Popović–Obradović je zaključila da za razumevanje parlamentarizma u Srbiji na početku XX veka treba definisati teorijsko-metodološki okvir i precizirati sam pojam parlamentarizma. Tako je krenula u proučavanje parlamentarizma u zemlji porekla – Engleskoj i na evropskom kontinentu. To ju je i dovelo do zaključa da se parlamentarizam u Srbiji mora posmatrati na dva nivoa: na nivou norme i na nivou prakse, stvorivši time model za proučavanje i razumevanje modernih pojava u predmodernom društvu.

Za razliku od većine srpskih istoričara, koji su, ostajući na nivou norme, stvorili mit o “zlatnom dobu srpske demokratije”, Olga Popović–Obradović je utvrdila i domete i ograničenja srpskog parlamentarizma “u začetku”. U siromašnoj seljačkoj zemlji, bez liberalnih tradicija, sa snažnom nacionalnom ideologijom, praksa se razlikovala od uzora, i nastajao je onaj čuveni neprevladivi raskorak izmenu reči i dela, na koju su se žalili svi politički vođi u Srbiji XIX i XX veka. Jer, kako je bila moguća politička pluralnost, bez koje je nezamisliv parlamentarizam, u zemlji u kojoj je stvaranje nacionalne države bilo pitanje svih pitanja, a narodnjaštvo njena jedina tradicija. Drugim rečima, “kakve su bile realne mogućnosti Srbije za očuvanje liberalno-demokratskih institucija u uslovima u kojima je postojao spoj između slabih socijalnih temelja na kojima su one počivale, s jedne strane, i snažnog nacionalizma, čija je osnovna sadržina podrazumevala rat”. A “to su ona pitanja bez čijeg odgovora istorija srpskog parlamentarnog iskustva 1903–1914. ostaje delimično objašnjena”.¹⁸ Kao, uostalom, i istorija svake institucije modernog društva.

Jedan od razloga za dug rad na doktorskoj tezi, za višedimenzionalna istraživanja i veliku akribiju, ležao je u osećanju Olge Popović–Obradović da ona ide uz struju, protiv mita o “zlatnom dobu srpske demokratije”, koji su stvorili pobednici – vojska i radikali. Ali i da istražuje ono što u isto vreme i živi, što je i njena savremenost. Ta koincidencija je sama po sebi bila dokaz da se radi o fenomenu dugog trajanja, koji treba proučavati dubinski, bez analogija i aluzija. Tek takva su proučavanja mogla dati, kako kaže Dubravka Stojanović, naučno delo “prekretno u srpskoj istoriografiji“, koje je “bitno pomerilo granice našeg saznanja i shvatanja srpske istorije“. Ko Olgu Popović–Obradović, kako kaže Stojanovićeva, “bude razumevao i poštovao vodiće tu disciplinu (istoriografiju – L.P.) i dalje ka ostvarenju principa naučnosti. Ko to ne bude mogao ili ne bude hteo da prati put koji je Olga Popović–Obradović postavila u istoriografiji vrteće se u mitomanskom krugu istrgnutom od realnosti”.¹⁹

Svoju već kultnu doktorsku tezu Olga Popović–Obradović odbranila je s odlikom, 1996. godine, na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Sledeće, 1997. godine, na istom fakultetu izabrana je u zvanje docenta na predmetu Nacionalna istorija države i prava.

U toku rada na doktorskoj tezi, Olga Popović–Obradović objavila je više radova u časopisima za pravne i istorijske nauke, kao i u tematskim zbornicima.²⁰ U veće radove posle odbrane doktorske teze spadaju njena dva rada koja je objavila u koautorstvu.²¹ Nastavila je i studijske boravke u inostranstvu.²²

Iako je najviše volela kabinetski rad, rezervišući uvek noć za pisanje, Olga Popović–Obradović se nije klonila učešća u raznim vidovima naučnog života: za to joj je još uvek preostajao dan. Na svom Pravnom fakultetu bila je voditelj i predavač na nekolikim specijalnim kursevima.²³ Isto tako, i na Alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži (AAOM), koja je bila organizovana posle promena u Srbiji u oktobru 2000. godine, i u optimističkom uverenju da je odigrala ulogu u inicijaciji promena u visokom školstvu, brzo prestala sa radom.²⁴

Naučni renome koji je uživala učinio je da je Olga Popović– Obradović, po pozivu, učestvovala na više naučnih konferencija.²⁵ I, iz istih razloga, bila je traženi saradnik istraživačkih projekata u zemlji i u inostranstvu.²⁶ Prihvatala se članstva i u uređivačkim odborima časopisa i u studijskim grupama.²⁷ Na tu vrstu svoga angažovanja, Olga Popović– Obradović nije gledala kao na rasipanje energije i kao na udaljavanje od svoje glavne naučne preokupacije: realne istorije Srbije. Naprotiv: za nju je sve to bio način da proveri rezultate svojih istraživanja i to tako što će ih uporediti sa rezultatima do kojih su došli drugi istoričari. Ali i da pokaže da u srpskoj istoriografiji ne postoji samo jedna istina i da, osim mitskog mišljenja, postoji i kritičko mišljenje.

Kada su se, ujesen 2003. godine, javili prvi znaci bolesti, Olga Popović–Obradović je imala pedeset godina. Uz već odrasle ćerke i savršen brak, sa doktorskom disertacijom naučno priznatom kao granično delo u srpskoj istoriografiji, Olga Popović–Obradović je ulazila u novo razdoblje naučnog stvaranja. Izgledalo je da lekari lutaju, a oni su zapravo oklevali da saopšte istinu. Posle sedmočasovne operacije kojoj je bila podvrgnuta, oni su Olgi Popović–Obradović davali najviše još šest meseci života. Ona ih je demantovala. Uprkos medicini, živela je tri godine: najviše snažnom voljom i neiscrpnom misaonom energijom.

Teške terapije i novi hirurški zahvati nisu izmenili njen život. Putovala je, držala predavanja, čitala, pisala, ispitivala studente. Pred poslednji odlazak u bolnicu, završila je rad “Koreni antimoderne političke kulture u Srbiji”, koji je i rezime proučenog i skica za novu studiju, koja ju je zaokupljala još od odbrane doktorske disertacije.

Po vokaciji, Olga Popović–Obradović je bila naučnik; po habitusu – snažan individualac. Nije se dala lako upoznati, objasniti i razumeti: bila je uvek zaokupljena onim što je istraživala i o čemu je pisala. Ali, sagovornike nije morila naučnim pitanjima, već ih je, neosetno, uvlačila u svoja razmišljanja. Privatno, bila je na otmenoj distanci prema svemu. Neki su u tome videli njenu oholost, drugi način da prikrije svoju ranjivost. O bolesti ni svojih najbližih, ni svojoj, nikad nije govorila. Uvek doterana, sa karakterističnom bisernom ogrlicom i malom svilenom maramom oko vrata. Spremna za šetnje sa prijateljicama i razgovore u nekom od kafića, ali ništa manje za duge noćne rasprave. Obožavala je Mediteran. Tivat je bio mesto njenog mira i slobode: kao nigde drugde, tamo je puštala na volju i svom prelepom glasu. Do poslednjeg časa je živela kao da pred sobom ima sve vreme ovog sveta. Pre no što je otišla u bolnicu da se iz nje više ne vrati, kupila je novogodišnju jelku, okitila je poklonima i napravila porodičnu večeru. Otkud ta koncentracija? Da li je to bio način na koji se Olga Popović–Obradović, gorda kakva je bila, opraštala od života? Ili je prkosila smrti, koja je ionako sve mogla, a ipak je, kako bi rekao Danilo Kiš, toliko žurila? To bi, možda mogao znati samo Ivan, Olgina “Penelopa u muškom obličju”, kako je opraštajući se sa Olgom Popović–Obradović, rekao njen veliki prijatelj i kolega, profesor Sima Avramović.²⁸

Umrla je 28. januara 2007. godine u Beogradu. Jedva da su bile dovoljne dve godine da se njena ostavština prikupi, sistematizuje i uobliči u knjigu kao trajno svedočanstvo o njenom jedinstvenom daru. Ali, pre svega kao otimanje od zaborava dela koje srpskoj istorijskoj i pravnoj nauci služi na čast.

Odlomci iz knjige Olge Popović-Obradović Kakva ili kolika država, Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX-XXI veka koju je priredila Latinka Perović u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji

Peščanik.net, 22.02.2009.

OLGA POPOVIĆ OBRADOVIĆ NA PEŠČANIKU

1. Kao student, Predrag Ajtić je bio proganjan i hapšen, a u jednim studentskim demonstracijama (1940. godine, u suzbijanju Ljotićevog Zbora i njegovih jurišnih odreda Belih orlova) bio je ranjen u obe noge. Do 1943. godine, kada je postao komesar Glavnog štaba za Kosovo i Metohiju, radio je ilegalno u Prizrenu. Posle rata je bio organizacioni sekretar Oblasnog komiteta za Kosovo i Metohiju. Zbog kritike Službe državne bezbednosti i njenih političkih pretenzija bio je povučen sa mesta ambasadora SFRJ u Bugarskoj, prošavši kroz tipično staljinističku procedru. Posle smene Aleksandra Rankovića je rehabilitovan. Bio je član Izvršnog komiteta CK SK Srbije i predsednik Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije. Iz političkog života ponovo je uklonjen 1972. godine “zbog liberalističkog skretanja”. Uz sedam drugih jezika, govorio je turski i albanski. V. Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941–1945. Prva knjiga. Beograd, 1980, str. 4–5.
2. Dimitrije Đorđević (1922, Beograd). Do 1970. godine radio u Istorijskom i Balkanološkom institutu SANU. Od 1970. redovni profesor Kalifornijskog instituta u Santa Barbari. Glavna dela: Izlazak Srbije na Jadransko more i konferencija ambasadora u Londonu 1912(1956);Carinski rat Srbije i Austro-Ugarske 1906–1911 (1962);Milovan Milovanović (1962); Ogledi iz novije balkanske istorije (1989). O godinama posle Drugog svetskog rata govori u uspomenama: Ožiljci i opomene, I-II, 1994, Isto, 2001.
3. V. Srnan Milošević, istoričar: “Sećanje na profesorku Olgu Popović–Obradović”.
4. Univerzitet u Beogradu. Upisnica. Index. Dosije br. 72 187.
5. V. u ovoj knjizi: Prilozi. I Naučni razvoj Olge Popović–Obradović, 1, 2.
6. Olga Popović,Stojan Protići ustavno rešenje nacionalnog pitanja u Kraljevini SHS. Savremena administracija, Beograd, 1988.
7. Isto, str. 102.
8. Isto, str. 103.
9. Isto.
10. Isto, str. 105.
11. Stojan Protić (1857–1923), jedan od osnivača Narodne radikalne stranke i njen ideolog. Narodni poslanik i ministar u više vlada Kraljevine Srbije. Da bi oslabio Pašićev uticaj, regent Aleksandar je njemu poverio mandat za sastav prve jugoslovenske vlade (7. XII 1918 – 16. VIII 1919). Zbog nacrta ustava, u kome je predvinao obrazovanje samoupravnih oblasti, uglavnom u istorijskim granicama, došao je u sukob sa Pašićem i izgubio regentovu podršku. Osnovao je stranku Nezavisnih radikala i pokrenuo list “Radikal”, boreći se sa Pašićem, izgubio je uticaj. Nije izabran ni za narodnog poslanika u Kruševačkom okrugu, u kome je decenijama biran ogromnom većinom.
12. Olga Popović, Stojan Protić i ustavno rešenje nacionalnog pitanja u Kraljevini SHS. Savremena administracija, Beograd, 1988, str. 106.
13. Isto
14. Isto
15. Branislav Gligorijević,Parlamentarizam i političke stranke u Jugoslaviji (1919– 1929), Beograd, 1979, str. 281. V. Olga Popović, Branislav Gligorijević,Parlament i političke stranke u Jugoslaviji (1919–1929), Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 1980, br. 3–4.
16. V. Bibliografija radova Olge Popović–Obradović. Naučni radovi: 1, 2, 3.
17. École des hautes études en sciences sociales u Parizu: od novembra 1981. do marta 1982. kao stipendista francuske vlade i od decembra 1988. do marta 1989. kao stipendista Fonda za nauku.
18. Olga Popović–Obradović,Parlamentarizam u Srbiji 1903–1914. Drugo izdanje… str. 438
19. Dubravka Stojanović, “Olga Popović–Obradović i srpska istoriografija”.
20. V. Bibliografija radova Olge Popović–Obradović: Monografije, Naučni radovi, Stručni i publicistički radovi, kritike i prikazi.
21. Parlamentarizam u Crnoj Gori (autori: Olga Popović–Obradović, Mijat Šuković i Veselin Pavićević), CID, Podgorica, 2002. Za ovu knjigu Olga Popović–Obradović je napisala Uvod. O pojmu parlamentarizma i problemu njegove recepcije. I. Istorijski oblici. Od dualizma do monizma; II Recepcija; III Pitanje pravne suštine. Drugi rad je: Idea and Practice of Constitutionality in Serbia in 1869–1914 Period: Between the Liberal and “Popular” State, “Helsinki Files” No 3 (“Russia, Serbia, Montenegro”), authors: Jelica Kurjak, Olga Popović–Obradović, Mijat Šuković, Beograd, 2000.
22. U novembru 1998. bila je na studijskom boravku u Budimpešti u Curriculum Resource Center, Central European University. Na istom univerzitetu je, po pozivu, 2000. godine održala predavanje “Political Concepts of the Serbian Elite at the Turn of the Century: Between Liberal and ’Popular’ State”
23. Razvoj parlamentarne ideje i prakse u Srbiji u XIX i XX veku (Postdiplomske studije, 1997–1998); Istorija države i prava naroda Jugoslavije (Osnovne studije, 1997– 2007); Politička modernizacija u Srbiji do Prvog svetskog rata (Postdiplomske studije, 1999-2007)
24. Istorijsko naslene kao faktor demokratske tranzicije u Srbiji (Politička teorija i praksa demokratije, Centar za unaprenivanje pravnih studija i AAOM – dalje samo AAOM, 1999–2000); Autonomija/federalizam u ustavnim projektima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (Regionalne studije, 2000–2002); Pravni položaj žene u Srbiji XIX i XX veka (Rodne studije, 2000–2002); Istorija evropske ideje (Evropske studije, 2000–2002).
25. International Conference “Culture and Reconciliation in Southeastern Europe”, Association for Democracy in the Balkans (ADB), Thessaloniki, June 1997; International Conference “The Future of the Balkans”, Aspen Institute Berlin et al., Budapest, March 1999; International Conference “Montenegro: Facts and Future”, Budva, October 1999; International Conference “Dialogue of Historians”, Friederich Neumann Stiftung, Herceg Novi, March 2001.
26. Uspostavljanje Srbije kao demokratske države, Pravni fakultet, Beograd; Strani uticaji i domaće pravo, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd; Srpska elita izmenu modernosti i patrijarhalnosti, Beograd; Suočavanje s prošlošću, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd; Modernisierung des osteuropaischen Reshts bis zum Ersten Weltkrieg, Max-Plank-Institut für Europäische Rechtsgeschichte, Frankfurt am Main; Nationalism and Ethnic Violence in Twentieh-Century Southeastern Europe, Regional Graduate Training and Archival Preservation Center, Dubrovnik, Croatia, directed by Ivo Banac;Captive Status, Divided Societies. The Other History of the Balkans, Center for Applied Policy Research (Munich), Romanian Academik Society and Romanian Institute for Recent History (Bucharest), Joint Project (2005–2007).
27. Član uredništva: kulturnog magazina Gordogan, Zagreb (2003–2007); urenivačkog odbora Dubrovnik University Press, Inter-University Center, Dubrovnik (2002– 2007); “Regionalne inicijative projekta za suočavanje sa prošlošću”, grupa liberalnih intelektualaca iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Srbije (2002–2007); projektnog tima “Ustavnost i vladavina prava”, Centar za unaprenenje pravnih studija, Beograd (1997– 2001); studijske grupe “The Future of the Balkans”, Aspen Institute, Berlin (1997–1998).
28. Sima Avramović, Protiv stereotipa – u struci i u životu, Helsinška povelja, 103– 104, januar-februar, Beograd, 2007.