Natpis: Granica
Foto: Peščanik

Odahnuli smo, je l da? Sinoć nas je ta čaša zaobišla. Emitovanje pogubljenja odlaže se za subotu uveče. A da je bilo sinoć, gledali bismo? Ili bismo promenili kanal? Ili bismo izašli iz kuće da ne padnemo u iskušenje? A šta ćemo u subotu? Šta ako se „svevišnji“ u subotu ne smiluje kao što se sinoć smilovao i pred nas ipak istrese kofu gnusoba? Odolećemo, nećemo gledati, trudićemo se da ne popustimo pred niskim porivima bolesne radoznalosti?

Dve decenije se TV publika u Srbiji sprema za taj krajnji čin. Jeste, od prvog rijalitija do danas, publika se ovde navikava da popusti i izađe u susret svojim grešnim strastima. To svojevrsno samozadovoljavanje dok se gleda tuđe moralno posrtanje prati istovremeni, javno podržani oprost od greha vlastitog pada pred nedoličnim iskušenjem. Vučić je zaigrao na tu kartu i verujem da mu je ta karta poslednja. Naravno, on sve vreme igra na naše mane i slabosti i gazi preko naših vrlina. Sad je stigao do granice.

Čitalac ne treba da se nada. Vučić će prekoračiti granicu. Ali, Vučić je tu nebitan. Pravo pitanje je: hoćemo li podleći i zajedno sa njim preći preko ivice, pravo u ambis. Ako bi to bio predmet egzistencijalne opklade, Vučićeve šanse da je dobije ne bi bile male. Uostalom, na jednokratnu TV projekciju „Dare iz Jasenovca“ može se gledati i kao na svojevrsnu vežbu za najavljeno pa za subotu odloženo sinoćnje emitovanje.

Na Vučićevoj strani je i priroda naše imaginacije: onog trenutka kada nam je rekao šta će prikazati, mi smo to već videli. Nagoveštene obrasce užasa ispunili smo slikama iz vlastitog iskustva odgledanih filmova ili pročitanih knjiga. Sinoć ili u subotu, svejedno, samo bismo odmerili koliko su naše predstave bile blizu onoga što zaista vidimo. To je ozbiljno, sadističko nasilje: primorati ljude da zamisle nezamislivo i neprihvatljivo.

Takve siledžije su nam poznate iz nekih opskurnih filmskih žanrova u prezrenim rukavcima popularne kulture. Takozvani koljački ili slasher filmovi imaju ih u središtu svog narativnog pogona. Ono što nam se obećalo za četvrtak, pa pomerilo za subotu, da nije dokumentarno, sasvim bi se uklopilo u ovu kategoriju. Ako ga i nije gledao, čitalac sigurno zna za jedan od najčuvenijih filmova iz tog reda – „Teksaški masakr motornom testerom“ iz 1974.

Podžanr horrora, slasher filmovi – kao i većina drugih horror filmova – obično imaju jasnu poruku: da zacementiraju postojeće stanje insistiranjem na poštovanju (obično konzervativnog) poretka. Drugim rečima, njihova je socijalna uloga da disciplinuju publiku tako što joj ulivaju strah. Na iz konzervativnog ugla nepoćudne karaktere sručuje se grozna kazna. Tako grozna da dželat ne može biti obični sudija. To je uvek poremećena osoba. Ali, iako poremećena, ona deli zaslužene kazne.

Ako bismo sad na Srbiju bacili pogled iz ugla slashera, stvari bi se u dobroj meri preklopile. Imamo poredak koji se brani, poremećenu osobu koja kažnjava nepoćudne, publiku koju treba uplašiti i disciplinovati. Reditelj je, naravno, Vučić. Ali, iako reditelj, on je i (zainteresovani) akter u svojoj (filmskoj) priči. Podudaranja između ovdašnje stvarnosti i izmišljenog sveta u žanru slashera ide i do nekih zanimljivih detalja.

Dakle, u slasheru imamo ubicu i grupu potencijalnih žrtava. Zaista će biti ubijene samo one žrtve koje su se ogrešile o (moralni) poredak na snazi u svetu filma. Preživeće i pobediti ubicu, pak, karakter koji je oličenje vrline. Obično je to – devojka. Za nju postoji i poseban termin u žanrovskom jeziku slasherafinal girl. To bi se moglo prevesti kao poslednja devojka ili kao konačna devojka, to jest devojka koja je konačno došla glave ubici.

Treba pretpostaviti da se publika slashera mahom identifikuje baš sa tom devojkom. Zadovoljstvo se iz gledanja ovih filmova izvlači iz tog uverenja da je svaki od gledalaca ponaosob oličenje vrline, te da će tako izbeći groznu kaznu i pobediti zlo. U svetu izvan bioskopske sale, ta identifikacija vrši pritisak da se poštuje postojeći red i ne menja zatečeno stanje. Tako se ispunjava konzervativna socijalna uloga horrora.

U domaćem filmu, koji je naša realnost, dobili smo, čitalac već sluti, potencijalnu final girl u liku Dijane Hrkalović. Njena slika u javnosti sasvim je filmska i gradi se prema poznatim žanrovskim obrascima. Međutim, izgleda da je reditelju izmakao iz vida i ovaj jedan posebni – slasher obrazac „konačne devojke“. Tek, u javnosti je on prepoznat, pa se već danima nagađa hoće li Hrkalović koštati Vučića vlasti.

Ali, te spekulacije nisu tema ovog teksta. Ovde se htelo reći nešto sasvim drugo: život u Srbiji odvija se sve više u uskim žanrovskim granicama horrora, a odnedavno još užim granicama njegovog podžanra slashera. Zanimljivo je pitati se, da su pušteni najavljeni snimci, sa kim bi se identifikovali žitelji Srbije? Zapravo, to pitanje stoji i ako se snimci ne puste. Odgovor je porazan, a čak ni horror nije tako nemilosrdan prema svojim gledaocima: među opcijama koje nam nudi režim, ne postoji apsolutno ni jedan pozitivan lik.

Peščanik.net, 05.03.2021.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)