Na dan kada ste čitali moju prošlonedeljnu kolumnu, preminuo je blizak član moje porodice. To se desilo na samo jedan dan otkako se je g.g. Stefan, arhiepiskop Makedonske Pravoslavne Crkve „obračunavao“ s onima koji su bili protiv početka akademske godine verskim obredom, a koji su prema njemu bili i protiv Boga i protiv makedonštine. I sada zamislite scenu u kojoj ožalošćena porodica stoji u kapeli (javnog preduzeća); čeka se početak opela. Stojim i ja tu negde, između najbližih rođaka, uplakana i sa svećom u rukama, kao što je red. Od prisutnih samo se ja i moja majka ne krstimo, ali poštujemo obred zbog svojih bližnjih. Kakva je to prilika za jednog sveštenika u osvetničkoj misiji: samo dva dana nakon mog protesta zbog „akademskog molebana“, evo mene njemu na oči! Verovatno misli da sam na njegovom terenu, zaboravljajući da ne drži opelo na svetoj, nego na javnoj zemlji, i da ja nisam ekskomunicirana od strane porodice zato što nisam vernik. On bezočno zloupotrebljava misiju zbog koje je pozvan, i to u trenu kada mu se čini da sam ranjiva i sa svećom u ruci (kao da me je uhvatio „na delu“). Pošto sam, nažalost, prisustvovala više puta ovakvim događajima, tok i reči opela su mi sasvim poznati. Ali sada stojim – i ne mogu da verujem tome što sveštenik govori! Slušam živopisne detalje o mukama u paklu kroz koje prolaze nevernici, pa čujem čak i sumnju da mu preminula nešto nije poznata i da on nije siguran da li je ona zaista bila vernik (prezime Vankovska nameće sumnju po definiciji). I mada to nije eksplicitno rekao, poruka je visila u vazduhu: možda je smrt u porodici božja kazna za moje „bogohulne reći“ izrečene prošlih dana. Da ironija bude veća, pokojnica je zaista bila dobar vernik. Oduvek! Još od vremena komunizma. Ali, eto, jedan deo naše porodice, po očevoj strani, nije bio religiozan, dok su drugi bili i ostali vernici. Ali umesto da bude ispraćena kao pravednica, po svim zemaljskim i božjim zakonima, ona je bila ispraćena bizarnim opelom, mešavinom reči iz jevanđelja i kvazi-političkog govora, „zahvaljujući“ meni. Njen jedini greh je to što nosi prezime Vankovska. Nad kovčegom je bila održana verska pridika za prisutne nevernike (meki egzorcizam). Pop je eksplicitno pokazao na prisutne „poštovane makedonske intelektualce koji ne veruju u boga, nego u nauku“. Ono što sam propustila na svečanom početku akademske godine, na koji nisam otišla, servirano mi je u trenutku lične žalosti usred mojih najbližih. Osetila sam se „silovanom“ tim upadom u ono što su moja i samo moja intima, uverenja, odnos sa porodicom.

Ove redove pišem sa velikom boli. Kao da nije bila dovoljna tuga zbog gubitka drage osobe, nego smo svi morali da budemo izloženi nepotrebnoj neprijatnosti i neprimerenoj zloupotrebi opela od sveštenika koji je bio zaboravio zašto je došao i zbog koga. Umesto reči utehe, on je dobio inspiraciju (a možda i instrukcije sa „vrha“, iz Sinoda MPC) zbog mog prisustva. Oduvek sam volela onu misao Albera Kamija u kojoj kaže da je jedini način da se čovek izbori sa neslobodnim svetom to da postane apsolutno slobodan do stupnja u kome i samo njegovo postojanje predstavlja čin pobune. Anateme, čak i kada dolaze od Sinoda, uopšte me se ne dotiču, podjednako kao i zlobna insinuacija sveštenika o nekakvom mom zemaljskom blagu (pominjao je nekakve džipove i devizne račune). Dok je sveštenik bestidno glagoljio, bila sam sasvim spokojna: ako izložim svoj imovinski list javnosti, možda ću mnogima izgledati kao luzer, ali mi nešto kaže da bi me sam Isus smatrao bližom sebi od onih koji zarađuju na njegovom učenju. Opelo je teklo i teklo, a prisutni se počeli da se zgledaju u čudu i da tiho negoduju. Kada je govor skrenuo na pitanje odnosa nauke i vere (ili istine koja je prema svešteniku zavladala svetom pre 2000 godina), više niko nije imao dilemu da je preminula zaboravljena. Tamo je bilo reči o meni, intelektualki, antihristu koji se drznuo (i to sasvim sam) da se zameri svetoj crkvi. Nakon opela sam zaista bila slomljena i to iz jednog jedinog razloga: porodica nije mogla dostojanstveno da isprati svoju suprugu, majku i baku, samo zato što je moje prisustvo inspirisalo sveštenika više nego sama smrt. Voljena rođaka nije zaslužila ovakav ispraćaj. U suzama sam počela da se izvinjavam rođacima zato što sam uopšte bila prisutna, ali sam se ubrzo sabrala: neću dopustiti da me neko ekskomunicira od rodbine zbog moje javne delatnosti ili verskih ubeđenja. Da sam kriminalac ili korumpirani političar, ne bi mi se ovako obraćali niti bi me grdili. Verovatno bih bila pobožna, a sveštenici bi me dočekali sa velikim respektom: ja bih njima poljubila ruku, a oni bi meni dali svoj blagoslov.

Bila sam dete kada je moj otac, mada ateist, u kućnu biblioteku, u „onim vremenima“ uneo i Bibliju i Kuran. Važnije od toga je što mi je još pre toga usadio dubok i čvrst moralni kodeks, zajedno sa idejom da se čovek za to mora boriti čitavog života, pa i žrtvovati sebe za te vrednosti, posebno kada ih krše “fariseji” zbog vlastitih interesa. Sveštenik to nije znao, ali ja nisam neuka kada se radi o verskim pitanjima, pa zato i pitam: kakva je to vera, kakvo je to čovekoljublje kada sveštenik ne poštuje ličnu tugu i zloupotrebljava mantiju da propoveda, sudi i stigmatizuje žive? Porodica je platila za čin opela, a ne za političko-verski govor protiv jedine ličnosti u Makedoniji koja se javno izjasnila povodom stvari koje je se tiču kao profesora. Ja zaista nemam problema sa stigmom MPC, a mogu ih bez griže savesti i poslati gde zaslužuju (dođavola), jer (oprosti im Bože) ne znaju šta rade, a ako znaju onda su grešnici – po njihovom učenju. Ovo je bio pokušaj da mi pošalju poruku da će i moja (šira) porodica plaćati za moje (navodne) grehe, čak i ako je ona deo pastve. Ja sam verovatno postala „oficijelni ateist“ u ovoj zemlji. I zato sam jako zgodna da preko mene disciplinuju i zastrašuju ostale. U ovoj zemlji je ipak najveći greh ne pripadati nijednoj stranci, etničkoj i/ili verskoj zajednici. To je jeres protiv svih „svetinja“ oko kojih se kreće ovo društvo. Ali najviše mi je krivo to što su kukavice, sakrivene iza mantija ili visokih pozicija, pa umesto da se direktno obračunaju sa mnom, oni udaraju po mojim bliskima koje sada identifikuju po mom prezimenu. Vankovska sada ne samo da uznemirava žive, nego je počela da dovodi u pitanje i spokoj mrtvih.

Umesto da brine o tome gde će ići moja duša, neka crkva malo razmisli o sebi. Da ne postoji simbioza između državnosti i makedonskog identiteta, ona bi odavno izgubila i ono malo respekta koji je sačuvala kod vernika. Nije slučajno to što mnogi kažu da veruju u Boga, ali ne i u njegove sluge, sveštenike. Kod njih se lako nalaze ne samo džipovi, vile, biznisi, nego i kockarnice. Ljudi im ne veruju čak i kada zbog tradicije plaćaju za njihove usluge – u vreme radosti, a još više u vreme muke i tuge.

Nova Makedonija, 24.09.2012.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 19.09.2012.