Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Makedonija, jednom poznata kao „oaza mira“ usred krvavog raspada Jugoslavije, a kasnije (nakon 2001) i kao „uspešna priča“ međunarodnog state-buildinga, sada je samo provozorijum. Onako kao što na simboličkom nivou spomenici neslavnog „Skopja 2014“ stoje prazni, lišeni suštine i estetike, tako su i državne institucije samo fasade u dvomilionskom Potemkinovom selu. Pre eskalacije poslednje političke krize, moglo se govoriti i elaborirati o slabim institucijama, fingiranju vladavine prava, neslobodi medija, privatizaciji javne vlasti – i generalno, o još jednoj hibridnoj demokratiji. Takva demokratija sa atributima, a sa autokratskom suštinom, nije retkost na tzv. zapadnom Balkanu.

Ova tekuća kriza koju već nazivaju makedonskim Majdanom je ponovo dovela do mešanja tzv. međunarodne zajednice u njeno rešavanje. Retrospektiva uključivanja EU i SAD u unutrašnje krize pokazuje tendenciju slabljenja autoriteta i kapaciteta da se stvari postave na tragu procesa state-buildinga Makedonije nakon 2001. Zato ne čudi to što je ovog puta međunarodno mešanje postalo katalizator demontiranja Makedonije kao države. Razume se, to ne znači da se iza toga krije nekakva zavera ili namera da Makedonija prestane da postoji; naprotiv, ono što je decenijama bilo „lek“ za slabu državu, samo pokazuje kontraindikacije takve terapije, koja umesto izgradnje i jačanja institucija – sada te institucije de facto razgrađuje.

U smislu teorije Davida Chandlera, oni koji su bili tutori u procesu state-buildinga, zamenili su demokratizaciju spoljnim institucionalnim inženjeringom. U ovakvim okolnostima, mir je moguć samo bez istinske politike, a uz pomoć raznih ambasadora koji se ponašaju kao gubernatori koji znaju šta je najbolje za narod i kako disciplinovati elite. Po običaju u ovakvim okolnostima, državni kolaps se sada pripisuje lokalcima, koji, eto, nisu kadri da vode državu. Onaj koji je uspostavio institucije i pravila sada ih može zaobići ili ukinuti, prema imperativu trenutka.

Godine 2001. pregovori među stranama u sukobu su bili vođeni u Ohridu, a sada se odvijaju u Strazburu, Briselu ili u privatnim rezidencijama EU ambasadora u Skopju. Format je identičan. Na jednom mestu se skupe predstavnici četiri najveće stranke (po dve iz svakog etničkog bloka), garanti dogovorenog su predstavnici EU i SAD, dok je u ovom slučaju komesar Hahn odigrao ulogu hronično odsutnog predsednika Ivanova. Rezultat poslednjeg skupa se sveo na ključnu poruku da izlaz iz krize leži u (još jednim prevremenim) izborima na proleće 2016, dok će u međuvremenu (u tranzicionom periodu, kako se to kaže) institucije biti osposobljene da rade ono zbog čega su i stvorene, a što do sada nisu uspevale.

Novinari, pa i dobar deo javnosti, su se fokusirali na ono pojavno, vidljivo, na spektakl i seir: najbrojnije analize su bile one o tome koji je stranački lider pokazao happy face, čiji je govor tela pokazivao pobednički ili luzerski stav, dok je komesar Hahn govorio u njihovo ime na konferenciji za novinare. Samo su neki primetili tragičnu suštinu ovog čina provozorijuma, kao i to da u ovakvom političkom ratu pobednika ne može biti.

Ono što se nije desilo čak ni one ratne 2001. godine, desilo se sada: parlament je faktički već raspušten, ne predstavlja nikoga, figurira kao prazna školjka. Eksperti koji ovih dana defiluju ispred TV kamera nisu objasnili da prema makedonskom Ustavu nijedna institucija nema ovlašćenje da raspusti parlament; to mogu učiniti samo poslanici. Osim toga, to je i jedini način da dođe do raspisivanja prevremenih izbora. Potpisi stranačkih lidera i međunarodnih posrednika su značili derogiranje Ustava, njegovo pretvaranje u toalet papir. Narodni poslanici, oni koji su nosioci narodnog suvereniteta, ne samo da nisu bili konsultovani, nego nisu ni reagovali na vest da je neko u njihovo ime doneo odluku da će se oni „dobrovoljno“ samoraspustiti početkom sledeće godine. I pored toga što je već odavno jasno da je parlament samo instrument u rukama izvršne vlasti, a poslanici poslušnici stranačkih lidera, ipak iznenađuje ćutanje, čak i ekspertske javnosti.

S pravom, predsednik Ivanov je predmet podsmeha: u početku je „mudro“ ćutao i medijatorsku ulogu prepustio strancima, da bi zatim poslao poruku kojom pozdravlja postignuti sporazum. Što se sudske vlasti tiče, ona je oduvek bila najslabija karika u sistemu podele vlasti. Ono je uvek trpelo pritiske izvršne vlasti, opozicionih protesta ispred zgrada sudova, međunarodne pritiske i dobro podnosilo i „crne liste“. Možda zato niko nije primetio da je Zoranu Zaevu, optuženom za teško krivično delo protiv države, pasoš bio vraćen po nalogu stranih medijatora da bi mogao putovati tamo gde se pregovara. U tzv. tranzicionom periodu pravičnog suđenja neće biti ni u slučaju „Puč“, ni u slučaju navoda iz političkih bombi: jedni se plaše, a drugima je malo ovakvo sudstvo, pa zahtevaju Nirnberški ili bar Haški tribunal.

Iza ovog krokija državnog raspada stoji mnogo dublja eksplikacija, ali to je verovatno materijal za neki (nebitni) naučni rad sa famoznim impact factorom. Kratko rečeno, projekat međunarodnog state-buildinga Makedonije je kolabirao. Makedonija strada pod (međunarodnim) tretmanom koji je više mario za održavanje stabilnosti i etničkog mira, nego za igradnju kontrolnih demokratskih mehanizama. Sada umesto ozdravljenja, ovaj pacijent polako umire. Da ironija bude veća, i sama lekarska ekipa je izgubila kredibilitet, jer od nje se zahteva da amputira nosioce vlasti izabrane na legalnim izborima.

U vreme kada se država modelirala po libanskom modelu power-sharinga, sa korumpiranim i militantnim elitama – nije bilo protivreakcija. Sve, sve, samo da bude mira. Tokom višegodišnjih pritisaka za promenu imena, bilo je nezamislivo reći „NE“, što zbog stranih aktera, a što zbog opozicije koja bi optuživala da je to nacionalizam. Ali sada kada je u pitanju borba za vlast, lider opozicije je zauzeo titovski stav i komesaru Hahnu uzviknuo „Ne!“ Odluka da ne otputuje na pregovore u Brisel je bila reakcija na komesarov nastup u Vašingtonu. Pala je odluka: Hahnu se ne može verovati, pristrasan je, želi da za istim stolom okupi Hitlera i Jevreje i još da teži kompromisu. Opozicioni novinar optužuje: Hahn je kriv jer ne traži hitno skidanje sa vlasti banditske, nelegitimne, kriminalne i psihopatske vlasti u Makedoniji. Neki su dodali da je komesar bio potkupljen, a bivša predsednica Helsinškog komiteta poziva na proteste ispred sedišta EU za smenu Hahna. (Istini za volju, ovakvih reakcija nije bilo kada je evroposlanik i specijalni izvještač za Makedonuju Richard Howitt poručio vlastima da ne smeju uhapsiti lidera opozicije, jer će u suprotnom on lično doći da brani demokratiju na makedonskim ulicama.)

U svoju poslednju posetu Hahn je zaista došao sam, jer je evroposlanike uhvatio makedonski sindrom svađe. Tako, ne samo da se makedonska kriza internacionalizovala, nego su se i evropske institucije makedonizovale. Šalu na stranu, u ovom trenutku niti Makedonija raspolaže kapacitetom i mudrošću da sama izađe iz duboke državne krize, niti postoji treća strana koja bi uživala poverenje kod strana u sukobu.

Kao i u svakom drugom konfliktu, pojednostavljena slika insistira na postojanju samo dve sukobljene strane, ali stvarnost je uvek daleko složenija. U Makedoniji je javnost podeljena i po političkoj i po etničkoj liniji, a podele postoje čak i u antigruevskom kampu (između pokreta „Građani za Makedoniju“, koji je pod pokroviteljstvom socijaldemokrata, i samoorganizovanog pokreta mladih ljudi pod nazivom „Protestujem“). Aktivisti se ovih dana na sve strana razbacuju teškim rečima i konceptima, pa mešaju autokratiju, despotiju, diktaturu, totalitarizam, neofašizam – sve im to dođe isto; oni iz suprotnog kampa odgovaraju optužbama o izdajnicima, plaćenicima itd. Tu je i albanski pokret „Besa“, koja ruši idilu o bratstvu-jedinstvu i izlazi sa radikalnim etničkim zahtevima, koji ponovo vode ka menjanju Paloma-ustava.

Titoizam kod Zaeva je kratko trajao i izvesno je da će se pojaviti na briselskim pregovorima 10. juna. Ipak, on u rukavu i dalje nosi džoker novih političkih bombi, posebno onih koje bi trebalo da dovedu do etničke mobilizacije Albanaca. Bar formalno, Gruevski na svojoj strani ima institucionalne mehanizme (činjenica je da bez glasanja njegovih poslanika u parlamentu, ne može doći do prevremenih izbora). EU iz svega izlazi praznih ruku i nečiste savesti zbog toga što desetak godina drži Makedoniju ni na nebu ni na zemlji zbog problema sa imenom: ostala je bez šargarepe i bez štapa, a izgubila je i neutralnost honest brokera. U zemlji postaju sve glasniji oni koji bi se pre kladili na EU „buldožere“ tipa Karla Bildta, Petera Feita ili Victoria (Fuck the EU) Nuland. Ne zna se da li su naivni ili nešto drugo, jer sa takvim posrednicima ni ovaj provozorijum ne može opstati, a demokratska zajednica je moguća onoliko koliko i u Libiji.

Nova Makedonija, 08.06.2015.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 11.06.2015.