Melanholična revolucija

U periodu nakon dva velika mitinga, makedonske opozicije i provladinih snaga, održanih 17. i 18. maja, nakon čega je sledilo postavljanje šatorskih naselja, neki posmatrači primetili su smirivanje strasti i smanjivanje visokog rizika, dok su drugi konstatovali početak tzv. melanholične revolucije, kako ju je nazvao profesor-ideolog (ispred zgrade vlade), nasuprot kontrarevoluciji (ispred zgrade parlamenta). Istina je negde na sredini: nastupio je antiklimaks, a izlaz iz političke agonije je podjednako dalek kao i pre infantilnog merenja protesta (javne podrške za jedne i za druge) i upoređivanja koreografija. Igra brojki i interpretacija je u osnovi svakog konflikta, pa i ovog.

Opozicija koja se preobukla u građanski pokret pretenduje na to da je uspela da mobilizira veći deo građana, dok VMRO-DPMNE nije ni pokušao da sakrije da je organizovao partijski miting (to jest sakupio one od kojih je dobio vlast na izborima). Bez obzira na masovnost (koja se održala samo jedan dan), za objektivne posmatrače bitne su sledeće poente zasnovane na činjenicama: oba skupa su bila nespontana i dobro organizovana, a okupila su nehomogene grupe.

Na primer, u opozicionom kampu, osim većine socijaldemokrata, bilo je pripadnika krajnje levice, ali i “slobodoumnih“ desničara. Ali umesto pokreta protiv la casta njihov cilj je sadržan u Bajaginoj pesmi “Pada vlada“ (uostalom i deo opozicione elite spada u la casta, počevši od lidera Zaeva). Provladini skup je okupio konzervativce, ali i po neku levičarsku stranku iz koalicije.

Gledano kroz prizmu koreografije i scenografije, na obe strane je bilo bizarnih poruka: recimo, simboli Velike Albanije i UČK nemaju nikakve veze sa građanskim supstratom na koji se pozivala opozicija, kao što ni nekoliko ruskih zastava i majice sa likom Putina nemaju veze sa patriotizmom koji je trebalo da bude glavna poruka VMRO-DPMNE. Ovi primeri, mada malobrojni i nebitni za suštinu dva skupa, stvorili su dovoljno dopunske municije za dalje simboličko ratovanje.

Ono najbitnije što su pokazala oba skupa, zajedno sa šatordžijama, je da je Makedonija deinstitucionalizovana država u kojoj broj uličnih podržavalaca postaje mera legitimiteta. Samo dan nakon mitinga, imidž jakih narodnih lidera pukao je kao mehur od sapunice: Gruevski i Zaev (sa saradnicima) su kao nestašna deca odvedeni u sedište Evropskog parlamenta u Strazburu i sedeli su tamo čitavih deset sati. Strazbur je, naravno, više bio anticipacija nekakvog novog Dejtona ili Ohrida, a ne mesto održavanja stvarnih pregovora. Za opoziciju, to je možda bio znak da su postali faktor koji se ne može ignorisati, a i premijer je doživeo da sa nekim mora da pregovara ili razgovara (terminologija je nejasna, kao u sporu oko imena sa Grčkom, pa nije poznato šta ko podrazumeva pod pregovorima ili razgovorima). To se dešavalo na „ničijoj zemlji“, gde su obe strane držane do besvesti. Kakva antiteza sloganu pod kojim je održan skup: “Jaka Мakedonija“.

Nakon ovog sramnog maratona, učestvovala sam u regionalnoj radio debati. Propala sam u zemlju od stida: emisija je počela direktnim uključivanjem reporterke sa mesta dešavanja (Strazbura), dok nijedan makedonski medij tamo nije imao svog novinara. Morala sam da se složim sa tezom da je Makedonija postala banana republika, mada već više nalikuje pireu od banane. Skoro da nema onog ko nam majku nije rasplakao, stacionirao vojsku na granicama, proricao nam sudbinu i razgonio duhove (obično zle, istočnjačke).

Ne samo da su dve neodgovorne elite spremne da brane/osvajaju vlast makar brod potonuo, nego tu ima i lešinara – nekih zbog regionalnih, a drugih zbog globalnih šahovskih razloga – koji nas nadleću i pomračuju “novo sunce slobode“ iznad Makedonije. Kao u nekom samoispunjujućem proročanstvu, Makedonija hrli ka analizama i vestima po kojima će biti podeljena između Bugarske i Albanije, ili ostati na liniji vatre između Zapada i Rusije.

Ovih dana je počela druga sezona sapunske serije u kojoj se emituju novi snimci prisluškivanih razgovora. U njima nema ničeg spektakularnog, novog i šokantnog. Na snimcima i dalje slušamo glasove ministara koji su već dali ostavke. Povratak na „bombe“ je siguran znak da neće biti očekivanog “dešavanja naroda“ kojem se nadala opozicija. Ono što se dešava u opozicionom kampu ispred vlade (koji sa dvadesetak šatora danima blokira saobraćaj i normalno funkcionisanje grada) ima više simbolički nego suštinski značaj.

Da ironija bude veća, autentični aktivizam (prvenstveno plenuma i drugih skupova prekarijata koji su se odvijali pre bombaške afere) je ostao u senci profesionalnih en-dži-o-a, dobro situiranih i moćnih nevladinih organizacija. Nezadovoljstvo se stišava pod izgovorom: ne možemo sada da dopustimo luksuz kritike političke opozicije, ma koliko ona grešila. Ali sve je više spremnih da primete da je sve manje smisla u tome da se život u šatorskom kampu svodi na karaoke, di-džeje, igranje stonog tenisa, piknikovanje na udobnim garniturama za sedenje i za stolovima punim ića i pića.

U slici koju šalje ovaj čudni protest ne samo da nema ni traga od gneva ili melanholije, nego naprotiv, manifestuje se neverovatna živost, veselost i logistička podrška (od tehnike, do pizza i koka-kole, sve besplatno). Аko su nam se do sada podsmevali zbog nesposobnosti da konflikte rešavamo kao zrelo društvo kroz institucije, sada nam se već rugaju i oni koji su verovali da je ovo početak nekakvog novog socijalnog pokreta odozdo (grass root).

Lider opozicije Zaev otvoreno poručuje da ne želi da njegovu stranku zadesi sudbina Pasoka. Time, ničim izazvan, priznaje da bi ova opozicija dobila opoziciju u vidu Sirize ili nekih novih klinaca koji će im poručiti da su politički dinosaurusi i da u Evropi duvaju novi vetrovi. Upravo u vreme kada Podemos postiže veliki uspeh na lokalnim izborima u Španiji, u Makedoniji (tačnije u Skopju) organizuju se nekakve klonirane debate u rigidnom formatu, moderirane od strane iskusnih i profesionalnih aktivista. Rečenica koja se redovno čuje glasi: „Zbog ograničenog vremena, imamo 10 minuta za izlagače i po dva minuta za replike“. Kao da je glavni cilj kampovanja nekakvo druženje, pa se debata mora staviti u vremenski okvir. Šta je ovaj protestni skup ako ne narodni skup, slobodna forma kritike, ali i deliberacije o novome koje treba nići odozdo?

Učesnici debate (sa retkim izuzecima) govore nekakvim novogovorom iz prakse svojih nevladinih organizacija. To je govor razumljiv birokratima i donorima grantova, pun fraza, sterilan do zla boga, neoliberalan do srži – i naravno, pun netrpeljivosti prema onima iz drugog tabora (koji se nazivaju ovcama, stokom itd). On je i dogmatski prema svemu što odstupa od mainstreama retorike zapadnih mentora i donatora. Iz njega nesvesno izbija i nepoverenje u vlastiti narod (koji su neki vajni intelektualci do juče nazivali glupacima). Recimo, sve se češće govori da se pregovori moraju završiti (tj. Gruevski pasti) najkasnije do kraja juna, jer će onda ovi (glupi) Makedonci krenuti na godišnji odmor na Halkidiki – i ništa od revolucije. I ponovo, problem je u narodu, a ne u njima, borcima za slobodu.

I instant “bratstvo-jedinstvo“ je podjednako neuverljivo za svakoga ko poznaje ovo društvo, mada je veoma popularno za prodaju zapadnim medijima. Najbolji dokaz za artificijelnost ove teze je činjenica da sama opozicija kalkuliše i dozira “bombe“, tako da ne budu ubitačne za albansku političku elitu; da ne obelodane eventualne šokantne činjenice o ubistvima kod Smiljkovskog jezera i sudskom procesu počiniocima. Ako je opozicija zaista uspela da ujedini narod iznad etničkih podela, kao što se to manifestuje vezivanjem makedonske i albanske zastave, onda postaje etički neodrživa agonija kojoj su izložene porodice ubijenih mladića i osuđenih za zločin. Odakle strah od zajedništva, ako se većina Makedonaca i Albanaca osvestila i sebe vidi kao skup građana, a ne pripadnike etniciteta? Čemu igra osećajima ljudi, instrumentalizovanih u političkoj borbi?

Po pisanju nemačkog Die Zeita, kome je Zaev dao intervju, lider makedonske opozicije je po prvi put, i to nemačkoj javnosti, saopštio sadržinu neobjavljene „bombe“ o ovom slučaju, poznatu pod imenom „Monstrum“. Bio je citiran kako kaže: “Imamo dokaze da u zatvoru leže nevini ljudi“. Dan kasnije, Zaev je to demantovao, izgovarajući se da ga novinar nije dobro razumeo i da je on samo naveo da raspolaže indikacijama da ima nejasnoća u nalazima istrage, a ne da su osuđeni nevini.

Istini za volju, možda je Zaev u pravu. Svi oni koji su ga čuli kako govori engleski (pa i srpski) znaju da to radi katastrofalno loše. Možda u stranci treba da ga posavetuju da više ne komunicira sa stranim medijima na jezicima koje ne zna, mada i dalje ostaje veliko pitanje: čemu kalkulisanje u ovako delikatnom slučaju? Na jednoj strani su porodice pobijenih mladića koje traže pravdu i istinu, a na drugoj – porodice onih koji su već osuđeni (ili koji još nisu izručeni sa Kosova, a optuženi su za ovaj slučaj pred makedonskim sudovima). Ako treba suditi po već objavljenim razgovorima o pogibiji mladog Martina Neškovskog i novinara Mladenova, sasvim je moguće da će se ova „bomba“ svesti na mnogo buke ni oko čega, jer javnost je bila spremna da čuje i najšokantnije nalaze, a na kraju je dobila ono što je već znala ili pretpostavljala, pri čemu vlasti opet nikako nisu dovedene u vezu sa ovim egzekucijama.

Nezgodna istina je da je trenutno u Makedoniji uspostavljena pat-situacija, mada je reč kompromis postala ravna blasfemiji. Opozicija kaže da razgovara, ali na terenu i dalje puca “bombama“. Govori da se sprema za pregovore, ali postavlja ultimatum da vlada mora pasti. Naslovi u medijima govore da se i evropskim posrednicima ne vjeruje („Može biti i Vladičin Han, ali opozicija ne smije popustiti pred evro-komesarima“). Kada se strane u sukobu ukopaju u duboke rovove, pretendujući na to da su ekskluzivni nosioci istine i morala, teško je, ako ne i nemoguće, doći do rešenja, a da se pri tome ne izgubi obraz pred svojim glasačima.

U ovako polarizovanoj atmosferi mnogi ne žele da vide da nijedna strana ne raspolaže takvom snagom da ubedljivo pobedi drugu. Zato je i melanholična revolucija neuverljiva, posebno kada se autentični pokret nezadovoljstva više zloupotrebljava nego što se sluša. Ako čak i pobede anti-gruevisti, izvjesno je da će uvesti opasan presedan: šatordžije će moći da ruše vlade sa ulice ukoliko budu uporni i organizovani. I pored bizarnih i pomalo zabavnih elemenata, ovo je i dalje vreme opasnog življenja. Pobednik nije izvestan, ali Pirova pobeda je već postignuta: Makedonija je izgubila.

Nova Makedonija, 02.06.2015.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 02.06.2015.

MAKEDONIJA