Politički cirkus u Makedoniji je odavno prestao biti komičan. Državna izborna komisija je uspela da nadmaši i samu sebe (pa i lustracijsku komisiju) kada putem nadglasavanja odlučuje o činjenicama, o mrtvim dušama i fantomskim glasačima, i sve više nalikuje na onu crnu komediju Adam’s Family. Kako će sve ovo trajati i trajati, sve do početka maja, biće prilika za komentiranje, no ovih dana za nas je možda interesantniji ishod izbora u Srbiji, i to više kao paradigma za postjugoslovenska društva nego kao predmet za običnu političku analizu. Možda nekima naziv kolumne zvuči neodgovarajuće i preterano, ali da počnem iz početka. Tokom zadnjih nekoliko godina bio je veliki broj pokušaja da se Makedonija sama upoređuje sa Srbijom, ali na način na koji bi se premijer Gruevski (i njegov „režim“) redovito upoređivao sa Miloševićem. To je naravno bio samo običan, pa čak i pomalo očajnički, propagandistički trik. Paralizovana vlastitom kompromitacijom i bezidejnošću, opoziciji je bilo više nego neophodno da portretira svog „neprijatelja“ što jačim i preteranim kvalifikacijama da bi sebe pretstavila u boljem svetlu i dobila legitimitet za sve političke metode koje je koristila (da se radi o uobičajenoj taktici vidimo i ovih dana kada se Putin olako upoređuje s Hitlerom). Još pre izbora u Srbiji zavladalo je oduševljenje tamošnjim demokratskim transformacijama samo zato što je susedna zemlja dobila datum za početak pregovora s EU. To sam još tada ocenila kao površnost, jer i najmanji pokušaj da se zagrebe ispod površine (ispod šminke koja krije istinsko stanje) pokazuje sliku društva u dubokoj krizi. Za površnije analitičare bilo je dovoljno da naglase „evropski trenutak“ i to da je srpsko rukovodstvo prihvatilo kosovsku stvarnost – i svakako, to uporediti s status quo stanju u kome je Makedonija nalazi zbog problema s imenom i vetom Grčke u NATO i EU.
Izlaznost na izborima u Srbiji je bila izuzetno niska, što znači da je i legitimacijska osnova nove vlasti daleko slabija nego što se može zaključitu u prvi mah i na osnovu osvojenih poslaničkih mandata. Dive se neki kako su naprednjaci „zbrisali“ svoje liliputanske protivnike, među kojima ima i takvih koji nisu prešli izborni prag i ostali bez političkog predstavništva. Prohuljali s vihorom, deo lidera ovih stranaka odlazi u istoriju, а s obzirom na njihov potrošeni demokratski (i uopšte politički) kapacitet, pitanje je da li je uopšte šteta što ih više neće biti na političkoj sceni. Ipak, ključna je dilema koja ostaje, i to u vezi pitanja na kome se testira svaka demokratija: ko će i kako kontrolisati one na vlasti? Оd onoga što su do sada pokazali naprednjaci, a posebno od onoga što su obećali u kampanji, čini se da u Srbiji nastupa i „makedonski trenutak“, a Vučić ima sve šanse da postane srpski Gruevski (razume se, bez bagaža u obliku problema s imenom, etnički podeljenog društva i spomeničke i nekrofilske arheološke manije traganja za grobom i duhom Aleksandra Velikog). Okupljanje glasača nasuprot svih ostalih političkih oponenata, uz ogromnu apstinenciju, zaista olakšava nošenje odluka, ali stvara i preduslove za jednopartijsku vladavinu. Opozicija dobija ulogu demokratskog dekora, a ne korektora i ozbiljnog kritičara vlasti. Ovakvo stanje izaziva nemir, ali budi i (praznu) nadu da će iz ove čistke nužno nastupiti era nove socijalne utopije, izgradnje nove opozicije iz pepela stare. Načekali smo se i mi te utopije, ali od nje ni traga ni glasa, a naš Vučić vlada uz sve manje protivteže, i po vertikali i po horizontali.
Vučić je obećao borbu protiv korupcije, hapšenja, raščišćavanje s tranzicijskim tajkunima, t.j. s onima koji su osiromašili narod i stvorili „žrtve tranzicije“ (da upotrebim makedonsku terminologiju koju koristi vladajuća stranka). Rekli bi neki da je Vučić obećao socijalnu pravdu i evropske perspektive, uz normalizaciju odnosa sa Kosovom. No, da li je to dovoljno? U rukama vlasti su tajne službe, zajedno sa zavisnim sudstvom, klijentelizmom (t.z. burazerskom ekonomijom) kao način življenja i preživljavanja, ali i kontrola medijuma… To što je zemlja na rubu bankrota i što čeka „terapiju“ MMF-a, to je drugi padež, i tu dolazi pitanje o čemu će to lako i bez političkih pritisaka odlučivati nova vlada. No, izvesno je da će nakon izvesnog vremena nastupiti talas nezadovoljstva kod one četvrtine elektorata koji je poverovao u čuda i u socijalnu pravdu. Sve nam je to dobro poznato i viđeno, zajedno uz asortiman mera kojima se socijalne tenzije „rešavaju“ mrvicama i socijalnim subvencijama koje se dele po stranačkoj osnovi.
Sasvim je jasno da se ne radi o bukvalnom uticaju Gruevskog (gruevizma) na Srbiju – čak ni Gruevski nije izmislio gruevizam, a ne još da ga i izvozi. Reč je o sličnosti koja je davno opevana od Balaševića: princip je isti, sve su ostalo nijanse. Razlike postoje, i to je sasvim jasno. Ako danas strani mediji pišu o Vučiću da je „politička zvezda s mračom prošlošću“, Gruevski je došao s čistim porfoliom, kao ekonomista, tehnokrat i kao ćovek koji nije bio opterećen međuetničkim problemima (on je sam priznao da je 2001. dok je bio ministar finansija radio svoj posao i nije ni bio svestan da zemlji preti duboki konflikt). Dakle, počeo je s čistim listom, s preporodom i sa (željom da uspostavi) moratorijum za međuetničke probleme – da bi na kraju završio tamo gde se nalazi sada. A zajedno s njim i Makedonija: klijentelistička, polufeudalna država, bez slobodnih medija, sa građanima koji žive od mrvica koje država baci da bi preživeli. I Gruevski, kao i Vučić, u susret izbora traži ubedljivu većinu da bi mogao vladati bez ucena. Razumljivo, ova se retorika odnosi na Albance (i u albanskom taboru vlada ista retorika, na račun Makedonaca), ali i na opozicionera odgovorne za kriminalnu privatizaciju, siromaštvo, stečaje, itd. Srbija ima svoje probleme sa Vojvodinom i Sandžakom (ili je možda korektnije reći da je obrnuto?), ali bar nema ustavni model podele vlasti po etničkoj osnovi. Zato, Makedonija ima dva vožda, dva lidera koji ne trpe konkurenciju u svom etničkom glasačkom taboru, a još povremeno raspale etničke strasti – u obostranu korist, posebno u susret izborima. A onda opet naprave koaliciju…
Sličnosti između Srbije i Makedonije su vidljive po pitanju opozicije i odnosa stranih mentora. Ovi zadnji će podržati svakoga ko drži voz na evropskim šinama čak i ako se on ne kreće ili ga ljuljaju da bi se stvorio privid kretanja, isto kao što su ne tako davno podržavali svakojake zlikovce koju su mogli kontrolirati veće zlikovce od njih ili garantirali implementaciju nekog „mirovnog sporazuma“ na terenu. Srbija je posebno važna, sada otkako su Rusi pokazali zube. Male države ne mogu uticati na geopolitiku, ali ono što mogu je da vode računa o unutrašnjem stanju i demokratskim procesima. Tako bar glasi poznata mantra… Ipak, ako je neko uopšte i bio angažovan u tzv. statebuilding-u, selekciji elita i aktivne podrške demokratskih snaga, medija i civilnog društva – to su opet bili (i ostali) stranci s benchmarks-ovima i grantovima. Imperija u odricanju (kako je naziva David Chandler) to neće nikada priznati, kao što neće priznati ni svoj neuspeh u građenju institucija i demokratije u regionu bivše Jugoslavije. A to neće reći ni mnogu domaći poznavaoci, jer daleko politički korektnije je govoriti da smo za sve sami krivi.
Neki analitičari u Srbiji govore da na izborima, u stvari, i nije bilo prave alternative. U svom sjajnom tekstu Dejan Ilić je napisao da „na ovim izborima naspram SNS-a – koji se postrojio u kolonu na čijem je čelu jaki vođa koji ljudima uliva lažnu nadu – nisu stajali nikakvi zagovornici istine i mukotrpnog rada. Naprotiv, stajali su takođe uglavnom lažovi.” Ovo me je potsetilo na nešto što mi je nedavno posalo mladi prijatelj, koji piše: „Neko će reći da je protiv crno-bele Makedonije. Ali, na političkoj sceni, ne prepoznajem ništa belo. Vidim samo dve crne polovine! Mogućnost za izbor je svedena na više ili manje crnu varijantu. U trenutku ja ne mogu biti siguran koja je ta manje crna strana. Hoću da izaberem belo!“ Drugi mladi čovek, student, na svom je blogu napisao: želim da me čuju! Verovatno mladim generacijama ostaje da traže put daleko od Vožda i od apatije, i da artikuliraju načine i oblike kroz koje će se čuti njihov glas i kroz koje će moći da menjaju stvarnost. Očito, naša generacija to nije uspela, i to nam se potvrđuje iz izbora do izbora. Po mnogu čemu, sva ova društva se nalaze na polaznoj tačci, back to square one što bi rekli, na onoj tačci pre tranzicije, a i pre ratova…
Nova Makedonija, 24.03.2014.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 24.03.2014.
MAKEDONIJA