Nedavno, 24. januara, Vlada Srbije je protivno odluci Evropskog suda za ljudska prava o privremenoj zabrani izručenja, izručila Kraljevini Bahrein njenog državljanina Ali Amed Džafar Mohameda. Takvim postupkom koji je sa stanovišta minimalnih pravnih standarda nedopustiv, ona je bez sumnje ozbiljno blamirala i sebe i našu zemlju.
A budući da je Srbija potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima i da su odluke suda iz Strazbura za nju obavezujuće, Vlada se neminovno suočila sa zahtevom suda da se izjasni o svom skandaloznom postupku. I nije propustila priliku da nam, sadržinom izjašnjenja koje je preko Državnog pravobranilaštva dostavila Evropskom sudu za ljudska prava, samo nekoliko dana nakon pomenute blamaže, priušti i dodatnu.
Iako to zvuči gotovo neverovatno, praktično svi navodi u odgovoru Vlade Evropskom sudu su neprihvatljivi. Neki jer su, najblaže rečeno, sasvim neozbiljni, neki jer su netačni. A zajedno kompromitantni za Vladu koja takav odgovor šalje i, neizbežno, za državu koju ta Vlada predstavlja.
To na prvom mestu važi za glavno objašnjenje da je državljanin Bahreina izručen zato što je odluku suda Srbija primila kasno, pa da je do nepostupanja po odluci suda došlo zbog kratkog vremenskog razmaka između dostavljanja odluke i ekstradicije. Zna se, nesporno je, da su nadležni organi Srbije primili odluku suda o privremenoj zabrani izručenja 21. januara, a da su 24. januara sproveli izručenje. Zbog toga je ovakav odgovor više nego neubedljiv. Zar su u 21. veku, u dobu koje zovu elektronsko, tri dana nedovoljna da bi se sa odlukom suda upoznali organi Vlade koja se inače u svim prilikama hvališe rezultatima na planu elektronske komunikacije? Vlada bi morala biti svesna da ovakvim odgovorom, čak i da je neko spreman da ga prihvati, predstavlja sposobnosti Srbije za izvršavanje preuzetih obaveza u tragikomičnom, ponižavajućem svetlu.
Drugo, opšte je poznato da se sudske odluke o privremenim merama donose zato da bi se sprečilo nastupanje štete koja bi mogla biti nenadoknadiva. U konkretnom slučaju je učinjeno verovatnim da bi se takva šteta mogla ogledati u nečovečnom i ponižavajućem postupanju i mučenju izručenog. On je kao protivnik vladajućeg autokratskog režima bio i ranije pritvaran i mučen. Pretrpeo je teške telesne povrede 2011. kada su vojska i policija brutalno razbijajući mirne proteste u glavnom gradu Bahreina ubile i ranile veliki broj ljudi. A u odsustvu je, u dva odvojena procesa vođena 2013. i 2015, osuđen na doživotne kazne zatvora. U takvim okolnostima izručenje sprovedeno protivno odluci Evropskog suda je zaista sramno. Ovo utoliko pre što i naš Zakon o azilu i privremenoj zaštiti (član 6 stav 3) izričito predviđa da čak i kad postoje formalni uslovi za izručenje „niko ne sme biti protiv svoje volje vraćen na teritoriju na kojoj postoji rizik da će biti podvrgnut mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju i kažnjavanju“, a naš Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima (član 33 stav 2) nalaže ministru pravde da donese rešenje kojim se ne dozvoljava izručenje „ako u postupku suđenja u odsustvu licu čije se izručenje traži nisu bile obezbeđene garancije pravičnog suđenja“.
Na kraju, nije samo netačno nego i cinično da Vlada, iako to pri postojanju privremene mere suda nije od značaja, u izjašnjenju navodi da izručeni nije ni podneo zahtev za azil. Istina je, za šta postoje pismeni dokazi u dokumentaciji Beogradskog centra za ljudska prava koji mu je sve vreme pružao pomoć, da je izručeni molio za azil a da nije uspeo podneti formalan zahtev samo zato što mu nadležni organi uprkos njegovoj molbi nisu omogućili pristup postupku azila. To faktički znači da su nadležni, uz to što su ignorisali odluku Evropskog suda još i, manje ili više direktno, kršili i izigravali ustavne garancije o pravu na azil, Zakon o azilu i privremenoj zaštiti i Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.
Otvoreno i grubo kršenje međunarodno-pravnih obaveza, čak i kad je reč o pojedinačnom slučaju, uvek i svuda je nagoveštaj budućeg ili, još verovatnije, potvrda već prisutnog, manje upadljivog ali još grubljeg kršenja takvih obaveza i domaćeg ustava i zakona. A ako se ponavlja, što sa Vladom Srbije jeste slučaj (Komitet UN protiv torture osudio je Srbiju zbog skandaloznog izručenja kurdskog političkog aktiviste Dževdeta Ajaza Turskoj), pogotovo. To je čak i za zemlju sa teško urušenim pravnim poretkom dvostruko opasno, na međunarodnom planu jer blamira zemlju i urušava ono što je od njenog ugleda još preostalo, a na unutrašnjem jer dodatno relativizuje veliku i rastuću pravnu nesigurnost. Zato je ovo, iako mnogim građanima ophrvanim drugim problemima ne izgleda tako, ozbiljan razlog za zabrinutost svih nas.
Peščanik.net, 01.02.2022.
Srodni link: AUDIO – Srbija do Bahreina
