Odem kod Koštunice po savet. Isto. Svratim kod Dobrice po mišljenje. Isto…
Aleksandar Tijanić

Bliži se Nova godina i ljudi ovih dana, u drugom talasu nakon Sajma knjiga, odlaze u knjižare i kupuju na brzinu one knjige koje su im promakle tokom godine ili one o kojima su nešto čuli, jednom rečju “knjige o kojima se priča”. Knjižara DELFI i ovog decembra u svojim ekspoziturama beleži ogroman priliv, jer se o njihovim knjigama i priča i piše. A što je još bolje, knjige se prodaju. Kako i ne bi, kad se o tim knjigama čitaoci mogu obavestiti u trolama, salonima lepote, teretanama, na autobuskim stajalištima, u solarijumima, u staničnim toaletima i dakako u svim medijima. A ko piše o tim knjigama? Više-manje – svi. Od priučenih kritičara do second hand političara. Uzgred, tim knjigama po niskoj ceni ne može da parira niko. Dobiti knjigu velikana srpskog novinarstva za samo 524 dinara zaista je retka pojava na regionalnom tržištu knjiga. Međutim, još je veći uspeh kada se od trećerazrednog novinara pravi mit o savršenoj biografiji beskompromisnog borca za slobodu kritičke misli. Reč je o Aleksandru Tijaniću, čija je nedavna smrt tobože izazvala tektonsko pomeranje tla na javnoj sceni Srbije.

Pre dva dana, u slobodnoj svečanoj sali Skupštine Beograda, promovisana je “testamentarna knjiga” Aleksandra Tijanića pod revolucionarnim naslovom Ja. I niko moj, koja je za kratko vreme doživela čak deset izdanja. Posle velike promocije Kusturičine knjige Smrt je neprovjerena glasina na Beogradskom sajmu 2010, nije bilo promocije koja bi okupila toliko moćnih ljudi iz sveta politike, medija, kulture i bezbednosnih servisa, kao što je bilo ovo ljupko književno veče posvećeno Tijaniću i njegovoj knjizi. Došli su i premijer Dačić i vicepremijer Vučić, poznati po svojoj naklonosti prema pisanoj reči. Naravno, neko bi se mogao zapitati da li se tu radi o knjizi koju je Tijanić pisao godinama, spremajući se da je objavi pred kraj života i time se iskupi za sve gluposti kojima se bavio tokom svog radnog veka. Naprotiv. Reč je o tekstovima koje je Tijanić ranije pisao i objavio ih diljem bespuća medijske neozbiljnosti. Stoga ovo i nije bilo književno veče već neki vid stvaranja ili bar potvrđivanja novog saveza pre i postoktobarskih elita. Sama knjiga Ja. I niko moj svojim oblikovanjem nudi šifru za razumevanje ovog procesa. Pisac predgovora je, prema pokojnikovoj želji, bio niko drugi do Nenad Čanak, pesnik ravnice i ljubitelj brzine na drumovima. (Ne bi me začudilo ako bi se jednog dana pojavila priča o nežnom prijateljstvu ovog političara sa ocem Branislavom Peranovićem, razume se, iz bajkerskih dana.) Kako nam sam Čanak u svom predgovoru objašnjava, na sam Dan mrtvih, “dogodio mu se neobičan telefonski poziv”, odnosno pozvala ga je draga prijateljica koja mu je poverila neobično važnu informaciju da je Tijanić nekoliko dana pred smrt, skupljajući svoje stare tekstove po ladicama, razmišljao upravo o njemu, kao o potencijalnom piscu predgovora. Kao u dobrim starim krimi romanima, iz ovog “događanja telefonskog poziva” mogao bi se razviti solidan književni narativ o bivšem političaru koji u danima opšte oseke traga za novim životom. No, na stranicama Čankovog predgovora teče drugačija naracija, zapravo je reč o svojevrsnom pokajanju, koje se kroz diskrus o Tijanićevom novinarstvu – inače prepunom mačoidnih, šovinističkih i nacionalističkih fraza – realizuje po principu “mislili smo da je ovo, a bilo je ono”. Sasvim konkretno, Čanak preimenuje Tijanićev “jezik mržnje” u “jezik prezira”, pa čak i u “jezik razočaranja”. Reklo bi se, prava poetika osporavanja. Tijanić po njemu nije bio primitivan i necivilizovan već naprotiv, novinar povišene s(a)vesti i odgovornosti, koji je upravo intenziviranjem zla u svojim tekstovima želeo da probudi ono dobro u nama. Izgleda da je kod samog Čanka takva strategija urodila plodom, jer on je, poput urednika ove knjige, Petra V. Arbutine, progledao novim očima. Samo jedan čovek mogao je da bude bolji predgovarač Tijanićevoj knjizi, ali njemu se nažalost nije “dogodio telefonski poziv”. Reč je o Borisu Tadiću. Međutim, to ćutanje telefona može samo da mu potvrdi da je politički toliko neupotrebljiv da ga niko neće pozvati čak ni da kaže koju profesorsku o pokojnom direktoru Javnog servisa Srbije, kome je svojevremeno poverio edukovanje nacije.

Kao što je i red, urednik Arbutina je ponudio svoje obrazloženje javnosti zbog čega je odlučio da objavi knjigu Ja. I niko moj. “Tijanić me je kupio time što je glasno govorio ono o čemu su svi glasno ćutali”, objasnio je tijanićevskim jezikom. Naravno, to nema veze sa strategijom vlasnika Lagune, po kojoj bi trebalo da uspostavi konačni monopol nad tržištem knjiga u Srbiji, preuzimanjem Sajma knjiga i povezivanjem sa političarima. Recept je zapravo star, mnogi su pokušali da ga realizuju, ali bi se na kraju ugruvali poput Predraga Markovića, nekadašnjeg vlasnika najperspektivnije domaće izdavačke kuće – Vremena knjige. Međutim, svako ko dođe do te faze ekonomskog rasta, počinje da se zanosi idejama širenja biznisa preko svojih gabarita, paktira sa politikom, ulazi u povoljne kredite i završava na galeriji Sajma knjiga, ili na kartonskoj kutiji na Zelenom vencu, gde je i počeo pre dvadesetak godina. A tamo, na Zelenom vencu, može se ponovo vratiti magmi uličnog diskursa kojim je obilovalo Tijanićevo novinarstvo. Zato priča o Tijaniću kao novinaru nema mnogo veze sa stvarnošću. On je tu samo kao neophodna simbolička kopča između kulturnog i političkog kapitala, koji u Srbiji još uvek imaju tesnu vezu i samo kao takvi, mogu da funkcionišu neko vreme, glumeći uspostavljen sistem vrednosti. Zajednički imenitelj ovakvih saveza je populizam, knjiga za svakoga, politika sa masovnom podrškom. Jezik marketinga ovakvog saveza je paradoksalno jezik kritičke kulture, gotovo avangarde: bespoštednost, kritičnost, usamljenost u stavovima, hrabrost, zalog za budućnost. Sve to Tijanić nikada nije imao. Ni politika koja je preko njega paktirala sa medijskom i kulturnom scenom, takođe. Jedini postojan element ovakve scene bilo je i ostalo blato, ono krležijansko, koje doduše pominje i Nenad Čanak u svom predgovoru, ali u kič varijanti “krvavog blata”. Ono se bolje prodaje.

Peščanik.net, 27.12.2013.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)