BlokaDA Filozofskog fakulteta

Čedomir Antić sa studentima

Blokada nastave na Filozofskom fakultetu ulazi u 49 dan (slovima: četrdeset deveti). S obzirom na poslednju pretnju uprave, opasnost od gubljenja celog semestra – blokada traje skoro dva meseca – kao i na dešavanja od prethodnih dana čiji je inicijator bio dekan Miloš Arsenijević (zaustavljanje rada svih službi, evakuacija svih zaposlenih, unajmljivanje posebnog privatnog obezbeđenja, zaključavanje zgrade u nakoliko navrata, nazivanje studenata NN licima, kao i isključivanje struje i grejanja), sva je prilika da se bližimo okončanju studentske pobune. Na stolu su četri moguće opcije razrešenja ove sage:

1. Upotreba policije i nasilno gušenje protesta. Na ovakvu mogućnost nas navodi do sada najoštrije saopštenje od strane uprave i dati rok „blokaderima“ da do četvrtka 27. novembra „neizostavno“ okončaju svoje aktivnosti. Takođe, insistiranje na tome da je sada rešenje situacije na „višim“ instancama, formalno „zatvaranje“ zgrade fakulteta za studente, zaposlene i posetioce (sve službe fakulteta su do sada nesmetano radile), kao i diskurs o „neidentifikovanim“ licima koja su zaposela fakultet – jasno govore o tome da je taktika uprave da pokaže kako je zaposlenima na fakultetu onemogućeno pravo na rad (dekan je u nekoliko navrata na TV-u iznosio neistinu da mu je onemogućen pristup radnom mestu), te da je to dovoljan razlog da se policija umeša u sukob i naruši autonomiju univerziteta. Sudeći po dosadašnjim postupanjima najodgovornijih osoba na Fakultetu, opcija s nasilnim rušenjem blokade uz pomoć policije je realna, ukoliko se pre toga ne alarmira javnost Srbije.

2. Odustajanje studenata od blokade i poraz pobune. Ovu mogućnost ne treba odbaciti, pogotovo ako se zna da blokada traje dugo bez opipljivih rezultata, što dovodi do toga da se studentski pokret polako osipa i demorališe. Pored toga što su već dovoljno fizički izmrcvareni, u poslednje vreme je primetna taktika uprave da manipulacijama i zastrašivanjima razjedini studente i nahuška ih jedne na druge, uporno stavljajući naglasak na blokadu i njene (belodano) negativne posledice na fakultetski život. Od unutrašnje snage pokreta da održi mobilizacijski potencijal zavisi da li će ostati delatan do samog kraja u ovoj igri živaca sa upravom.

3. Kompromisno rešenje. Ovde se misli na to da bi se pobuna mogla završiti ponudom uprave da se ispune neki od zahteva (ili čak samo jedan) studentskog pokreta. Iskustvo prve takve ponude koja je stigla nekoliko nedelja od otpočinjanja protesta je pokazalo da je to odlična taktika za atomizaciju pokreta i izazivanje žestokih svađa i podela među studentima, tako da nije nemoguće da će joj uprava pribeći ukoliko joj ne uspe ideja o nasilnom prekidu blokade.

4. Prihvatanje svih studentskih zahteva od strane uprave Filozofskog fakulteta. Ovakva mogućnost je realna samo u slučaju nepokolebljive volje studentskog pokreta da istraje u svojoj pobuni, kao i snažnijeg pritiska profesora i šire javnosti da se napokon okonča haos na Filozofskom fakultetu (za koji je najodgovornija uprava), da se krene sa nastavom i adekvatno kazne oni koji su do haosa doveli.

Da vidimo i koje su glavne (tipične) zamerke studentskoj borbi:

1. Zašto se studenti bune protiv povećanja nameta na fakultetima, kad je to evropski standard, deo evropskih integracija i bolonjske reforme. Oni kao da su zaboravili da više ne žive u socijalizmu.

Ovakav argument je karakterističan za neznalice provincijalnog, tzv. „evrofiličnog“ tipa. Najpre treba reći da Bolonjski proces i njegova implementacija ne podrazumevaju nužno procese maršandizacije (prilagođavanje zahtevima tržišta i profita) znanja i obrazovanja. Za početak bi bilo dobro znati da se u ministarskim deklaracijama znanje predstavlja kao javno dobro i javna odgovornost, a istovremeno se pridaje veliki značaj socijalnoj dimenziji pristupa visokom obrazovanju. Iako su čak i u nekim zemljama „stare Evrope“, a ne samo kod nas, primetni trendovi „trgovanja bodovima“, ideja vodilja Bolonjskog procesa je znanje kao javno dobro a ne roba, ulaganje države u visoko obrazovanje i slobodna cirkulacija znanja, kroz mobilnost akademskog osoblja i studenata. Pitanje uvođenja školarina Bolonjski proces nije regulisao, ali se on zato evo već više od decenije u Srbiji (i ne samo u Srbiji) koristi kao izgovor za njihovo povećanje i socijalnu diskriminaciju.

U desetak zemalja EU visoko obrazovanje na državnim univerzitetima je potpuno besplatno, odnosno javno finansirano. U nekim zemljama je naplaćivanje bilo kakvih usluga u obrazovnim ustanovama strogo zabranjeno posebnim zakonima, a u jednoj čak i ustavom. Kada je reč o zemljama u kojima obrazovanje ipak nije besplatno, navedimo primer Francuske. Naime, „školarina“ se na francuskim univerzitetima na godišnjem nivou kreće od 200 do 500 evra. Dakle, takva je situacija u zemlji u kojoj je prosečna plata viša od 1.500 evra i u kojoj je stanje na univerzitetima i kvalitet nastave na neuporedivo višem nivou nego u Srbiji (da podsetim da za samofinasirajuće studente na Filozofskom fakultetu školarina iznosi blizu 1.200 evra). Takođe, dok doktorske studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (loše organizovane) koštaju gotovo 1.800 evra, na elitnom Sciences Po Paris, koji je u poluprivatnom vlasništvu, cena ovog nivoa studija je 391 evro.

Setite se izjave bivšeg rektora Branka Kovačevića (danas predsednik nadzornog odbora EPS-a) da su školarine u Srbiji najjeftinije u Evropi. Jasno je da se evropska mantra u Srbiji koristi za sprovođenje najretrogradnijih „antievropskih“ politika. Dakle, neozbiljna je argumentacija pojedinih profesora, političara i analitičara da zahtev za besplatnim i svima dostupnim obrazovanjem znači povratak u „totalitarni boljševizam“ ili beg u neki imaginarni utopizam, jer je to već realnost u brojnim evropskim kapitalističkim zemljama. Zbog toga nam je potrebna artikulisana i sistematska kritika ovakvog diskursa i organizovana studentska i radnička borba protiv vulgarne ekonomizacije svih sfera društva, uključujući i obrazovanje.

Zašto pominjem radnike u kontekstu studentskih borbi? Pa zato što društvena situacija u svakoj zemlji nije određena voluntarističkim delanjem političkih elita, nego faktičkim odnosom snaga između glavnih socijalnih klasa, odnosno stanjem organizovanosti radničke klase. U onim zemljama gde su sindikati i dalje značajan socijalni faktor, mnogo je teže urušavati tekovine radničke klase iz XX veka. Jedna od tih tekovina je upravo pravo na besplatno školovanje.

2. Treba stati na put večitim studentima i uspostaviti koncept odgovornog studiranja. Privilegije se moraju zaslužiti redovnim polaganjem ispita i mora se zaustaviti relaksiranje uslova studiranja. U Evropi studenti imaju dva ili tri ispitna roka, a naši studenti traže pet, šest, i pritom neće da plaćaju iako ne izvršavaju svoje obaveze. Pa gde to ima? Svako ko podržava ove studentske zahteve je populista.

Najpre, treba naglasiti da studenti Filozofskog fakulteta traže da uslovi studiranja ostanu isti kao i prošle godine. Uprkos tome što je društveno-ekonomska situacija u državi sve lošija, uprava Filozofskog fakulteta na razne načine, a pre svega preko „trgovine bodovima“, svake godine povećava troškove studiranja i srozava položaj studentske populacije. Zato studenti koji su u lošoj materijalnoj situaciji i koji moraju istovremeno da rade i studiraju, nisu u mogućnosti da ostvare stopostotan učinak na fakultetu, što za sobom povlači dodatne troškove i u nekim slučajevima odustajanje od studija. Ove mere pogađaju i studente na budžetu. Prema nekim podacima, nove mere uprave pogađaju čak 60% studenata Fakulteta.

Za razliku od uprave Filozofskog fakulteta, uprava Filološkog fakulteta je u strahu od blokade ispunila zahteve svojih studenata. Dakle, jasna je namera: u kontekstu smanjenja plata u javnom sektoru, Filozofski fakultet, odnosno njegova gramziva uprava, nastoji da taj „gubitak“ nadoknadi kroz nove namete studentima. To nije pravedno, ni solidarno i zbog toga je studentski protest opravdan.

U Srbiji je visokoobrazovni sistem u formativnom periodu, tako da studenti ne smeju biti jedino odgovorni u slučaju izostanka izvanrednih rezultata na studijama. U tom kontekstu, pomenimo primer Austrije. Naime, na državnom univerzitetu HauptUni (u okviru koga postoji i Filozofski fakultet) školarina po semestru iznosi od 14 do 17 evra po studentu. Što se tiče uslova studiranja, tačno je da postoje neki kriteriji: onaj ko ne položi ispit iz trećeg puta, četvrti put polaže pred komisijom, a ukoliko padne ispit i pred komisijom, gubi pravo studiranja na tom fakultetu. Toleriše se gubljenje dva semestra u toku studija. Ubeđen sam da bi studenti u Srbiji bili prezadovoljni ako bi imali ove uslove studiranja.

3. U redu su protesti, to je legitimno sredstvo borbe za partikularne ili opšte interese, ali blokada je nelegitiman i nelegalan, nasilan i neprihvatljiv čin u civilizovanoj zemlji. Osim toga, taj zbor je takođe nelegitimna tvorevina, a i većina studenata se protivi blokadi.

Blokada je iznuđeno sredstvo borbe za studentske interese. Pre blokade, studenti su pokušali da primoraju upravu na pregovore peticijama, žalbama, dopisima (i drugim institucionalnim kanalima), javnim okupljanjima itd, ali ti vidovi protesta su bili ignorisani. Zbog toga blokadu od početka podržava i jedino zakonski priznato studentsko telo na Fakultetu, Studentski parlament, a njegovi članovi predstavljaju aktivan deo pokreta.

Blokada je ne samo legitiman vid borbe u datim uslovima, nego i potpuno legalan čin kojim se ne krši nijedan zakon države Srbije (vidi na youtube-u predavanje koje je o legalitetu blokade, u okviru samoorganizovanih edukativnih aktivnosti na Filozofskom fakultetu, održao generalni sekretar Advokatske komore Srbije). To da je blokada anticivilizacijski čin nepoznat današnjim „demokratijama“, lako je opovrgnuti praćenjem vesti. U nekima od „razvijenih“ demokratija, studenti su radikalniji i nasilniji u borbi za svoja prava. Recimo, kada je Sarkozi u Francuskoj po stupanju na vlast pokušao da uvede delić neoliberalnih reformi u obrazovanje, ustala je cela Francuska. Pojedini univerziteti su bili u potpunoj blokadi, i to ne samo oni koji su bili direktno pogođeni tim odlukama, nego i drugi, iz solidarnosti. I te blokade su bile neuporedivo nasilnije od ove na Filozofskom, a bilo je i sukoba sa policijom. Međutim, razlika je u tome što su tamo sa svojim studenatima bili i njihovi progresivniji profesori, a nije izostala ni podrška javnosti.

Prosto je neverovatno koliko se profesori u Srbiji sablažnjavaju nad radikalnijim metodama borbe. Da je u Francuskoj neko pokušao da sprovede reforme koje se sprovode u Srbiji poslednjih godina, sigurno ne bi došlo samo do blokade fakulteta, nego bi se desila socijalna revolucija i pokušaj nasilnog rušenja celog političkog poretka. Zbog toga u Francuskoj nikome ne pada na pamet da u tolikoj meri ponižava svoje građane.

U Srbiji je društvo je atomizovano i slabo, vlada opšta apatija, nema solidarnosti i ako dođe do pobuna, zahtevi su minimalistički, a pobude getoizirane i delegitimizovane uz pomoć tajkunsko-medijske mašinerije. U tom ključu treba prepoznati širi kontekst ove naizgled nebitne pobune koju karakterišu partikularni studentski zahtevi. Zato će uprava učiniti sve da ih ne ispuni, jer bi popuštanjem izgubila poziciju moći i poslala poruku da ovakvi metodi borbe daju rezultate. I država preko svog ministarstva podgreva atmosferu protiv studentskog pokreta, ali delimično i protiv uprave Fakulteta, jer joj odgovara međusobno prepucavanje studenata i profesora čime se slabi mogući front nezadovoljnih protiv nje same. Zbog svega toga, potencijalni uspeh borbe mladića i devojaka na Filozofskom fakultetu može da ima dalekosežne posledice.

4. Treba se boriti protiv neoliberalnih reformi i za besplatno obrazovanje, ali ovo što rade studenti Filozofskog fakulteta, ta privilegovana srednjeklasna dečurlija, je borba za njihove partikularne interese i nema opšte društveni karakter. Iz tog razloga ne treba podržavati te tatine i mamine sinove. Osim toga, pobuna nema podršku profesora, pokret je apolitičan, a u njemu učestvuju i ekstremni desničari.

Poslednjih godina, sa uvođenjem radikalnih neoliberalnih reformi na univerzitetu, vrata visokog školstva gotovo su zatvorena za decu iz seljačkih i porodica radnika. Prosečnoj radničkoj i seljačkoj porodici u Srbiji je danas onemogućeno da svoju decu školuje na fakultetu. Na taj način se transformiše socijalna struktura studentske omladine u kojoj opet, kao i pre II svetskog rata, predominiraju deca iz relativno „dobrostojećih“ društvenih slojeva i grupa. To je i jedan od razloga zašto je toliko teško danas stvoriti nezavisne, masovnije studentske organizacije. To je i razlog zašto do pobuna dolazi samo na onim fakultetima gde je procentualno veći broj siromašne dece. Ali ma koliko socijalni sadržaj ove pobune na Filozofskom fakultetu bio u određenoj meri sitnograđanski i defanzivan, ona je važna zbog opiranja neoliberalnom duhu vremena i neograničenoj samovolji nadređenih. Da nije tako, ne bi se uprava evo već skoro dva meseca žilavo i uz korišćenje beskrupoloznih mera opirala da ispuni minimalističke zahteve studenata (verovatno najminimalističkije u čitavoj istoriji Filozofskog fakulteta).

Upravo je učaurenost u duh vremena obeležen konformizmom razlog zašto su profesori uglavnom na suprotnoj strani od svojih studenata. Transformacija univerziteta prema korporativnom modelu, uz globalne politike koje jačaju prekarne tendencije (onaj ko se javno pobuni lako ostaje bez posla) i naglašeno hijerarhijski korporativno-klijentalistički odnosi unutar sistema, uz redukciju javnih davanja i podsticanje servilnosti zaposlenih – svi ti elementi konfrontiraju studente i profesore. Dakle, odgovor na pitanje zašto profesori (čast izuzecima) ne podržavaju svoje studente treba tražiti u njihovom socijalnom interesu, a ne u ličnim osobinama.

S druge strane, neutemeljene su ocene o apolitičnosti pokreta. Uprkos greškama sa kojima se suočava svaki mladi pokret, to što se ovaj pokret ograđuje od političkih organizacija i ideologija, ne znači da je apolitičan. On je otvoreno profilisan kao socijalni, anti-neoliberalni, a pokušaj povezivanja sa radnicima i advokatima u štrajku jasno upućuje u kom ključu ga treba tumačiti. Ovde treba podvući da je glavni problem to što se drugi studenti, radnici i ostale kategorije stanovništva koje su na udaru neoliberalnih mera ne bune, a ne to što studenti Filozofskog fakulteta borbu baziraju na svojim materijalnim interesima.

Peščanik.net, 27.11.2014.

Srodni linkovi:

Vladimir Ilić – Profan je prs`o

Vladimir Ilić – Buđenje profana Filozofskog u 21. veku

Jelena Lalatović – I malo je previše

Jelena Lalatović – Studenti su zapalili žito