Umesto da bar u porazu prvi i jedini put do sada bude iskren prema svojim biračima i javnosti, Boris Tadić je svoje obraćanje novinarima u izbornoj noći iskoristio da za svoj poraz okrivi svakoga koga je uspeo u bunilu svoje agonije da se seti, ali i da sa sebe skine bilo kakvu pomisao o odgovornosti za debakl koji je doživeo. Za razliku od svojih postupaka i promašene politike koju je vodio svih ovih godina, Tadić se ustremio na svetsku krizu, tešku ekonomsku situaciju, pogrešnu percepciju građana, neodgovornost intelektualne političke javnosti i ostale nevidljive sile koje su mu radile o glavi.
Pre nego što se uopšte i upustio u prebiranje po deponiji svojih misli o izbornom kovitlacu koji ga je odneo sa vlasti u istoriju, Tadić je obznanio svoju odluku da ne bude premijer iako njegova stranka i dalje stoji pri nameri da sa socijalistima formira novu vladu. Rezigniran i ljut zato što su mu građani masovnim neizlaskom na birališta uskratili poverenje, Tadić je svojim sunarodnicima suptilno poručio da će ih kazniti na njemu omiljeni način – postavljanjem novog mediokriteta na čelo vlade pod njegovom kontrolom, kojom će umesto sa Andrićevog venca od sada upravljati iz Krunske 69. Sličnu praksu Tadić je primenio i 2008. godine pošto je njegova namera da za premijera postavi Vuka Jeremića osporena jedinstvenim otporom stranačke baze, odgovorio tako što je postavio veselog Mirka Cvetkovića za prvog ministra kabineta.
Svojom odlukom da ignoriše očiglednu želju građana za postojanjem kohabitacije i odbijanjem da kao najuticajniji političar unutar Demokratske stranke preuzme odgovornost i predvodi vladu koju ta stranka želi da formira, Tadić je na samom zalasku svoje političke karijere još jednom u praksi demonstrirao nivo šarlatanstva i diletantizma sa kojim je u prošlosti pristupao poslu vođenja države.
Nakon što je saopštio da će vladu voditi iz senke, bez ikakve odgovornosti, Tadić se upustio u lament nad teškim vremenima koja su pratila njegovu vladavinu, teškim problemima sa kojima se Srbija suočavala proteklih godina, teškim odlukama koje je “morao” bukvalno sam da donosi i teškoćama sa kojima se suočavao objašnjavajući sve teškoće u uslovima koji su potpuno “izvanredni u ekonomskom smislu”.
“Bilo je logično da najveći deo odgovornosti ide prema predsedniku”, zaključio je Tadić ne ulazeći u razloge zbog čega je baš to bio slučaj. Kako je, na primer, većina građana mogla u svojoj naivnosti da pomisli da je za njihov sve teži život kriv upravo predsednik, a ne recimo premijer? Kako su ti isti apstinenti mogli da bivšeg predsednika okrive za manjak investicija, deficit demokratije, neuspešnu reformu pravosuđa, sporost na putu ka Evropi, kada se te oblasti u Ustavu nigde ne pominju kao delokrug nadležnosti predsednika?
Izbegavajući da bar sebi iskreno odgovori na ova pitanja, Tadić je oštricu kritike usmerio na “nizak nivo rasuđivanja politike od stručne javnosti koja često nije razumela šta se dešava”. Koji deo tačno stručna i politička javnost nisu razumele bivši predsednik nije precizirao. Da li je stručna javnost više pogrešila kada je prećutala da je protivustavno i antidemokratski pokušao sebi da prigrabi treći mandat na mestu predsednika ili kada je opravdano postavila pitanje etičnosti tzv. skraćivanja mandata zarad unapređenja izbornih interesa njegove stranke? Da li su vajni DS stručnjaci možda pogrešili kada su veličali njegov “veličanstveni” brucoški nastup u predsedničkom tv duelu ili možda kada su ukazivali na očajne rezultate vlade pod vođstvom njegovog premijera marionete? Da li domaći intelektualci nisu dobro razumeli komplikovani proces rešavanja kosovskog problema, Jeremićeve brljotine na međunarodnoj sceni, jedva dobijenu kandidaturu za članstvo u EU, uzroke otpuštanja 400.000 radnika, sveprisutnu korupciju, povezanost sa organizovanim kriminalom, montirane sudske procese i partijsku kontrolu pravosuđa, već zaboravljeni plan Srbija 2020. i ostale spinove koje su nam kreatori političkog procesa sa Andrićevog venca neumorno servirali?
Na kraju, Tadić se zahvalio građanima koji su učestvovali na izborima, zajedljivo dodajući da je većom izlaznošću mogla da se dokaže demokratičnost zemlje! Obraćajući se takvom porukom upravo onima koji su ga po kazni i poslali na smetlište istorije, bivši predsednik licemerno je prevideo da nije neizlazak građana uzrok niskog nivoa demokratičnosti zemlje već sasvim obrnuto – deficit demkoratije pod njegovom vlašću i pokušaj uzurpacije apsolutne vlasti proizveo je kao posledicu deficit glasača bez kojih Tadić nikako nije mogao da pobedi. Ponizivši običnog čoveka koji je nekada polagao velike nade u njega, Tadić je overio svoju kartu za put u pakao izbornog poraza. I ma koliko s pravom bili ogorčeni svi oni koji iz brojnih, opravdanih ili neopravdanih, razloga ne mogu tek tako da se pomire sa činjenicom da im je predsednik postao Tomislav Nikolić, pravda je ipak u velikoj meri zadovoljena. Tadić je zasluženo poražen, Srbija je dobila baš onakvog predsednika kakvog je i zaslužila, a Nikolić bi, sa pozicija vlasti, jako brzo mogao da spozna brutalnu istinu da se njegova izborna pobeda od trijumfa lako može pretvoriti u njegovu najveću noćnu moru.
E-novine, 21.05.2012.
Peščanik.net, 22.05.2012.
