Dva dana pre nego što će biti izabran za “Slovenca godine” lista Delo, Ivo Boskarol je izneo simbolički program za budućnost građana koji ga tako visoko cene: predložio je da se ukine drugi dan praznika Nove godine i 1. maja, jer nerad na ta dva dana odnosi, kako izgleda, nešto blizu 1% BDP-a godišnje. Kažem “simbolički” jer Boskarolovo upozorenje nije posledica neke političke misli, već razumevanja sveta i govora koji to razumevanje najbolje izražava, dakle jedne specifične ideologije. Iz nje izlazi čitav niz ideja, projekata budućnosti, mera za osiguranje takve budućnosti, i prilagođavanja ponašanja, običaja i navika građana na takvu budućnost. Poruku smo dužni da primimo i o njoj ozbiljno razmislimo.

Ivo Boskarol proizvodi lake i štedljive avione Pipistrel koji su tehnološko i komercijalno uspešni, i služe kao isključivi komoditet najbogatijih: nemaju nikakvu drugu funkciju, niti je u izgledu da će ih koristiti službe koje bi mogle da posluže većem broju građana, a sam proizvođač ih ne daje u besplatnu upotrebu za naučne ili humanitarne svrhe. Drugim rečima, Boskarol pokazuje da 1% stanovništva koji može da kupuje njegovu robu izvesno jeste dovoljan za tehnološki napredak, inovativnost, i sve druge verbalne floskule kojima nas inače kljukaju u domaćim i evropskim konkursima za nauku. Korist ostalih je tu neupotrebljiv pojam. Sa druge strane, visoko oporezivanje tih 1% i nametanje ograničenja na njihovo bogaćenje i kupovnu moć ne donosi kolektivu/državi mnogo, a zaustavlja tehnološki napredak koji Boskarol predstavlja. To pokazuje i nagrada NASA koju je dobio za razvoj ultralakih aviona. Ako nastavimo naime njegovu misao, pravi izvor prihoda su onih 99%, kojima treba ukinuti dva slobodna dana, jer se već time povećava društveni BDP. Sasvim je dakle logično da njih treba oporezovati mnogo više, jer tu je pravi dobitak. Umesto božićnica, privilegovani zaposleni bi morali na kraju svake godine, recimo 2. januara, uplaćivati nešto poslodavcu, da osiguraju svoj položaj i smanje rizik nepredvidljivih posledica krize. Tako bi se možda mogao osigurati neki fond za nužnu zdravstvenu zaštitu za njih (samo dok i kada rade), dok bi ostali bili lečeni i negovani onoliko koliko mogu da plate – a država bi se oslobodila ogromnih troškova i polovičnih rešenja u zdravstvu. I ponovo, oni koji mogu da plate zdravlje omogućili bi i napredak medicinske nauke koja bi ih, povratno, još bolje lečila, jer se sredstva ne bi trošila na beznadežne masovne slučajeve. Primer Vegrada je već pokazao pravi smer kako bi se moglo raspolagati sa prilozima i uplaćenim socijalnim obavezama radnika.[1] Penzijski zakon, to je svima jasno, samo je trenutna i palijativna mera: penzije se moraju potpuno ukinuti, jer niko ne treba da živi od bivšega rada: to isto tako proizlazi iz ideje uštede na prazničnim danima. Svi koji mogu, radili bi do 70 godine, što je vrlo lepo dostignuće za ljudski život. Oni sa potvrdama o garantovanoj nezi porodice i prijatelja, ukoliko nisu među 1% (gde se životna granica ne postavlja), treba da budu podvrgnuti kontroli, kako ne bi iskorišćavali društvo. Sa razvojem svesti i odgovornosti, klasa 1% može u budućnosti organizovati hospice za one koji dosegnu 70, sa luksuznim zadnjim obrokom i eutanazijom. Društvu bogatih ne treba masovna industrija – planetarno potrebe može zadovoljiti nekoliko manjih industrijskih regija na svetu. Posledično, želja za energentima će se temeljno smanjiti, jer klasa 99% više neće moći da sebi priušti osobna sredstva transporta. Posledično, javni prevoz će izgubiti smisao, jer će se klasa 1% voziti malim avionima, ručno izrađenim automobilima-tenkovima, i sl. Sa smanjenjem eksploatacije energenata smanjiće se opasnost uništavanja prirode. Klasa 99%, bez zaposlenja, može se posvetiti proizvodnji hrane, što će rešiti problem zdrave hrane i istovremeno migracija zbog gladi i rada; bez mobilnosti i mogućnosti kupovine jeftine robe, klasa 99% će domicilno proizvoditi sve što je potrebno za život. Klasa 1% će blagovremeno zaposesti zemljišta, čime će klasi 99% dati mogućnost da uz najam zemljišta priprema hranu i druge proizvode, i da pri tome bude oporezovana u novcu i naturi. Klasa 1% će sačuvati onoliko infrastrukture i vojske koliko joj je lokalno potrebno. Potreba za društveno povezanom kulturom neće postojati, jer će 1% uvek moći da po volji i ukusu plaća umetnost koja klasi pričinjava zadovoljstvo. U porodicama klase 1% će biti dovoljno potomaka koji nisu sposobni za vlast, pa će oni oblikovati područje kreativne besposlice – nauke i obrazovanja. Prostom reprodukcijom će omogućiti generacijski protok u tim oblastima, već utemeljen nepotizmom, čak će moći da za “univerzitete” uspostave i nekakvu autonomnost, pre svega visokim cenama za recikliranje klase 1%, sa znanjima koja su za to potrebna. Siromašni će izgubiti potrebu za obrazovanjem, a retki, najuporniji, naći će mogućnost intelektualnog rada u samostanima, koji ne moraju biti samo crkveni. Mediji? Ionako su već danas većinom usmereni u opisivanje života klase 1%, lako će se uklopiti u široko područje servisiranja te klase. Jednostavno sužavanje kruga korisnika rešava sve probleme koje smo sebi proizveli globalnošću informacija i nagomilavanjem nepotrebnog, uglavnom banalnog znanja. Sport je već dugo u sistemu servisiranja bogatih, tu promene uopšte ne bi bile potrebne – umesto dugog i skupog puta kroz škole i klubove, talenti bi se uočavali takoreći u sopstvenom dvorištu.

Zvuči poznato? To je – naravno nužno modernizovana – slika doba koje je u Evropi proizvelo besmrtna umetnička dela, literaturu, institucije, nauku, doba iz kojega još uvek crpimo ogromno mnogo navika, ponašanja, priča, tipova mišljenja: to je feudalizam. Humanisti ne treba da se boje: u takvim se uslovima stvaraju sveci, požrtvovani ljudi, vladari-iscelitelji, mučenici svih vrsta – i oni koji umiru za ideje, teoriju, ili za samo jednu knjigu, čak i za jednu zabranjenu reč, usamljeni geniji; garantovan je uspeh, progres, dostignuća bez ikakvog društvenog ulaganja, dobra dela, zanos bez plaćanja. Ništa neće moći da spreči osvešćene pojedince, pripadnike klase 1%, da organizuju različite oblike zaštite, pomoći i pouke među bednicima iz klase 99%.

Boskarolov predlog o ukidanju dva suvišna neradna dana je feudalni, dakle anti-kapitalistički. U traženju rešenja za današnji svet u krizi, takav predlog je radikalan i smeo, i zaslužuje svaku pažnju, jer preskače nekoliko mučnih faza, kako sticanja samosvesti klase 1%, tako i gubljenja neopravdane samosvesti klase 99%: ostaje da se prevaziđu svi balasti građanskoga društva koje ono već danas nije u stanju da ostvari, nego se samozavarava (ljudska prava, pravo kretanja, bivanja, obrazovanja i sl.). Ostaje i da se iskoreni društvena kritika, koja ne može da spreči novi feudalizam, ali može da uspori proces i da pokvari ukus pobednicima. No feudalizam, u odsustvu građanskih načela zaštite, sigurnosti i poverenja, može uvek da računa na epidemije, glad i bezakonje koji čiste nezadovoljstvo i nezadovoljne. A može i da plati umetnika koji će očuvati uspomenu na njih.

Zbog svih posledičnih, društveno, kulturno i istorijski izuzetno značajnih horizonata izjave najuglednijeg Slovenca, čini se jedino logično da 2. januar ili 2. maj (ili oba) budu proglašeni za “Boskarolov dan”.

Peščanik.net, 04.01.2012.

———–    

  1. Afera građevinskog preduzeća Vegrad, koje nije isplaćivalo plate bosanskim i drugim neslovenačkim radnicima, a njihove priloge sakupljene za porodicu na gradilištu poginulog radnika je prisvojilo.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)