Pre mesec dana je Viši sud u Beogradu doneo prvostepenu presudu Rastislavu Diniću, Nemanji Poleksiću i Marku Nikoliću, osudivši ih na godinu dana zatvora, uslovno na tri godine. Oni su osuđeni na osnovu tužbe “srpskog Majkla Mura”, režisera Borisa Malagurskog, autora dokumentarnog filma “Pretpostavka pravde”, u kome se pozabavio “drugačijim viđenjem” ubistva francuskog navijača Brisa Tatona 17. septembra 2009, na Obilićevom vencu u Beogradu, neposredno pred fudbalsku utakmicu Partizan – Tuluz. Za ovaj zločin pred Apelacionim sudom u Beogradu osuđena je grupa od 14 huligana, navijača Partizana, najpre na ukupno 240 godina, da bi im početkom 2012. kazna bila prepolovljena. U septembru iste godine Malagurski je podneo krivičnu prijavu protiv dvanaest članova internetskog foruma Parapsihopatologija zbog navodno organizovanih pretnji po život i ličnu i profesionalnu bezbednost. Budući da se nedavna presuda forumašima poklopila sa objavljivanjem spiskova protiv “neprijatelja srpstva” i sa otvorenim pozivima na linč Žena u crnom koji je uputio portparol Antiterorističke jedinice srbijanskog MUP-a, nacionalno osvešćena intelektualna elita je iskoristila priliku da izjednači ove događaje i trojicu forumaša stavi u isti rang sa delovanjem nacionalističkih aktivista. U svemu tome, brutalno ubistvo Brisa Tatona u centru Beograda ostalo je kao marginalna činjenica, koju je film “Pretpostavka pravde” zaista izmestio iz fokusa, favorizujući tezu o nevinosti ubica i instrumentalizaciji srpskog pravosuđa od strane zapadnih sila. Ovo su dve ključne činjenice na kojima je dvadesetpetogodišnji Malagurski zasnovao svoj filmski opus, koji je relativno brzo prepoznat na stranicama “Politike” kao delo “režiserskog vunderkinda”. Ovakve pohvale nisu tako olako izrečene ranije ni u slučajevima pojave režisera Borisa Mitića, ni pisca Vladimira Kecmanovića. No u svakom slučaju, Malagurski je brzo nadrastao ove zvezde “Politike” i postao zaštitni znak srpske borbe za “drugačiju istinu”.

Uspon Malagurskog dogodio se već nakon njegovog prvog filma “Kosovo: možete li da zamislite” koji je, kako pišu izveštači prestoničkog lista, prikazan sa velikim uspehom na Međunarodnom filmskom festivalu u istočnom Sarajevu. Tamo je “srpski Majkl Mur” dobio ideju za svoj naredni film “Težina lanaca”, u kome je dodatno razradio svoje početne teze. S obzirom na to da je nastojao da na svetlo dana iznese “još jednu pozitivnu priču o nama”, Malagurski se upustio u proces montaže-atrakcije koji je trebalo da proizvede novi narativ o raspadu Jugoslavije. Njegov filmski postupak blizak je sa metodologijom teorije zavere, koja uvek operiše sa do sada neotkrivenim dokumentima, koji bacaju neočekivano svetlo na minule događaje, tako da se za trenutak gube obrisi onog što se dogodilo u realnosti i prelazi se na metanivo interpretacije. Tako je u svom filmu “Težina lanaca” Malagurski na osnovu “poverljivih dokumenata” pokušao da pokaže kako su “postojale zakulisne radnje koje su dovele do krvavog raspada Jugoslavije”. Postupak je murovski – mnogo zvučnih imena u igri, mozaična svedočenja i režiser kao narator – ali je rezultat mokrogorski. Novi filmski jezik je opčinio domaće medije, tako da je Malagurski dobio promociju i u emisiji Mire Adanje Polak, tradicionalno zadivljene kako glamurom tako i uspehom “našeg čoveka” u svetu. Teza o “dobrim ljudima u zlim vremenima” otvarala mu je sva vrata, dok je Malagurski svojim dokumentarcima politički reaktualizovao goruće srbijanske teme, koje su zapravo povezane sa preoznačavanjem krivice i odgovornosti za rat i zločine, nudeći uvek tobože nepoznatu stranu priče, koja ulepšava sliku Srbije. Zanimljivo je i to da se Malagurski, otisnuvši se na studije režije u Vankuver, povezao sa “najzapadnijim srpskim listom”, “Kišobranom”, u kome dijaspora, tradicionalno sklona najgorem desničarenju, razglaba o istim takvim stvarima samo sa mnogo manje atraktivnosti nego što je to slučaj u senzacionalističkoj kinematografiji ovog režisera. Novac za produkciju ovih filmova Malagurski je takođe nalazio u dijaspori, američkoj ili australijskoj. Stoga je film “Težina lanaca” imao premijeru u australijskom gradu Pertu.

Jedno od glavnih neprijatnih pitanja koje su forumaši Parapsihopatologije postavljali režiseru Malagurskom i njegovoj koleginici Ivani Rajović, bilo je pitanje o poreklu novca za produkciju filma “Pretpostavka pravde”, što je sakriveno od javnosti. Takođe, bilo je zanimljivo i to da je film produciran u isto vreme dok je tekla kampanja za ponavljanje krivičnog postupka. Glavni junaci filma su advokati odbrane optuženih, a jedan od njih zastupao je samog Malagurskog u procesu protiv trojice forumaša. Sve u svemu, Bris Taton je brutalno ubijen u centru Beograda, a film je izneo alternativno viđenje tog ubistva, po kome su neki od optuženih bili i po “hiljadu i dvesta koraka daleko od tog mesta”, dok je samo bacanje nesrećnog Francuza sa velike visine na beton iza javne garaže na Obilićevom vencu zapravo nesrećni slučaj. Kriva je komunalna služba koja nije sve to lepo obeležila, tako da nesrećnik, koga su huligani pretukli na smrt, nije mogao na vreme da se informiše o terenu i snađe pri pokušaju spasavanja. Raskadriravanje ovih laži u jednom delu srbijanske javnosti dočekano je sa ovacijama (česta situacija na premijerama Malagurskog), dok je manji deo reagovao poput forumaša koji su u zatvorenom delu internetskog foruma izložili ceo slučaj žestokoj kritici. Svakako je intelektualcima i komentatorima “Politike” drago da čuju kako se Bris Taton samoubio u Beogradu, isto kao što vole da čuju da se Srebrenica nije dogodila i da nisu postojali logori na tlu Srbije. Zato su njihove ocene ovakvih ostvarenja najviše moguće.

Kolumnista “Politike”, istoričar Čedomir Antić, vidi “Pretpostavku pravde” kao “jedan u potpunosti profesionalno urađen, niskobudžetni dokumentarni film”. On smatra da stavovi Malagurskog nemaju nikakvu medijsku promociju, ali da se, s druge strane, “promocija ekstremnih proalbanskih, prohrvatskih ili proevropskih organizacija u Srbiji graniči sa propagandnim terorom”. Presuda trojici članova foruma itekako ima veze sa ovim stavom koji je Antić opušteno izneo u “Politici”.

Novosti, 27.04.2014.

Peščanik.net, 28.04.2014.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i tri romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010; Pas i kontrabas 2019). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2019. za roman Pas i kontrabas.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)