Nova Vlada Srbije formirana je 7. jula, dakle – 57 dana nakon izbora koji su održani 11. maja 2008. Ako ostavimo po strani tugaljivo pitanje o čemu se zapravo pregovaralo tih proteklih osam sedmica, to jest, da li su glavne teme domunđavanja doista bile od javnog interesa, možemo zaključiti da je u zidanju nove vlade ovoga puta postignut relativno dobar rezultat, s obzirom na to da su postizborna natezanja uobičajena u većini demokratski ustrojenih država. Taj rezultat je gotovo dobar i zbog toga što će famoznih “prvih sto dana” nove vlade isteći 15. oktobra, što bi moglo da znači da jesen ne mora biti potrošena na “zagrevanje motora” da bi se doista krenulo novim putem. No, problem je što tih prvih sto dana Cvetkovićevom kabinetu padaju usred leta pa, na primer, on, po najvećoj vrućini, verovatno neće odmah imati priliku da svoj politički i ekonomski program predstavi u Briselu, Moskvi i Vašingtonu, kod komšija i (eventualno) kod nesvrstanih.
Prvih sto dana svake vlade su uvek veoma bitni, a čini se da su u Srbiji ovoga puta i veoma bitni jer, pre svega, valja “očistiti sto” i okončati stare poslove, koji su čekali političku konsolidaciju u vrhu državne vlasti, koja se otegla od januarskih predsedničkih izbora do julskih koalicija. A nijedan od tih starih poslova nije jednostavno okončati.
Nije problem već sutra ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, ali kako što pre ukloniti njegovu “hašku suspenziju”? Nije problem već sutra ratifikovati energetski sporazum sa Rusijom, ali su problem ugovori koji taj sporazum treba da stave u pogon do kraja godine – tako, da Srbija nastavi da gradi profil unutrašnjeg energetskog tržišta koji će biti kompatibilan onom evropskom i kako bi NIS ostao i srpska firma (makar bio u ruskom većinskom vlasništvu). Zatim, lepo će biti konstatovati da se 4-5 miliona građana Srbije “upisalo” za besplatne akcije javnih preduzeća do kraja jula ove godine, ali će se odmah morati nešto reći i o tome šta građani nadalje mogu očekivati od svojih “potvrda” da su stali u red za državni kapital. Da ne bude kao sa onim “popisom” nacionalizovane imovine od pre dve godine – koji sada niko i ne spominje, niti se smatra obaveznim da bilo šta kaže o restituciji (možda treba iz fioke izvaditi Parivodićev nacrt zakona o vraćanju oduzete imovine i vratiti ga u skupštinsku proceduru). Od nezavršenih poslova tu su i famozna koncesija za autoput prema Crnoj Gori, privatizacija RTB Bor i, naravno, efektuiranje saradnje sa Fijatom u Kragujevcu. Nešto od toga mora hitno da krene. Vreme ne radi za Srbiju.
Sve to, naravno, znaju i novi premijer, i novi ministri, ali nisam siguran da znaju da vreme leti i da će “prvih sto dana” prohujati i pre nego što iskrsnu neki novi izgovori za odugovlačenje, manevrisanje, prikupljanje usaglašenih mišljenja, prelamanje partnera i onih koji odlučuju u krajnjoj konsekvenci.
Jedan od krupnih problema koji ne ide naruku Cvetkovićevoj vladi je i zadah neke moguće još teže globalne ekonomske krize, koji se sa ekspanzivnim rastom cena nafte, sirovina i hrane širi planetom. Mada je doista teško proceniti koje tendencije u toj krizi na neki način idu naruku Srbiji, a koje joj prete, poznato je pravilo da male zemlje obično nemaju nikakve koristi od bolesti onih najvećih, a mogu pretrpeti katastrofalne štete. U tom kontekstu zabrinjava skok evropske međubankarske kamate (Euribor) za četvrtinu procenta i globalna redukcija kreditne aktivnosti u svetu – baš kada Srbija računa na sezonu privlačenja značajnijih inostranih investicija i kada je prinuđena da unovči deo svojih infrastrukturnih sistema (ne samo radi para već i radi privlačenja strateških partnera).
Činjenica da novi premijer Mirko Cvetković nije gurnuo u drugi plan problem povratka makroekonomskoj stabilnosti i da je u svom ekspozeu čak najavio borbu da se inflacija u Srbiji u naredne četiri godine spusti sa sadašnjih 12-15 odsto na godišnjem nivou, na oko četiri odsto godišnje, sama po sebi je ohrabrujuća, jer ta najava kod njega ne deluje “kurtoazno”. Cvetković, izgleda, dobro zna da bez makroekonomske stabilnosti u jednoj još uvek rovitoj privredi ništa drugo ne vredi od ekonomskih akcija i da su prošla ona vremena kada su se mnogi površni “kejnzijanci” zanosili iluzijom da malo inflatornog pumpanja dobro dinamizira privredu, pa su rizici manji od koristi.
Nova vlada, samo naizgled, ima sužen politički prostor – između ojačalog predsednika države i sve nervoznije opozicije u parlamentu. Meni se čini da su problemi za koje se očekuje da ih reši Cvetkovićeva ekipa toliko krupni i delikatni da će oni u tom poslu možda imati i više slobode, to jest odgovornosti, nego što im je potrebno. A konstruktivne pomoći neće biti, uprkos svim tlapnjama o političkom i nacionalnom pomirenju.
Danas, 10.07.2008.
Peščanik.net, 09.07.2008.
