Kako razumeti predlog budžeta za sledeću godinu? Fiskalni je savet, koliko se može razumeti, iznenađen jer su pre koji mesec podržali najavu o tome da će se smanjiti javna potrošnja, a sada toga u predlogu budžeta nema ili bar ne onoliko koliko se očekivalo.

Tada su ocenjivali predloge da se smanje i potrošnja i porezi kao suviše rizični (zbog ovog drugog, ne zbog prvog), a sada je izgledno samo povećanje poreza. Uz planirani fiskalni deficit od 7,1 odsto bruto domaćeg proizvoda, koji bi na kraju mogao da bude i veći ako privredni rast podbaci. Toliki deficit, naravno, povećava rizike. Koje?

Uzmimo da samo posmatramo rast javnog duga i da ga uporedimo sa planovima o tome kako će se on zaustaviti. Jasno je da postoji neusaglašenost – javni dug se stalno povećava, a nikako se ne stabilizuje u odnosu na BDP. Uzmimo da na osnovu tih zapažanja treba formirati sud o tome koje su namere privrednih vlasti. Jer, ako se dug stalno povećava raste i rizik da neće moći da se vraća.

To nikako ne može da bude nepoznato privrednim vlastima, iz čega proizlazi i putanje o tome koliko su one posvećene tome da uredno izvršavaju svoje dužničke obaveze? Ili se zapravo ide ka krizi javnog duga koja onda podrazumeva i da kreditori snose jedan deo gubitaka, uz naravno dodatno smanjenje koje čeka budžetske korisnike. Tako da je jedino pitanje raspodele tih gubitaka.

Ukoliko se dođe do tog zaključka, kako će se ponašati kreditori, korisnici budžeta i konačno same fiskalne vlasti? Prvi će tražiti veće kamate, jer se inače pozajmice neće isplatiti. Trenutno je novac veoma jeftin, u svetu naravno, ali je veoma skup srpskim privrednim vlastima. Dodatna tražnja za kreditima će kamatne stope dalje gurati naviše.

Već ove koje se sada postižu deluju kao sugestija da se dodatni krediti ne traže jer izražavaju nevericu da će moći da se vrate. U nekom će se času tražiti sporazum sa Međunarodnim monetarnim fondom kao dodatno osiguranje. Što znači da će se tražiti da veći deo tereta gubitaka bude prevaljen na budžetske korisnike.

Oni, opet, gledaju da sačuvaju svoja prava. Što je jasno iz ovog, ali i ranijih budžeta. Osnovni razlog što većih ušteda nema ni u ovom predlogu fiskalne politike jeste upravo ta nemogućnost da se zakine jednima, a ne i drugima, a onda se na kraju zakida onima koji imaju manji uticaj ili nisu ni korisnici budžetskih sredstava.

U ove poslednje spadaju ponajviše oni koji su nezaposleni ili su izgubili ili nisu ni stekli pravo na naknade za nezaposlene. Vlada ni ovoga puta nije uspela da izađe na kraj sa, da ih tako nazovem, indirektnim korisnicima budžeta, a to su oni koji stvaraju gubitke s kojima je utoliko teže izići na kraj ukoliko su oni veći. Ako je teško smanjiti socijalna davanja, jer su oni koji od njih žive i tako siromašni, trebalo bi da je relativno lako prestati sa subvencionisanjem komercijalnih preduzeća, jer se time ponajviše iz novca poreskih obveznika finansiraju profiti onih koji ne mogu da ih obezbede prodajom robe i usluga. Bar ne u konkurentskim uslovima.

Šta su učinile fiskalne vlasti u tim okolnostima? Uglavnom su se zabrinule da bi eventualno smanjenje javnih davanja koja neposredno idu u potrošnju dovelo do dodatnog smanjenja proizvodnje, dakle do dublje recesije od one u kojoj se privreda već nalazi.

Tako da je došlo do produžetka zamrzavanja rasta plata i penzija, mada nije izvesno koliko će se to moći sprovesti imajući u vidu upravo taj negativan efekat koji smanjenje potrošnje ima naprivredni rast. Uz to su povećani porezi, što takođe ne može a da nema negativne posledice po privatnu potrošnju i ulaganja. Ovo poslednje, ulaganja, opetsu izvor očekivanog privrednog oporavka koji se ovim rizikuje.

Prošle godine se najavljivao preokret u ovoj godini, a na početku ove to je odloženo za sledeću godinu. Sada se govori o stabilizaciji u par godina i o oporavku koji će potom uslediti. Videćemo šta će se reći sledeće godine.

Odluke se, međutim, ne mogu beskrajno odlagati. Usled toga moglo bi se zaključiti da odluka o potrebi da se čitava privredna politika i veliki delovi privrednog sistema neće moći da se odloži u času kada se više neće moći zaduživanjem finansirati javne obaveze. Problem je u tome što se u okolnostima krize duga često donose rđave odluke.

Novi magazin, 06.12.2013.

Peščanik.net, 06.12.2013.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija