Pablo S. Herrero New Street Art In Noia, Spain http://goo.gl/oOlOKz

 
Fiskalni problem nisu prevashodno plate i penzije, već sveukupne subvencije, rđavo upravljanje javnim nabavkama (kupovina robe i usluga) i sveukupna neefikasnost države. Ne pomaže ni monetarna politika, mada su njene mogućnosti mnogo ograničenije.

Pod subvencijama je potrebno podrazumevati ne samo neposredne isplate iz budžeta, recimo sa ciljem da se podstakne određena privredna aktivnost, već i sve eksplicitne i implicitne obaveze koje budžet preuzima, recimo kontrolom cena na, kako se to kaže, socijalno održivom nivou ili preuzimanjem gubitaka, ne incidentno, već u dužem vremenskom periodu. Tome bi trebalo dodati i poreske i druge olakšice, uključujući i odlaganje plaćanja poreza i subvencionisanje kamata. Uzmimo da sve to zajedno čini nekih pet odsto bruto domaćeg proizvoda, to je, u evrima, oko jedne i po milijarde. Taj bi novac imalo smisla uložiti u sve te aktivnosti koje sada proizvode gubitke ukoliko bi to bila uspešna preduzeća.

Da ovo obrazložim. Jedan od prigovora da se, recimo, uklone svi ti gubici jeste da bi to podrazumevalo ili smanjenje aktivnosti ili povećanje cena ili i jedno i drugo. No, uzmimo da je to komercijalno održiva aktivnost pri višoj ceni, novac koji se više ne bi trošio na pokrivanje gubitaka bi mogao da se uloži upravo u tu aktivnost kako bi se povećala ponuda i smanjila cena. Inače, kao što je sada slučaj, jasno je da nema smisla ulagati u poslove koji nose gubitke, što znači da ta, državna ili javna, imovina propada. Što ne znači da budžet ne može da nekome plati račune, ukoliko je reč o socijalnoj pomoći.

Posebno je nejasno zašto bi se subvencionisala privatna aktivnost tako što će se odlagati ili otpisivati poreske obaveze. Ima, naravno, uvek smisla raspravljati o tome da li je poreski sistem valjano postavljen, kako sa stanovišta efikasnosti tako i ceneći njegovu pravičnost, ali nema smisla njegove nedostatke ispravljati jednom ili drugom vrstom subvencija. Jer se time samo povećavaju i neefikasnost i nepravičnost, a odlaže se i promena poreskog sistema, što samo može da povećava budžetske obaveze prema onima koji mogu da opstanu ili da budu profitabilni samo ukoliko im se odobri subvencija.

Veliki su i izdaci za javne nabavke i uopšte izdaci na kupovinu robe i usluga. Budući da je tu reč o različitim obavezama, nije jednostavno ući u detalje. Međutim, postoje bar dva opšta problema o kojima se može nešto načelno reći. Jedan jeste opseg kupovine robe i usluga i njihova cena. Često se pominju službena vozila, a verovatno je da sličnih problema ima podosta. Primer ukazuje na to da postoji dosta toga što se plaća iz budžeta, a trebalo bi da pada na privatna lica. Grubo rečeno, takva bi preraspodela mogla verovatno da umanji izdatke na kupovinu robe i usluga za iznos sa kojim se sada računa kada se govori o smanjenju plata. Uz to, potrebno je uzeti u obzir i cenu po kojoj se te kupovine obavljaju. Uzmimo da se poboljšanjem mogu takođe smanjiti izdaci, uz isti obim kupovine (ovde bi trebalo uzeti u obzir i kvalitet i još neke necenovne činioce), te uštede ne bi same po sebi bile sve što bi se dobilo.

Naime, da bi se one zaista opravdano ostvarile, potrebno bi bilo vrednovati kako cenu, tako i efekte. Ovih dana je preštampan nešto stariji, ali ne i zastareo, kratak tekst ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, Žana Tirola, u kojem on sugeriše promene u budžetskoj politici Francuske. Jedna od preporuka jeste da se vrši i prethodno i naknadno vrednovanje svake fiskalne mere, recimo izdataka na kupovinu robe i usluga. Trebalo bi, znači, pre nego što se nešto kupi biti načisto šta se želi postići, a potom vrednovati ishod upravo sa tog stanovišta. To nije prosto pitanje da se dobije najbolja cena, nego i da se kupi najbolja roba ili usluga.

Ovo se može generalizovati na efikasnost države i javnog sektora u celini. Ukupni javni izdaci nisu mnogo manji od 50 odsto ukupnog dohotka, a u tome takozvani transakcioni troškovi, dakle cena javnog sektora u novcu, mogućnostima i vremenu, igraju veoma značajnu ulogu. Uzmimo da se efikasnost poveća, što ne znači nužno da mora da se smanji broj zaposlenih, to bi smanjilo troškove. Sve zajedno – subvencije, javne nabavke i transakcioni troškovi – konzervativno cenjeno, čine više od pet posto bruto domaćeg proizvoda.

Što je najvažnije, manji izdaci na njih, te uštede dakle, ne smanjuju ukupnu tražnju, kao što je slučaj sa platama i penzijama. Što ne znači da nije potreban efikasniji i pravičniji sistem naknada za rad i penzionog osiguranja.

 
Novi magazin, 27.10.2014.

Peščanik.net, 27.10.2014.