Centralistička fantazija o „Velikom dogovoru“ oko budžeta nikad nije bila ostvariva. Čak i da je neki dogovor postignut, ključni igrači bi ga ubrzo prekršili – verovatno čim bi naredni republikanac došao u Belu kuću.
Jer realnost je da se naše dve glavne političke stranke žestoko bore oko budućeg izgleda američkog društva. Demokrati žele da očuvaju nasleđe Nju dila i Velikog društva – penzijsko osiguranje, Mediker i Medikejd – i da tome dodaju ono što imaju sve ostale razvijene države: manje ili više univerzalnu garanciju osnovne zdravstvene zaštite. Republikanci žele da sve ovo ukinu, i da tako najbogatijima omoguće drastično snižavanje poreza. Da, ovo je u suštini klasni rat.
Borba oko fiskalne litice bila je samo još jedna bitka u tom ratu. I može se reći da su taktičku pobedu odneli demokrati. Pitanje je da li je reč o Pirovoj pobedi koja je pripremila teren za veći poraz.
Zašto kažem da je to bila taktička pobeda? Uglavno zbog onoga što se nije dogodilo: nije bilo rezanja socijalnih izdataka.
Ovo ni slučajno nije bilo zagarantovano. Obamina administracija je 2011. navodno bila spremna da podigne starosnu granicu za Mediker, što je bila užasna i okrutna ideja. Ovoga puta je bila spremna da smanji penzije i nadoknade za nezaposlene menjajući formulu za obračunavanje troškova života, što je manje užasna ideja koja bi ipak mnoge dovela u nevolju – i verovatno bi bila politički katastrofalna. Na kraju se, međutim, ovo nije desilo. I progresivci su, budući stalno zabrinuti da je predsednik Obama prečesto spreman na kompromis oko suštinskih pitanja, mogli da odahnu.
Bilo je i nekih pozitivnih pomaka iz progresivne perspektive. Proširene nadoknade za nezaposlene produžene su na još godinu dana, što je veliko olakšanje mnogim porodicama i značajan podsticaj našoj privredi (jer će se taj novac trošiti, i tako pomoći očuvanju radnih mesta). Druge pogodnosti za porodice s nižim primanjima produžene su na još pet godina – iako je, nažalost, dopušteno da istekne porez na platnu listu, što će naškoditi i zaposlenim porodicama i otvaranju novih radnih mesta.
Najveća zamerka koju progresivci imaju na ovu uredbu jeste to što je Obama od imućnih izvukao manje državnih prihoda nego što se očekivalo – oko 600 milijardi, umesto 800 milijardi dolara u narednih deset godina. Iz šire perspektive, međutim, to nije tako veliki problem. Pogledajmo situaciju ovako: razumna procena je da će bruto nacionalni proizvod u narednih 10 godina biti oko 200 biliona. Tako da bi očekivani državni prihodi bili samo 0,4 procenta BDP-a; kako se ispostavilo, ovo je smanjeno na 0,3 procenta. U svakom slučaju, to ne bi predstavljalo neki naročiti pomak u predstojećim sukobima o prihodima i potrošnji.
Da dodam, ne samo što su republikanci glasali za povećanje poreza prvi put u poslednjih par decenija, nego će i ukupni rezultat poreskih promena koje sada stupaju na snagu – u koje spadaju i novi porezi za „Obamaker“ kao i ova nova uredba – značajno smanjiti nejednakost prihoda, jer će najbogatijh 1 posto, a naročito najbogatijih 0,1 posto, biti mnogo više pogođeni nego porodice sa prosečnim primanjima.
Zašto su onda mnogi progresivci – u koje spadam i ja – vrlo oprezni? Zato što smo zabrinuti zbog sukoba koji će uslediti.
Prema uobičajenim političkim pravilima, republikanci u ovom trenutku nemaju velike mogućnosti za pogađanje. Budući da demokrati drže i Belu kuću i Senat, republikanci ne mogu da donose zakone; i budući da je najveći progresivni prioritet, zdravstvena reforma, već postao zakon, republikanci nemaju mnogo izbora.
Ali i dalje je moguće da republikanci naprave štetu, posebno odbijanjem da podignu gornju granicu zaduživanja – što bi moglo da izazove finansijsku krizu. A jasno su stavili do znanja da planiraju da iskoriste svoju destruktivnu moć da bi obezbedili velike političke ustupke.
Međutim, predsednik je rekao da na toj osnovi neće pregovarati, i ima pravo. Pretnje da ćete uništiti desetine miliona nedužnih žrtava ukoliko vam se ne udovolji – a republikanska strategija svodi se upravo na to – ne treba tretirati kao legitimnu političku taktiku.
Ali da li će se Obama držati svoje anti-ucenjivačke pozicije kada kucne čas odluke? Poklekao je 2011, kad se raspravljalo o granici zaduživanja. A poslednjih nekoliko dana pregovora o fiskalnoj litici obeleženi su njegovom očiglednom nespremnošću da dozvoli da krajnji rok istekne. Pošto bi posledice propuštenog krajnjeg roka za granice zaduživanja potencijalno bile mnogo gore, ovo ne ide u prilog odlučnosti vlade.
Dakle, kao što sam rekao, u taktičkom smislu, fiskalna litica je izbegnuta skromnom pobedom Bele kuće. Ali ova pobeda bi lako mogla da se pretvori u poraz kroz samo nekoliko nedelja.
The New York Times, 03.01.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.01.2013.
