Kada me je izvesni Atlagić u skupštini uzeo u usta da bi me proglasio izdajnikom srpstva (argument za to bili su citati iz mog intervjua u kome sam vređao Aleksandra Vučića a on je, po Atlagiću, već sam po sebi „srpstvo“), nekoliko puta je upotrebio nadimak „Bumbar“ koji je trebalo da se odnosi na moju ličnost.
Ja se dugo bavim nadimcima, čak sam pokušao da načinim nešto kao Rečnik nadimaka. Godinama sam prikupljao nadimke prijatelja, poznanika i nepoznatih ljudi, sve u uverenju da nadevanje podsmešljivih dodataka pravom imenu, kao istinska sublimacija karaktera ličnosti sabijena u jednu jedinu reč, predstavlja jedno od velikih dostignuća duha našeg naroda. Međutim, jednog sam trenutka od toga odustao uvidevši da je to ozbiljan istraživački posao a ne nekakav šaljivi hobi.
Ovoga puta radilo se o nadimku koji je namenjen meni. Što je najzanimljivije, pre trodnevnog (?) Atlagićevog nastupa u skupštini, u kojem je ponavljao mantru o izdajnicima među univerzitetskim profesorima, nikada nisam čuo da me neko tako zove. Odmah sam pomislio da me je zamenio sa glumcem Brankom Cvejićem, čiji lik Baneta „Bumbara“ pamti iz znamenite televizijske serije „Grlom u jagode“. Glumci, reditelji, umetnici, to je sve isto, verovatno misli ovaj narodni poslanik.
Odbacivši ovu ideju kao besmislicu, čak i u slučaju nečeg takvog kao što je Atlagić, pomislio sam: ovo je aluzija na moj izgled. Želeo je da ukaže na moju prekomernu težinu. Moj fizički nedostatak uzeo je kao argument za tezu o štetnosti mog duha. Nisam dovoljno lep da bih bio dobar. Ali i ovaj zaključak mi se učinio sumnjivim kada se uzme u obzir izgled ostalih jurišnika na izdajnike iz skupštinskih klupa, njegovih partijskih kolega. Martinović, Rističević, Gojković… zar sam ja ružniji od njih? Ne, to nije mogao biti razlog zbog koga je upotrebio izraz „Bumbar“.
Na kraju mi je pala na pamet ideja kako taj nadimak nije, da tako kažem, izmislila družina SNS-ovaca nego je to šifra pod kojom me vodi Državna bezbednost. Radeći svojevremeno na komadu „Pandorina kutija“ imao sam uvid u razna dokumenta DB-a i zapazio sam kako su razne ličnosti, od interesa za Službu, nosili nadimke kao što su „Profesor“, „Neo“, „Plavuša“ ili već tako nekako. Možda me je neko iz Službe baš tako krstio? Ako je to istina, onda iz toga proizilazi kako su svi poslanici vladajuće stranke u nekoj vrsti veze sa Službom koja im je, kao i podaci o neistomišljenicima koje marljivo prikuplja, stalno na usluzi. Verovatno je Atlagić, pripremajući se za svoju trodnevnu solo ariju u skupštini, zatražio od njihovog servisa za očuvanje vlasti podatke o meni, pa je automatski upotrebio nadimak Državne bezbednosti za moju malenkost.
Tog trenutka sam se setio jednog davnašnjeg razgovora sa Vasilijem Popovićem, koji je kao pisac upotrebljavao pseudonim Pavle Ugrinov, a kao pozorišni reditelj bio poznat kao Vasa „Brada“. Ja sam bio mladić, još student a on čovek koji je režirao mitsku predstavu „Čekajući Godoa“. Rekao mi je: „Znaš, jedini pravi junaci našeg doba su udbaši. Svi se menjaju, a oni ostaju u ovoj državi kao jedina konstanta. To je zato što su na izvoru, oni prvi saznaju o čemu se radi“. To mi je ostalo u pamćenju i za sve ove godine, koje su protekle od tog razgovora, ja se stalno uveravam kako je Vasa „Brada“ bio u pravu. Jedino što nikada nisam saznao je ko mu je prišio nadimak. Glumci u pozorišnom bifeu ili njegovi pravi junaci?
Peščanik.net, 17.09.2019.
Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Naprednjačka teorija ružnoće