crno-bela fotografija
Foto: Predrag Trokicić

Proveo sam nekoliko godina u pokušaju da sa nekoliko ljudi iz kulture (Zoran Hamović i pokojni Zoran Simjanović, na primer) ideju o AUDIO VIZUELNOM CENTRU SRBIJE privedem ako ne realizaciji, a onda barem svesti kako nam je nešto tako neophodno. Nismo uspeli, sva ta sastančenja i ubeđivanja otišla su u nepovrat da bi, najzad, ova država odustala od takve ideje.

Da odmah razjasnim o čemu se tu radilo. Civilizovane zemlje, poput Francuske na primer, beleže svakodnevno sve ono što se emituje na radiju, televiziji, u video zapisima, izdaje na pločama, nalazi se u magnetofonskim zapisima ili u obliku fotografija. FINA, tako se zove ta ustanova koja ima ogromnu zgradurinu na obali Sene, u stvari beleži svakodnevni život Francuske i čuva tu belešku u digitalnom obliku, u većoj ili manjoj rezoluciji. Ta ogromna audio vizuelna arhiva dostupna je svakome, može se pregledati i, uz određenu naknadu, presnimiti i upotrebiti za bilo šta treće.

To znači da ako želite da vidite kako je izgledao kviz iz 1967, koja pitanja su postavljana, kako je izgledao voditelj, kakve frizure su nosili učesnici, kako su se izražavali i slično, onda možete do toga stići u nekoliko minuta. Svakako da su tu zabeleženi svi važni istorijski i društveni događaji, ali u isto vreme i SVAKODNEVICA, koja se takođe pomno snima. Najobičniji događaji iz života, ni po čemu dramatični, život „kao takav“ postaje, dakle, nezamenljiva građa za ljude u budućnosti koji bi želeli da shvate kako su se ljudi nekada ponašali, šta im je bilo važno a šta ne.

Danas se već zna da su događaji iz naše bliske prošlosti izgubljeni i pored tako važnih institucija kao što su Jugoslovenska kinoteka ili arhiv RTS-a koji su usko specijalizovani za jako sužen broj tema i dela. Ali život „kao takav“ je zauvek nestao. Postoje, naravno, zvanični državni arhivi i digitalni zapisi važnih dokumenata u SANU, ali obične, naoko nevažne stvari prolaze i niko ih neće uhvatiti u letu. Zato bi, između ostalog, služio AUDIO VIZUELNI CENTAR. Da stvar bude tužnija, FINA je ponudila svaku vrstu logistike i pomoći oko organizovanja jednog takvog centra u Srbiji. Bili ovde, naišli na muk i vratili se kući.

Neko će se pitati otkud da se baš ja, kao neko ko snima fikciju, zanima za faktografiju? Zar ne bi bilo pametnije da pišem izmišljene priče nego da se bakćem time kako neki penzioner, danas, u julu, po vrelom danu hrani golubove u Kalemegdanskom parku? Ali, važno je i jedno i drugo. Filmske priče, ma kako izgledale izmišljene, u stvari polaze baš iz toga što Aldous Huxley naziva TRICAMA koje, u stvari, čine svakodnevicu. Po njemu, za razliku od života, priče imaju smisao i stil koje svakodnevica nema. Filmski medij je, međutim, do zla boga konkretan i sve što nema svoj odraz u stvarnosti ne deluje uverljivo. Da bi ljudi poverovali u vašu priču ne smete biti uopšteni. A svakodnevica je životna sredina za istinu, bar što se filma tiče.

Dokazi za ovu tvrdnju nalaze se u starim filmovima, na izbledelim fotografijama ili izlizanim pločama. Dok gledate prizore ili slušate zvuke koji stižu iz prošlosti, vi po prirodi stvari počinjete da rekonstruišete doba iz koga znaci svakodnevnog života stižu i da ga upoređujete sa svojom svakodnevicom, sa današnjih shvatanjima, ukusom, modom, navikama i sa čim sve ne. Ono i ovo vreme u vama stvaraju osećanja i zaključke do kojih ranije niste stizali. Čini vam se kako počinjete da razumete svoje pretke i pokušavate da zaključite da li je onaj ili ovaj, prošli ili današnji život bolji. Ili su i jedan i drugi na svoj način i dobri i loši?

Peščanik.net, 30.07.2021.