Sam Spade: “If you kill me, how are you going to get the bird? If I know you can’t afford to kill me till you have it, how are you going to scare me into giving it to you?” “You don’t have to trust me, anyhow, as long as you can persuade me to trust you.” Dashiell Hammett, The Maltese Falcon.
Razlozi za nerazumevanje društvenih nauka su uglavnom isti kao i kod prirodnih nauka, takozvani problem dve kulture, jedino što su kod ovih prvih nekako neposredniji.1 Uzmimo za primer ekonomsku teoriju. Veoma se često kaže kako je ona nerealistična, jer, recimo, standardni mikroekonomski model pretpostavlja da su ljudi racionalni i tržišta savršeno konkurentna. A to znamo, na neki način, da nije tako. Drukčije rečeno, ta teorija, glasi prigovor, nije deskriptivna. Isto bi se moglo reći i za političke i sociološke nauke. Za razliku, recimo, od istorije. Koji su dometi ovih kritika?
Uzmimo primer iz „prve kulture“: Mondrijanovu sliku „Brodvej bugi-vugi“. Neka neko pita: „Gde je tu Tajms skver“? To bi bila ta primedba o realističnosti. Slično je i sa bilo kojom teorijom u društvenim naukama. Prvi test neke naučne teorije jeste da li je konzistentna, a potom da li objašnjava, i konačno da li je primenjiva – a ne da li opisuje realnost onako kako je ljudi vide, u velikoj meri u svetlu neke zdravorazumske teorije, da li je potvrđuje i da li opravdava određene interese i politiku.
Čemu služi konzistentnost? Uzmimo drugi primer iz humanistike: Čehovljevo pravilo da puška koja je okačena o zid u prvom činu mora da opali u trećem. Zato što sve što se u drami događa ili je iskazano mora da bude usklađeno sa svim drugim što se događa ili se kaže u toj drami, a isto važi i za svaki drugi literarni proizvod (a pretpostavljam i svaki drugi umetnički proizvod uopšte). Isto važi i za teoriju u društvenim naukama. Recimo u teoriji opšte konkurencije postoji konzistentnost svih pretpostavki i nijedna nije suvišna. Isto važi i za bilo koji drugi model u ekonomskoj ili nekoj drugoj društvenoj nauci. Model je matematički objekat i u njega nije moguće uneti elemenat i zaboraviti na njega, isto kao sa bilo čime što se događa u nekoj valjano zamišljenoj drami ili umetničkom delu.
Čemu taj model služi? Uzeću za primer Hjumovo shvatanje uzročnosti. Komentatori često zapažaju da Hjum koristi kauzalne sudove u svojim ekonomskim esejima (a i drugde), mada tvrdi da su kauzalne veze zapravo samo generalizacija, da to tako nazovem, statističkih pravilnosti – dakle da postoje asocijativne, ali ne i kauzalne veze. Kako onda povećanje, primera radi, količine novca vodi do rasta cena i privremenog povećanja proizvodnje, kako je on takođe tvrdio? Ta je uzročno-posledična veza svojstvo modela trgovine i novca, a ne i nešto što se može indukovati iz podataka. Isto važi i za bilo koji model ili teoriju. Ukoliko manipulišemo elementima modela, on bi trebalo da je konzistentan i da daje odgovarajuće rezultate. U tom smislu u modelu postoji kauzalna zavisnost.
Ova mogućnost manipilacije je važna kod provere protivčinjeničnih sudova. Recimo, ako se unese određena promena dobija se određeni rezultat, što znači da se može reći, u monetarističkom modelu, da bismo privremeno ubrzali inflaciju i privredni rast ako bismo, recimo, povećali količinu novca u opticaju. To možemo da kažemo zato što rešavamo matematički zadatak. Ukoliko je to model kojim možemo da objasnimo, primera radi, inflaciju i privredni rast, tada bismo mogli da smatramo da smo ustanovili odgovarajuću, empirijsku, kauzalnu vezu i da možemo da predvidimo da ćemo moći da postignemo određeni inflatorni cilj ili željeno povećanje proizvodnje ukoliko prilagodimo monetarnu politiku.
Ove se pravilnosti, međutim, ne mogu iščitati iz statističkih ili bilo kojih drugih podataka, kako god da su oni prikupljeni. Kao što ne možemo da vidimo Mondrijanovu sliku gledajući Tajmsov skver, a ni da pročitamo bilo koju Čehovljevu dramu naprosto posmatrajući kako se ljudi ponašaju. U tom smislu, teorija nije deskriptivna ne samo u odnosu na podatke koje svakodnevno uočavamo, već i one koji predstavljaju reprezentativan uzorak populacije koja nas interesuje.
Uzmimo za primer pretpostavku o tome da su ljudi racionalni. Koliko je ona realistična? Osoba koja uzme pušku koju je prethodno okačila o zid, ili je to učinio neko drugi, nesumnjivo zadovoljava uslov instrumentalne racionalnosti. Sama ta osoba može da ima bilo koji mogući psihološki profil. Čehov ne kaže da li bi lica u drami trebalo da budu razumni ili ludi, zlonamerni ili lukavi, lenji ili vredni – uslov racionalnosti ne ograničava gotovo nimalo psihologiju aktera koji se uzimaju u obzir u ekonomskoj teoriji. Kao što Čehovljevo pravilo ne određuje ni sadržaj drame niti lica koja će se u njoj pojaviti, pa ni žanr, jer puške pucaju u komedijama kao i u tragedijama.
Obično se misli da je ta pretpostavka o racionalnosti potrebna da bi moglo da se predvidi ponašanje ljudi u različitim okolnostima i da se tako predvide posledice njihovih delanja. To bi bilo teže, misli se, ako bi ljudi bili neracionalni (donosili bi odluke i ponašali se u neskladu sa nekim shvatanjem racionalnosti), recimo ako su skloni da slede svoja osećanja ili vrednosti (ili skup vrednosti, ideologiju recimo), a ne, na primer, ono što uvećava njihovu očekivanu korist. To je, međutim, pogrešno. Pretpostavka o tome da su ljudi racionalni je veoma opšta, tako da zapravo otežava predviđanja sama po sebi. Mnogo je lakše predvideti ponašanja ljudi na osnovu bilo koje druge specifične psihologije, recimo korišćenjem takozvane bihejviurističke ekonomske teorije. Pretpostavka o tome da su ljudi racionalni omogućuje da teorija bude generalnija, a ne predstavlja pojednostavljenje niti čini posledice predvidljivijim. To je kao poznati problem Holmsa i Morijartija kada je potrebno odlučiti šta učiniti pretpostavljajući da druga strana može sve odluke da predvidi (da li sići na nekoj stanici ili nastaviti sa putovanjem do krajnje destinacije). Kao što Holms i kaže, da bi postojalo rešenje, mora postojati i granica inteligencije, to jest racionalnosti, u ovom slučaju, Morijartija (Holmes to Watson: „There are limits, you see, to our friend’s intelligence. It would have been a coup-de-maître had he deduced what I would deduce and acted accordingly.” A. C. Doyle, The Final Problem).
Uzmimo sada neki teorijski model i upitajmo se kako on pomaže objašnjenjima i da li može da bude koristan kao rukovodstvo za delanje, recimo političko? Da bi se nešto objasnilo, potrebno je da postoji neka stabilna regularnost, koja nije čisto asocijativna, već je naučni zakon ili je veoma slična njemu, neka nevidljiva ruka kako se to kaže. U tom smislu, teorijski model kao što je onaj savršenog tržišta predstavlja jednu formulaciju tih stabilnih odnosa, neku vrstu naučnog zakona, dok je taj model istovremeno i misaoni eksperiment, jer su pravi eksperimenti u društvenim naukama retki ili nesavršeni.
Uzmimo za primer strukturnu antropologiju, jer postoji rašireno uverenje da kultura obezbeđuje jednu takvu regularnost. Jedno opravdanje interesovanja za primitivna društva jeste zaista bilo upravo to da su ona kao neki prirodni eksperiment koji omogućuje da se proveri opšta teorija o univerzalnim kulturnim karakteristikama. Problemi, oni osnovni, koje ljudi rešavaju, ne razlikuju se bilo da je reč o antropološkim ili savremenim društvima, ali su ova prva mnogo jednostavnija i stabilnija, jer se institucionalna struktura ne menja u veoma dugom periodu vremena. To ne znači da te strukture, nazovimo ih institucijama, ne mogu da se razlikuju, a ni da ne mogu da se razvijaju. No, ta antropološka saznanja korisna su sociološkoj teoriji zato što se ova druga suočava sa zajednicama koje izgledaju mnogo nestabilnije i koje su naizgled sklone nepredvidljivim promenama. Ako se kaže da je neka antropološka teorija u osnovi sociološke, to je isto kao kada se kaže da je teorija savršenog tržišta sa racionalnim pojedincima u osnovi specifičnih teorija bilo mikro ili makroekonomije.
Ovde možda ima smisla vratiti se na to pitanje racionalnosti pojedinaca i povezati to sa metodološkim individualizmom. Obično se antropologija i sociologija, za razliku od ekonomije i političkih nauka, vezuju za metodološki institucionalizam, dakle ponašanja ljudi se objašnjavaju institucionalno, dok se, sledeći metodološki individualizam, ekonomska i politička ponašanja objašnjavaju interesima i postupcima pojedinaca. Ova razlika u metodologijama zapravo ne postoji. Emil Dirkem je zaista verovao da su ustanove stvari, jer najčešće zaista jesu i to, ali i zato što znaju, kao pravila ponašanja, da traju duže od svakog pojedinca. To, međutim, ne znači, kao što je njemu svakako bilo jasno, da te ustanove nisu u osnovi sredstva, dakle da nisu instrumentalno racionalne i to sa stanovišta pojedinaca nekog društva kolikogod da je ono razvijeno ili primitivno. Slično je i sa metodološkim nacionalizmom, koji se ponekad vezuje za takozvanu realpolitiku u međunarodnim odnosima. Državni ili nacionalni interes jeste ipak agregat, instrument određene distribucije interesa neke teritorijalne zajednice, kako kada je reč o privatnim, tako i o javnim dobrima. Metodološki individualizam je metodološki, dakle samo je uputstvo da se taj fundamentalni značaj pojedinačnih potreba, interesa i ciljeva ne zanemari, ako se želi razumevanje kauzalnih veza, kada se formuliše teorija sa postojanim gotovo zakonitim odnosima.
Uzmimo istorijske nauke za primer. Recimo, kontroverznu teoriju o Prvom svetskom ratu kao o posledici hodanja u snu. Pretpostavimo da ona ne zadovoljava pozitivistički pristup, kod kojeg se samo utvrđuju činjenice, a i da se one, činjenice, ne mogu usaglasiti sa nekom teorijom zavere (recimo zlih protiv dobrih ljudi, država, organizacija), šta bi bila alternativa? Imalo bi smisla ustanoviti pravila međunarodnih odnosa onako kako su ona ustanvljena, recimo u ovom slučaju Bečkim kongresom, utvrditi političke motive pojedinaca i država, a i utvrditi koji je kauzalni doprinos pojedinih delanja. Ako, dakle, ne zadovoljava prosta priča o tome šta se i kada dogodilo i ako nema osnova da se tvrdi da bi se to što se dogodilo svejedno dogodilo nezavisno od istorijskih činjenica (rat bi svakako izbio i da nije bilo tog povoda kojeg je zapravo bilo), jer ovo poslednje ne možemo znati, moguće je formulisati teoriju koja kombinuje tri činioca: inherentno nestabilan sistem međunarodnih odnosa, rat kao sredstvo uspostavljanja poremećene ravnoteže snaga i stvarna istorijska događanja i njihov konkretan doprinos istoriji, dakle onome što se zaista i dogodilo. U tom slučaju, Čehovljeno pravilo je zadovoljeno, nezavisno od fabule i eventualne raspodele odgovornosti u raspletu. Rat je svakako veoma racionalno delanje, kolikogod da je glupo i nemoralno. Tako da se ljudi rukovođeni racionalnošću svejedno mogu videti kao mesečari u tome kako se ponašaju u datim okolnostima i kako reaguju na pojedine događaje. Koji onim što čine, kolikogod da je to nevezano za glavni tok istorijske radnje, mogu da imaju značajan kauzalan doprinos u skladu sa Čehovljevim pravilom.
Nesporazum dveju kultura je uglavnom upravo oko toga da li postoji neka viša iracionalnost, a ne ova nihilistička racionalnost. Što je razlog da ljude privlači kič, u umetnosti kao i u društvenim i istorijskim naukama.
Peščanik.net, 02.12.2013.
________________
- Ovaj napis je podstaknut nekim primedbama koje se ponavljaju, posebno kada je reč o ekonomskoj nauci, ali zapravo izražavaju nevericu da su društvene nauke uopšte moguće. Ima u tome nešto što je svojevremeno identifikovano kao spor „dveju kultura“, a jednim delom je tu i bojazan da se društvene nauke politički zloupotrebljavaju. A onda i da nisu usaglašene sa jednom ili drugom progresivnom ideologijom. Nije, preventivno bih da kažem, reč o nekoj baš naročito aktuelnoj temi, o gorućoj da i ne govorimo.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
