Godinu dana pre kubanske raketne krize koja je dovela svet do ruba propasti, Robert Lovel je napisao apokaliptičnu pesmu „Jesen 1961“:
Napred i nazad, napred i nazad
ide tak, tak, tak
narandžasto, bezlično, ambasadorsko
lice meseca
na zidnom satu.
Čitave jeseni, muka i razdor nuklearnog rata;
pričali smo o istrebljenju na smrt.
Međutim, potop se nije dogodio, a Lovelova napetost delovala je bezmalo prozaično u poređenju sa jezivim instinktom Tomasa Mertona, pesnika koji će kasnije postati trapistički monah. Godine 1947, skoro pola veka pre katastrofe 11. septembra, Merton se zapitao u pesmi „Figure za apokalipsu“:
Kako to da leže, kako su pale
Te velike snažne kule od leda i čelika
I kakav ih je užas i kakav strah istopio?
Kakve su vatre i kakve munje
Sa užarenim besom iznenadne osude,
Srušile te kule od srebra i čelika?
Ideja o skoroj propasti, bila ona nebeska ili rezultat kreativne imaginacije u odsustvu božanstava, predstavlja večitu temu, ne samo u delima pisaca kao što su Jejts, Eliot i Beket. Zamišljanje – ili predviđanje – kraja sveta deo je popularne kulture od prizora Sudnjeg dana na slikama Džona Martina (1789-1853) do “uzdizanja” opisanog u serijalu Left Behind Tima Laheja i Džerija Dženkinsa. Poslednjih godina, apokaliptička retorika pojavila se u međunarodnoj politici među teroristima i u državama poput Irana, ali i među njihovim protivnicima u Vašingtonu, Izraelu i drugde, uključujući i aktuelnog republikanskog kandidata za predsednika.
Možda ovo ne treba da nas iznenadi. Apokaliptički pokreti bili su pokretači verskih – i sekularnih – promena kroz istoriju. Koreni hrišćanstva neodvojivi su od apokaliptičnog duha koji je prožimao judeo-helenski svet u kasnoj antici. Albert Švajcer u svojoj uticajnoj knjizi Potraga za istorijskim Isusom (1906), video je Isusa kao arhetipskog mesijanskog proroka koji je očekivao da doživi vladavinu Boga na zemlji – kako teolog Džon Ričards kaže – kroz „moćni čin božje intervencije na istoriju, koja će okončati doba zla“. Muhamedova prvobitna misija ne može se objasniti bez podsećanja na apokaliptična upozorenja, predviđene katastrofe i užase Sudnjeg dana opisane u uvodnim surama (poglavljima) Kurana „Toga dana će ljudi biti kao leptiri raštrkani, a planine kao šarena vuna iščupana“ (101:4-5).
Apokaliptični žamor – da navedemo nekoliko primera – okruživao je Luterov poziv na reformisanje katoličke crkve, tvrdnju Sabitaja Zevija da je on jevrejski mesija, francusku i američku revoluciju (sa Džordžom III kao Antihristom Otkrivenja) i babistički pokret u Persiji pod vođstvom Sajida Alija al-Širazija, poznatijeg kao Bab ili „Kapija“ (1819-1850), koji je tvrdio da je on skriveni imam šiita i “otelotvorenje” Boga, jednak Isusu i Muhamedu. Iako je Širazi pogubljen – zajedno sa hiljadama svojih sledbenika – njegov pokret se na kraju razvio u zasebnu religiju – babizam.
Mnoge takve ideje prisutne su i u savremenim totalitarnim pokretima. Najočigledniji primer je Hitlerov hiljadugodišnji Rajh. Istoričar Piter Fišer smatra da je nacizam „sinteza nacionalističke ideologije i apokaliptične hrišćanske mitologije“, gde „ratnik-diktator“ vodi „Nemačku u obećanu zemlju… kad jednom iskoreni zlo, greh i smrt u njihovom zemaljskom otelotvorenju: moćnom, satanskom Jevrejinu.“
Primamljivost takvih ideja u književnosti, umetnosti, religiji i politici nedavno je istraživana na skupu (audio snimak dostupan ovde) u Sostrlandu nadomak Bergena u Norveškoj, koji su sazvala dvojica vrednih naučnika, Erik Toning i Metju Feldman, sa posebnim osvrtom na interakciju nacističkih ideja i tema iz hrišćanstva i modernizma.
Do koje mere su apokaliptički pokreti privlačili marginalizovane ljude u periodima ekonomskih potresa može se videti iz fenomenalnog uspeha slikara Džona Martina. Dok je bio živ, njegovim vizijama biblijske katastrofe divilo se mnogo više ljudi nego platnima mnogo značajnijih slikara poput Tarnera i Konstabla. Postoji podatak da je osam miliona ljudi videlo njegove ogromne narativne slike u salama specijalno iznajmljenima za tu priliku, dok su reprodukcije njegovih slika visile po zidovima domaćinstava od Londona do Novog Zelanda. Ali Martin je, kao i drugi proroci smaka sveta, bio i vizionarski inženjer: svojim projektima londonskih kanalizacija bio je čitavu deceniju ispred Džozefa Bazalgera, dok su njegovi planovi za londonski laki šinski sistem nastali trideset godina pre izgradnje prvog gradskog šinskog sistema, Metropolitan Line.
Veza između uništenja i obnove, između katastrofe i proročke nade, takođe je vidljiva na Martinovim slikama, sa njihovom čudno modernističkom arhitekturom koja anticipira stvarnu ili planiranu izgradnju sličnih struktura skoro sto godina kasnije. Pogledajte masivne zgrade koje se nadvijaju u pozadini Belšazarove gozbe (1821) i Pada Vavilona (1819, reprodukovana u mecotinti 1831), koje podsećaju na zgradu Senata Londonskog univerziteta, art deco kulu podignutu 1932-1937, koju je dizajnirao Čarls Holden. Kao nekadašnja najviša zgrada u Londonu, njen masivni totalitarni izgled je navodno poslužio kao inspiracija Orvelu za Ministarstvo istine u romanu 1984. Isto tako, fantanstična neoklasicistička palata koja dominira vidokrugom na slici Isus Navin zapoveda Suncu da stane (1827) jako podseća na nacrte Alberta Špera za Germaniju, prestonicu svetske imperije koju je planirao Hitler.
Paradoks apokaliptizma jeste u tome što proroci koji su predviđali smak sveta mogu ujedno biti i veliki inicijatori i inovatori. Strah od katastrofe, i pored njene navodne neizbežnosti, deluje podsticajno na izgradnju. Zanimljiv primer je evolucija mormonske crkve od apokaliptičnog kulta nastalog u severnom delu države Njujork osamsto tridesetih godina, u pustinjsko „kraljevstvo“ u Juti do kraja devetnaestog veka. Osećanje o predstojećoj katastrofi inspirisalo je mormone, koji su sebe smatrali „spasenim ostacima“ čovečanstva, da se okupe prvo u Kirtlandu u Ohaju, zatim nadomak današnjeg Independensa u Mizuriju, pa na kraju u Nauvu, na obali Misisipija u Ilinoisu (gde je 1844. ubijen vođa pokreta, Džozef Smit), pre velike migracije preko Velikih ravnica i Stenovitih planina pod vođstvom Smitovog naslednika, Brigama Janga.
Iskustvo prvih mormona može se uporediti sa ranim islamom: progon koji su trpeli mormoni u okrugu Džekson u Mizuriju, koji su bili prinuđeni da napuste nakon što su ih razoružali i išibali robovlasnički naseljenici, može se uporediti sa iskustvom Muhamedovih prvih vernika u Meki, dok je utopijska zajednica koju je u Nauvu stvorio Džozef Smit slična Muhamedovoj vladavini u Medini. Kako je 1912. primetio nemački istoričar Eduard Mejer:
„Bez imalo preterivanja možemo reći da su mormoni muhamedanci Novog sveta, prema njihovim korenima i načinu razmišljanja. Teško se može naći istorijsko poređenje koje je toliko poučno kao ovo; kroz komparativnu analizu obe grupe postaje toliko jasnije da je proučavanje jedne kroz drugu nezaobilazno.“
Iako se Džozef Smit jednom prilikom uporedio sa Muhamedom, draže mu je bilo poistovećivanje sa patrijarsima drevnog Izraela (koji su bili mnogoženci, što je i on postao). Poput drugih hrišćanskih fundamentalista vaspitavanih na doslovnom tumačenju Knjige otkrovenja, i on je verovao da pre povratka Spasitelja, koji je blizu, mora doći doba propasti i uništenja koje će dovesti do „obnove“ Izraela. Ali postojala je jedna razlika. Drugi hrišćanski fundamentalisti – poznati kao hilijasti – poistovećuju Izrael sa jevrejskim narodom (zato hrišćanski cionisti bezrezervno podržavaju jevrejsku državu, uključujući i naseljavanje okupiranih teritorija).
Za razliku od njih, Smitove pristalice sebe vide kao pravo pleme Izraela – narod koji ne obuhvata samo današnje Jevreje, nego i američke urođenike, potomke drevnih Hebreja koji su došli u Novi svet u davna vremena. Mormoni su verovali da tekstovi poput Isaije 24:24 koji govore o vladavini Gospoda u Sionu i Jerusalimu očigledno ukazuju na dva različita mesta, pri čemu je Sion (prvobitno zamišljen kao okrug Džekson u Mizuriju) mesto na američkom tlu predviđeno za drugi Hristov dolazak. Prvi mormonski sveštenici govorili su da je Knjiga mormona, za koju je Smit tvrdio da je „prevedeni“ drevni spis koji mu je uručio anđeo, sredstvo za pokrštavanje Jevreja: kad je pročitaju, Jevreji će odmah shvatiti da je Isus pravi Mesija.
Prvobitna posvećenost mormonske crkve jevrejskom pokrštavanju stvarala joj je probleme u Izraelu. Kada je crkva počela da gradi ogranak univerziteta Brigam Jang na planini Skopus, oduzetoj Jordanu u ratu 1967, došlo je do protesta u Knesetu i demonstracija ortodoksnih Jevreja, koji su se bojali mormonskih planova o pokrštavanju; organizovali su protestne šetnje ispred Gradske kuće i pred samim gradilištem. Protesti su se stišali kada je crkva izdala zvanično obećanje da neće pokrštavati Jevreje, i ogranak, koji se sada zove „BYU jersalimski centar za bliskoistočne studije“, je dobio dozvolu za rad. Istovremeno, zvaničnici mormonske crkve izvršili su neke prepravke doktrine. Deseto verovanje, koje je prvobitno glasilo „verujemo… da će Sion biti izgrađen na ovom američkom kontinentu“, prepravljeno je tako da se jasno vidi da Sion znači američki „novi Jerusalim“, a ne drevni grad. Dok je za prve mormone pokrštavanje Jevreja bilo preduslov za povratak Mesije, sada je akcenat na povratku jevrejskog naroda u svoju postojbinu, bez obzira na pokrštavanje.
Ova izmena doktrine očigledno olakšava prisne odnose između Mita Romnija, prvog mormonskog sveca koji ima realnu šansu da postane američki predsednik, i njegovog prijatelja, izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Tokom nedavne posete Jerusalimu, Romni je oduševio svoje domaćine nazvavši ovaj sporni grad „izraelskom prestonicom“, iako SAD i većina drugih država to ne čini. Uz to je rekao da su Palestinci, zbog svog kulturnog nasleđa (umesto zbog izraelske okupacije) nesposobni da pokažu isti nivo „ekonomske vitalnosti“ kao Izraelci. Netanjahu je bio jednako srdačan, hvaleći i grleći Romnija, čime je jasno pokazao da bi voleo da Romni pobedi Obamu u novembru. Kao što je komentator Haaretza u šali primetio, američki đak Netanjahu „ne govori engleski, pa čak ni američki; on tečno govori republikanski“.
Međutim, ono što uznemirava više od „republikanskog“ jezika jeste apokaliptičko stanje uma ovih ljudi. Pre nekoliko meseci, Juval Diskin, odlazeći šef izraelske kontraobaveštajne službe Šin bet, kritikovao je Netanjahua i njegovog ministra spoljnih poslova Ehuda Baraka zbog njihovih pretnji vojnom akcijom protiv iranskih nuklearnih postrojenja, rekavši da nema poverenja u rukovodstvo koje donosi odluke zasnovane na „mesijanskim osećanjima“. Njegov stav, da napad na Iran može da izazove katastrofu, koji dele i drugi šefovi bezbednosnih i obaveštajnih službi, kao i izraelski predsednik Šimon Peres, dobija na značaju u svetlu novih reportaža emitovanih na izraelskoj televiziji, da je Netanjahu „odlučio da napadne Iran pre američkih izbora“. Romni je u junu, kad su ga na američkoj televiziji pitali o spoljnoj politici, izjavio – neverovatno – da je napad na Iran pitanje opstanka za SAD: „Mi ne možemo preživeti scenario koji podrazumeva nuklearno naoružani Iran. Moramo biti spremni za svaki vid delovanja“. Iako mormoni zvanično više ne veruju da će Veliki potres koji prethodi Hristovom povratku uskoro nastupiti, mnogi od njih još uvek na tavanu drže zalihe hrane za godinu dana – za svaki slučaj.
Veliki engleski kritičar Frenk Kermod smatrao je da su pesnici – za razliku od nekih političara – dokaz koji pobija san ili košmar – apokalipse. Jejtsova apokaliptična zver koja se „vuče ka Vitlejemu da se rodi“ (u pesmi „Drugi dolazak“ iz 1920) bezbedno je ušuškana u uvijenom jeziku mitova, i zatvorena u širem okviru pesnikovog „klerikalnog skepticizma“.
Ali Tomas Merton je pripadao generaciji koja je preživela prave apokalipse koje su izazvali politički akteri: Aušvic, Hirošimu i Vijetnam. Meri Brajden, stručnjak za modernu književnost, kaže da konstantni apokaliptički motivi koji se vide u Mertonovim tekstovima odražavaju dve pomalo oprečne ideje o tome kako će svet propasti: jedna proizlazi iz verskog očekivanja, a druga iz uverljivije, sekularne tenzije. Godine 1968, kada je Merton poginuo (od električne grejalice koja mu je upala u kadu), zapisao je u svom dnevniku da ga vest o ubistvu Martina Lutera Kinga pritiska kao „životinja, zver apokalipse“.
Malise Ruthven, NYRBlog, 25.08.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 07.09.2012.
