Situacija posle ovih, predsedničkih, izbora nije ista kao pre godinu dana posle održavanja izbora za skupštinu.

Tada je Vlada bila praktično jednostranačka i predsednik Vlade je imao kontrolu nad izvršnom vlašću, iz čega je izvlačio moć onoga ko može da odlučujuće da utiče na to o čemu će se odlučivati i koje će se odluke doneti

Tako da je mogao da obezbedi opstanak na tom položaju. Potom je tu moć koristio da izdejstvuje podršku koalicije u Vladi, računajući sa oportunizmom predsednika Srbije i članova Vlade iz njegove partije. Iz toga je, čini se, izvukao pogrešan zaključak da predsednički izbori ništa ne menjaju na odnosu snaga. Jer, ostaje mogućnost veta na odluke Vlade, budući da predsednik ne mora da je saziva, a zadržava se i koalicioni potencijal u Skupštini, budući da se inače ne mogu doneti nikakve odluke. Pa ako se izgubi kontrola u Vladi, kao što je sada slučaj, može da se obezbedi odgovarajuća odluka u Skupštini kojom će se vezati ruke Vladi. Naravno, za ovo drugo je potrebna saradnja Radikala i Socijalista, što se pre godinu dana uzimalo zdravo za gotovo, pa se verovalo da se sa time može računati i sada.

Ova se strategija suočava sa bar dva problema. Prvi je što Koštunica i DSS nemaju više ništa da ponude ni Demokratama niti Radikalima. Pre godinu dana je bilo moguće zamisliti vladajuću koaliciju DSS-SRS-SPS na čijem bi čelu bio Koštunica. Iz istoga razloga što su na to pristali Demokrate. Sada to izgleda veoma nerealno. Posle veoma jakog rezultata Nikolića na predsedničkim izborima, cena saradnje sa Koštunicom je svakako porasla. Već zbog toga Demokrate mogu da odbace oportunizam i otkriju načela, o pragmatičnom razlogu i da ne govorimo – naime, Tadić je obnovio svoj mandat i ne mora, ako neće, da kupuje podršku Koštunice.

Drugi problem je u tome što Koštunica sada može samo da stavi veto na rad Vlade, ne može i da vlada. Takvo se stanje stvari može razrešiti samo na dva načina: ili se ide na izbore ili se prelazi na neki vid autoritarne vlasti. Parlamentarni izbori nisu nikakvo rešenje kada je reč o Koštunici i njegovoj stranci, jer će posle njih oni nestati sa političke scene. Pošto ne nude ništa što ne nude i Radikali, a ovi drugi nude i stabilnu vlast. Tako da bi glasači birali između Radikala i Demokrata, što je izbor koji se i inače ne može izbeći. Jedino što sudbina Koštunice i njegove stranke sastoji upravo u tome da se taj izbor izbegne.

Ako parlamentarni izbori nisu rešenje, preostaje neko autokratsko rešenje. Pre godine dana je to bilo izvodljivo bez obzira na to što je bilo protiv zakona i svih političkih pravila. Sada bi to bilo moguće samo ukoliko bi se prethodno značajno ugrozila politička stabilnost. Ukoliko, naime, Vlada ne vlada, teško je obezbediti rad Skupštine, a to bi vodilo anarhiji. U tim se okolnostima zaista mogu javiti pozivi da je potrebna vlast, pa makar ona bila autoritarna. Budući da se sve poluge vlasti nalaze u Vladi, moguće je da predsednik Vlade odluči da je u, kako se to kaže u Srbiji, “državnom i nacionalnom interesu” da se preduzmu vanredne mere. Ovo je već pominjano kao mogućnost nekoliko puta u toku prošle godine, a ove bi godine to moglo da bude i sprovedeno, posebno posle osamostaljenja Kosova.

Ako se sa tim računa, to će se pokazati kao pogrešno. Kao što se pokazalo kao pogrešno da će se nešto postići time što se neće potpisati nikakav sporazum sa Evropskom unijom. Moguće je da će kod Demokrata opet da prevlada oportunizam, što je verovatno ono sa čim se i računa. Ali će se tada spor razrešiti na ulici, kao i uvek kada je reč o autoritarnoj vlasti koja beži od izbora. Bilo kako bilo, Koštunica i DSS mogu samo da izgube.

 
Ekonomist magazin, 11.02.2008.

Peščanik.net, 11.02.2008.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija